Радован Калабић: МИЛОВАН МИЛОВАНОВИЋ – БАЛАЧКО (1863-1912)


Навршио се пун век од смрти Милована Миловановића, великог српског дипломате и државника, а да му средина из које је поникао, ни до данас није одала ни заслужено признање ни дужно поштовање. Отпочела је и стота годишњица од склапања српско-бугарског споразума, који је његово највеће практично дело и блистава круна његовог дипломатског рада. Преговарање започето у Миловановићевом дому у Светогорској улици у Београду, а довршено у купеу једног вагона  на београдској железничкој станици, послужило је као основа за склапање ширег балканског споразума. Његовој нагодби са бугарским колегом Иваном Гошевим, утаначеној под руским покровитељством и у строгој тајности, ускоро су се прикључили Црна Гора и Грчка. Тек после овог историјског уговора уследио је одлучујући обрачун хришћанских држава са турским завојевачем и његово протеривање са Балкана и са европског континента.
Из истог „дипломатског купеа“  Миловановић је војводи Путнику отворио правац победничког наступања према Куманову. Славна битка на брду Зебрњаку, у близини Овче поља, свршила се такође пре једног столећа. Одмах иза ње уследило је ослобођење Косова и Метохије, након његове безмало полумиленијумске окупације и распећа. Увидом у „повесни ред вожње“ испоставило се да је са тог истог београдског перона и Аустроугарска монархија добила свој коначни  залет – само у супротном смеру. У пропаст и ништавило.
„Несумњиво, већег, опаснијег и суптилнијег непријатеља Хабсбуршка монархија није никада имала. Миловановић је припремио њену смрт, а она, можда, његову.“

1.
Титулу доктора правних наука Миловановић је стекао на Сорбони. Стипендиста српске владе изабрао је „Гарантне уговоре у XIX веку“ за тему своје докторске дисертације. Тезу је одбранио јануара 1888. пред комисијом којом је председавао чувени париски правник Рено. Рад је награђен златном медаљом и штампан је као његов ауторски првенац. Миловановић је своје обимно дело на неких 400 страница завршио следећом реченицом : „Само народи који хоће да се бране наћи ће у коначном часу сукоба браниоце своје ствари“. Већ у овом раду он је испољио своје реалистичне, утилитаристичне и скептичне погледе на међународно-правне уговоре и на политику уопште. Зато не пропушта да и на овим страницама, као двадесетпетогодишњак, опомене како : „Треба увек имати сув барут и наоштрен мач, две ствари које ни једна гарантија не може да замени“.
Оцењујући Миловановићев рад највишом оценом Рено се упустио и у смелу прогнозу ауторове каријере. „Књига је изврстан почетак на научном пољу једног младог човека који ће (…) служити на част и својој земљи и школи у којој је учио.“ И није се преварио. Миловановић и данас служи на част Србији као један од њених најузорнијих синова, који се, уместо да пише, одважио да ствара њену славну историју. Пуне четири године, од анексионе кризе до избијања Првог балканског рата, он је своју Отаџбину предводио и проводио кроз најтеже опасности, чувајући јој достојанство и штитећи је од смртоносих повреда. Истовремено је снажећи и стрпљиво је припремајући да у најподеснијем часу закорачи према најузвишенијим, ослободилачким циљевима. Да вишевековни сан генерација претвара у јаву праведне освете.
Но, пре проласка кроз ту тријумфалну националну капију он је имао да се спотиче и пада на стрмим и кривудавим стазама наше унутрашње политике, која је скоро ендемски била захваћене корупцијом, непотизмом, лажима и обманама, поделама и партијашењем, популистичком демагогијом и празнословљем, завишћу и мржњом, личним амбицијама и обрачунима, користољубљем, најприземнијим страстима, подвалама и подметачинама… Дневнополитичком зверињаку вазда је недостајало нове крви, младих и образованих људи неукаљане прошлости, којима би се, истовремено, заклањао, китио се, показивао их и махао њима пред очима својих бирача и пред тзв. великим светом. Међутим, по диктату политичког тренутка такви људи су и најлакше одбацивани и гурани у чељусти  гневне јавности и незадовољних партијских војски.
