КАД „ЂЕТИЋИ“ ФАЛСИФИКУЈУ ИСТОРИЈУ ОНИ ТО УРАДЕ КАКО ВАЉА- „ПОМЕРЕ ДАТУМЕ“ ЗА БАР ОСАМ ВЕКОВА…


Антисрби присвојили и славе српску побједу

петак, 07 октобар 2011 10:16, Српске Новине
Дан војске Црне Горе, фалсификовање и прекрајање историје

Ова велика побједа „коју су Срби извојевали, славна у аналима тога доба, баци прву свјетлост о ваљаности српске нације“ – како рече Ђузепе Ђелчић, убрзала је раскол у хришћанству само десет година касније, па распад Ромејског царства и стварање српских кнежевина, краљевине и Српског царства. И то сада не славе Срби него острашћени антисрби који не знају што славе. Па срећна им слава!

Присвајање српских побједа само је једна од крађа српског културно-историјског наслеђа од стране малих мегаломана. Опасније је и са тежим последицама очевидно оскудно знање оних који одлучују. Црногорски дневни листови су отпочели са новим тумачењем историје, па су тако 8. октобра 2008. писали о прослави дана нове војске Црне Горе, „по НАТО стандардима“. У једном од тих листова први пасус актуелног текста гласи: „Поводом Дана Војске јуче је у Туђемилима откривено спомен-обиљежје у знак сјећања на чувену Барску битку, 1042. године када је црногорска војска поразила византијску.“ Управо тако, „црногорска војска“ 1042!?

Раније су помињали „дукљанску“ а онда „црногорску“ војску. Откуд она деценију прије раскола хришћанства и сто година прије појаве Немањића? И Љетопис попа Дукљанина помиње Војислављеву борбу и побједу у којој су користили ноћ и планински терен „синови краљеви“. Ту нема помена ни о дукљанској ни о црногорској војсци. Која је дукљанска или црногорска краљевина постојала 1042. године? Гдје писци „нове“ прошлости пронађоше баш мјесто Туђемили? Као да им је све туђе милије него прослављено име својих предака или претходинка на овом подручју?

Новинару и књижевнику Бору Кривокапићу, ако се нешто може приговорити сигурно не може да је антицрногорац. Био је 2006. директор референдумског „Медија центра за независну државу Црну Гору“. У својој књизи Црногорски гробари (свога дјела), написао је између осталог „новостворена Црна Гора једина је држава, ваљда у историји чији је дан војске (1042. Битка код Туђемила) за цијелих, прецизних 836 година – више од осам вјекова – старији од дана државе (1878, Берлински конгрес). Од свих битака црногорских!? Туђемили. У НАТО-у има да се уозбиље – грохотом. Ништа државу не подрива као сопствена – глупост.“ (стр. 31)

Каква држава таква и војска

Каква држава таква је и војска која је тек у настајању по НАТО стандардима, није јој лако ни наћи дан за славље подвига. Најбоље би јој одговарало славље оног дана када је уништила преко 60 моћних тенкова, тј. све које је затекла на својој територији. Такав успјех нису постигле ни велике војске најсилнијег војног пакта на свијету у вишемјесечним безобзирним ваздушним нападима свим могућим средствима, па и оним која су забрањена међународним конвенцијама. Која војска може бити црња од оне која уништи сама себе, па онда и своје најубојитије оружје без иједног испаљеног метка? За срамоту, уништавање исправних тенкова пропраћено је театралним медијским ликовањем као да су у витешкој борби уништили толико непријатељских тенкова.

Тобожњем „миленијумском“ постојању не може одговарати неки датум стар само пола миленијума, од када се први пут чуло од прекоморских Латина за „montenegro“ (једна ријеч, малим почетним словом), али ни тада не ни за државу ни за нацију. Од тога је преведено „црногора“ (једна ријеч) па „Црна Гора“.