Као умерени радикал, који у странци никада није задобио пуно поверење, Миловановић је за кратко време избачен у сам врх популарности. Сјај и слава нове политичке звезде добацивали су и изван граница Србије. Балачко је имао само 26 година, а већ је словио као стручњак за уставна питања који заступа идеје радикала. Он је секретар Уставног одбора и лични саветодавац краља Милана. Нарочиту пажњу је поклањао Изборном закону, којим је хтео да елиминише утицај и контролу полицијске власти. „Он је први у српском изборном праву применио нечело сразмерног представништва.“
Одмах по повратку из Париза, у коме је за прво време становао у резиденцији нашег посланика и очевог пријатеља Јована Мариновића, Миловановић је постављен за професора на Високој школи, на катедри државног права и енциклопедије Правног факултета. Већ првим предавањем он скреће пажњу на себе, на своје знање, говорничку вештину и професорски дар, али га сиренски зов политике брзо одвлачи од универзитетске каријере. Када год је на најнепосреднији начин схватао да га гнусна каљуга партијашења дави и одбацује, Миловановић је са чежњом и покајањем погледао на универзитетску катедру. У три маха је покушао да се врати професури. Узалуд. Политички разлози су се сваки пут показали као непремостива препрека његовом повратку за катедру. Као што је из истих разлога пропао и предлог да буде изабран за члана Српске краљевске академије.

2.
Преломни тренутак у Миловановићевој каријери представљала је његова чврста одлука да напусти бављење унутрашњом политиком и да одлучно заплива у спољнополитичким водама. Овој његовој одлуци, коју професор Димитрије Ђорђевић оцењује као најважнију и најпаметнију,  претходила су два избацивања из државне службе. У 33. години живота Миловановић је доживео да га и трећи пут најуре и из те слижбе и са места министра правде. То, међутим, није представљало никаву новину за једну земљу хроничне политичке нестабилности и перманенте парламентарне кризе. Земљу у којој су се брзо смењивале владе, склапали и раскидали партијски савези и коалиције, цепала страначка руководства и из њих настајале нове партије. У којој се често посезало за опструкцијом парламенталног живота из ситностраначких интереса и побуда. У којој се могло владати и без скупштине, па чак и против ње. Те, коначно, улазити у посланичке клупе са само два добијена гласа (двогласци) као што су у пракси показали Двору блиски напредњаци.
Истина је, Слободан Јовановић започиње каријеру у Министарству иностраних дела као писар, док Миловановић 1890. одмах ускаче на место начелника. Али је истина и да Балачка одмах шаљу у Беч као члана једне залудне делегације која треба да преговара о закључењу новог трговинског уговора са Аустроугарском. У знак „добродошлице“ домаћин је представницима нове радикалске владе приредио забрану извоза свиња на своје тржиште, чиме је учинио још неповољнијим по Србију и онај протекционистички уговор из 1880, који је моћном суседу гарантовао најповлашћенији трговински положај. Зато не треба да чуди што су се Миловановић и Вујић из царске Вијене вратили празних шака.
Привредно ослобођење земље Миловановић је сматрао као нужни услов за вођење слободне националне политике. У расправи „Наши трговински уговори“ он записује :
„Србија добија све јаче карактер државе која није свој господар (…) опомиње све јаче на оне државе под туђинским протекторатом, којима управљају министри резиденти држава заштитница.“
Од његове прве неуспеле мисије у Бечу морале су да прођу пуне две деценије тешке борбе за привредну самосталност, која је укључивала и тзв. Царински рат са Аустријом (1906-1911), па да Миловановић са скупштинске говорнице с поносом закључи : „… да је тек сада (1910) Србија постала у најпотпунијем смислу независна држава“.