Ко нешто зна из прошлости, зна да је Дукља добила име по илирском племену Диоклеати и да је у римско доба била подручје у саставу провинције Превалитане. Од почетка IV в. или још раније, од уклетог антихриста цара Дукљанина, дукљанска војска је била таква да јој је у историјској литератури заиста тешко наћи нешто по чему би заслуживала славу. Од краја IV дo XI в. романизована Дукља је била у саставу Византије, као једно од низа подручја, а не држава, поготово не суверена. У то вријеме становници Дукље, па и њени војници, углавном су били Романи уз асимиловане старосједиоце или робове. У међувремену, године 553. цар Јустинијан је протјерао Источне Готе из Боке и одмах почео подизати монументалне храмове Св. Архангела (Михаила и Гаврила) на острвима у Боки која су по њима названа и постала главно духовно одредиште. Град Дукља се последњи пут помиње 602. г. јер га од тада више није ни било. Не много давно појављивала су се и тумачења да су и град Дукљу, поред осталих „црногорских“ (?) градова, разорили Немањићи у освајачким походима на Црну Гору. Показали су колико знају, јер не знају да су се Њемањићи појавили пола миленијума касније од 602. г. и да су ту поникли када још нико није чуо за појам „Црна Гора“, а једва и за појам „Дукља“. Све до друге половине Х в. што је четири стољећа, о Дукљи и Дукљанима готово ништа се није знало, јер није било ничег значајног што би било записано или запамћено. То је историјска празнина, погодна за неодукљанске фалсификаторе, јер није лако угурати неистине у попуњено и провјерено. Празнина је једино на што се неодукљани покушавају ушуњати, јер чвршћег ослонца немају. Оно што се гради на празнини, на ничему, а не на јаким темељима, никад неће моћи бити стабилно и трајно.

Назив Дукља за подручје (не само старе, па ни садашње Црне Горе него много шире) прерастао је у српске кнежевине које су одбациле страни назив, а усталио се српски назив Зета.

Свети Владимир српски

Римокатолички фратар Фрањо Рачки, цијењени истраживач који није био ни србокатолик ни србофил, за оно што је сада празник Војске Црне Горе, записао је овако:

„Српски покрет потиче и тад из Зете, гдје је државна самосвијест српскога народа најдубље остала. Овдје је тада владала породица којој је свети Владимир некоћ припадао.“

То је породица Војислављевића, по кнезу Војиславу, прва „црногорска“ династија – како неодукљани кажу – пола миленијума прије првог помена Црне Горе!?

Свети Владимир и српски кнез Војислав су из исте породице, а у оно вријеме није могао бити један Србин а други Дукљанин. Истина се неће моћи научити у војним и другим црногорским школама, док острашћени фалсификатори буду на власти. За све податке требало би много простора, па за ову прилику могуће је само начети ову тему, почев од српског кнеза Војислава. Он је дизао буне и 1035. када је имао 18 година и пао у византијско ропство. Успио је побјећи и предводити велику битке 1042. или 1043. г. (у зависности од извора). Прецизни дан и мјесец не стоји нигдје у старим изворима, јер се нико није усудио да га исконструише. Датум 7. октобар, који је узет за Дан Војске Црне Горе је проблематичан, јер је тешко разабрати по ком календару је узет. По новом се вријеме рачуна од 1582. г., а то је пола миленијума након Војислава. У нашим крајевима под Венецијом година је почињала 1. марта (stilus venetianus). Срби (укључујући Црногорце) рачунали су вријеме на византијски начин са почетком године 1. септембра. Тако је било све до краја 17. стољећа. Усаглашавањем календара нису усаглашавани датуми битака. Биће интересантно прочитати у војним и другим уџбеницима, ко је и како утврдио прецизан датум побједе да би се славио 7. октобар? Врхунски познавалац и писац историје Боке (на италијанском језику) Ђузепе Ђелчић, који није био Србин, ослонцем не само на Барски родослов него и на Ди Канжа, Рафаелија, Шлица и друге, написао је:

„Византијска војска се још једном сукоби са српском фалангом недалеко од Котора, али то је било последњи пут. Побједа коју су Срби извојевали, славна у аналима тога доба, баци прву свјетлост о ваљаности српске нације. Тога дана достојна памћења, нађоше смрт 40 хиљада Византијаца, међу њима и седам војсковођа.“

Откуд Туђемили?

Ни у том, ни у другим озбиљним документима, не помињу се Туђемили, који и нису баш „недалеко од Котора“. Нигдје ниједан извор, осим новијих фалсификата, за вријеме те битке (деценију прије раскола хришћанства) не помиње Црногорце.

У геокарти из 1689. г. (објављена у Српским новинама бр 3.) помињу се „popoli di montenegro“ у војводству Светог Саве, али ситним словима као Пипери, Грбаљ („Zuppa“) итд. што се види у увеличаном детаљу. (Појам „рopoli“ означавао је мању популацију без државе и нације, као раније ромску.)

Разумљива је охолост великих и богатих, као што би била разумљива скромност малих и сиромашних. У земљи чуда, све је могуће, па и да непостојећа војска, непостојеће државе, тада непостојећег народа, порази постојећу огромну силу, Византијско царство. Па се тај дан помпезно прославља као побједа војске државице настале готово миленијум након догађаја. Срби не би имали разлог да се противе слављењу тог догађаја, али под српском тробојком, а не под романичком (византијском) заставом, чији је плагијат садашњи црногорски барјак.

Онима који су огрезли у фалсификовању истине и најављују клонирање „новога Црногорца“, није тешко да „створе“ и „нову прошлост“ која нема везе са стварном.

Претјеривања у нескромности, умањују осјећаје реалности. За расплет неће помоћи ни научне установе, (универзитети, ЦАНУ, Историјски институт ЦГ) које би се огласиле, да „широка демократија“ није и тамо поставила своје људе фластерима преко уста и везаних руку.

Недовољно информисани поистовјећују Византијце и Грке, грчку и српску цркву, па испада: ако су потукли Византијце, потукли су Србе. Ко је то установио, морао је знати да су Дукљани били Романи или Ромеји, што нико не оспорава. Напротив, неко се тиме и дичи. Диоклетија је „срп. име за средњовј. област у приморју око Скадарског језера… Облик Дукља је новијег, народног подријетла. Срби су Јадранско море називали диоклетско, а Скадарско језеро ‘диоклетско езеро’.“ (Енциклопедијa лексикографског завода књ. 2. стр. 324. Загреб, 1956.) А што су били Византијци?

„Византијци су због насљеђене римске државне традиције себе називали ‘Ромејима’, тј. ‘Римљанима’, а своју државу ‘Ромејским царством’ “. („Мала енциклопедија Просвета“ књ. 1. ст. 335. Београд, 1978.) Такав или сличан податак може се наћи у многим енциклопедијама и у свакој историји Византије. То је тако потрајало вјековима и након пропасти Византије. Чак и данас у стручној терминологији и литератури, остаци византијске културе називају се романичким, а српско-православни црквени олтари византијског стила називају се „романичким“. Они који су одлучивали о слави војске, требало је да буду више опрезни, јер им је неко подвалио из незнања или зле намјере.

Нешто је ту исхитрено, јер нису усаглашена мишљења историчара ни гдје се водила та судбоносна битка, ни које године, а ближи датум је још теже утврдити.

Новодукљани, ствараоци нове прошлост, највише се ослањају на „Љетопис попа Дукљанина“, који је стваран у Барској надбискупији измећу 1160. и 1180. године. Многи озбиљни истраживачи су се бавили овим љетописом и углавном се све сводило на питање да ли се подацима у љетопису може поклонити бар дјелимично повјерење или их посматрати као плод књижевне маште. Нико није заступао гледиште да је то научно дјело. Ту је опширно описана наводна борба која је одређена као нови „Дан црногорске војске“, али ту нема ни ријечи о датуму, па чак ни о години те битке, нити да се она водила код „Туђемила“. Помиње се „Туђемир“, али знатно прије те битке, и не као мјесто него као име сина „краља Силвестера“, који је потомак краља Прелимира.

Универзитетски професор, академик Георгије Острогорски, у научним круговима је сматран једним од највећих византолога 20. стољећа. У својој књизи Историја Византије на 600 страна (Београд, 1959.) ослањао се на десетине претходних истраживача и пружио врло велики број објашњења у фуснотама позвањем на изворе. Ни он нигдје не помиње мјесто Туђемил, нити датум битке него само годину 1042. и то као највјероватнију на основу упоређивања са другим догађајима тих година.

У сваком случају, ова велика побједа „коју су Срби извојевали, славна у аналима тога доба, баци прву свјетлост о ваљаности српске нације“ – како рече Ђузепе Ђелчић, убрзала је раскол у хришћанству само десет година касније, па распад Ромејског царства и стварање српских кнежина, краљевине и Српског царства. И то сада не славе Срби него острашћени антисрби који не знају што славе. Па срећна им слава!

Васко Костић
(штампано издање магазина „Српске новине“)

Advertisements

4 comments

  1. POP

    Odrodili su se, „casni crnogorci“ od: nacije, jezika, vere, pa sad i od mozga !!! Njegos se u grobu prevrce i verovatno povraca! E, moje „junacine“ sad je Crna Gora i CRNJA I GORA !!! BRAVO.

  2. montanjar

    Hahahaha kako ste pomahnitali. Nije Crnogorsko ali je zato srpsko? Pa u tom vijeku se ne pominju ni Srbi nego Duklja i Raska. Pa kako onda moze biti i Srba? Pa cak i Vladimir svetac pisete da je Srpski a on je zivio jos i prije raskola hriscanstva. Nije vam dobro, i vi neko mpricate o izmisljenoj istoriji? Hahahah
    Sto se tice datuma, CG jeste prvi put zvanicno priznata od svih velikh sila 1878. na Berlinskom Kongresu, ali je i ranije postojala kao suverena zemlja koju su priznavale Rusija i Velika Britanija ali nije Osmanska imperija.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s