Призната на Берлинском конгресу (1878) као независна држава Србија је ту своју независност практично изгубила након само две године. Мудри и сталожени Јован Ристић, суверениста и либерал, одолевао је са својом владом колико је могао пред притисцима и уценама који су долазиле из Беча. Он је, испоставило се с правом, сматрао да „што више будемо попуштали то ћемо све веће жртве приносити једном злу“. Ристић је, наиме, процењивао да ће један кардинални уступак у трговинским односима са Бечом повући за собом серију нових захтева и условљавања, па и оних чисто политичке и војне природе. Те да томе неће бити краја, све док се по спољашњем диктату Србија не потчини до понижавајућег вазалног положаја, или не пружи отпор и, евентуално, не уђе у отворени сукоб са поробљивачем.
С таквим уверењем Ристић одбија да прихвати ултиматум од 5. октобра 1880. и подноси оставку на место председника владе. Само две недеље након његове оставке Чедомиљ Мијатовић, напредњак и повереник кнеза Милана за „све његове недопуштене послове тога доба“, не само да без премишљања потписује спорни уговор, већ иза леђа својих колега у новој влади дописује једну удворичку реченицу, којом се топло препоручује Хабсбуршкој монархији. Потписивањем злогласне Тајне конвенције, на Видовдан 1881, Србија испоручује свој државни и национални суверенитет Бечу и практично каптулира у мирнодопским условима. Свој потпис и на овај документ ставља Чедомиљ Мијатовић, кога цар Фрањо Јосиф тајно одликује Крстом гвоздене круне и титулом грофа, а Милану у изглед ставља скоро признање краљевске круне.

3.
Све до маја 1903, до свирепог смакнућа Милановог сина Александра. као последњег Обреновића, српској дипломатији су биле везане руке. Једним чланом Тајне конвенције Србија се чак обавезала да неће преговарати са неком трећом државом без претходног увида и одобрења од стране Хабсбуршке монархије. Другим чланом, пак, Милан и Чедомиљ су се обавезали да ће контролисати своје сународнике изван матичне државе и да ће енергично сузбијајати сваки покушај пропаганде који би са те стране био уперен против Беча. Једниим чланом Србија је гарантовала да на своју територију неће пуштати никакву војску, па чак ни под видом добровољаца…
Ушавши у такве облигационе односе са моћним западним суседом Србија је до гуше загазила и у његове спољнополитичке воде. Са таквим околностима и са таквим ограничењима имала је да се суочи свака политичка гарнитура, која би на власт у Србији дошла чак и после абдикације краља Милана. Јер је важност Тајне конвенције продужена неколко дана пред његово одступање од престола. Први краљ поново ослобођене Србије абдицирао је 1889, тачно на 500. годишњицу од Косовског боја. А потпис и на документ о прудуженој важности Тајне конвенције ставио је, додуше, тајни али ипак – гроф – Чедомиљ Мијатовић.
Увезану нераскидивим ланцима за политику бечког двора, коме је препустила и своју државну и националну судбину, Србији из тог времена преостало је или да се бори да те окове раскине, или да се бави трицама и кучинама. Да се затупљује и исцрпљује праћењем пикантерија везаних за развод краљевског пара. Да се прегања око стварних и измишљених антидинастичких завера и афера. Да се забавља и заглупљује пресним шалама и вицевима на рачун престоничких котерија и салона.
Миловановић не одолева искушењу да се огласи и да стручно арбитрира поводом два случаја. По трагикомичном протеривању краљице Наталије (1891) он стаје на страну краља Милана и објављује брошуру под називом „Удаљавање краљице Наталије није противно Уставу“. Тад добија први озбиљан ударац : од јавности, којој су симпатије и наклоност према некоме пречи од било ког слова закона, и од напредњака. Бранећи се од њихових напада Миловановић оптужује напредњаке да су вешали жене по затворима (случај Илке Марковић), подмеће им антидинастичко држање и оптужује их за намеру да поново зајашу на народној грбачи. Тада је и коначно раскинуо са напредњачком породичном традицијом.
По линији партијске солидарности Миловановић се, у тзв. Чебинчевој афери(1894), прихвата одбране утицајног радикала Аце Станојевића. Испоставило се, међутим, да је та афера имала искључиво антидинастички карактер и да је после ње насамарени Миловановић пао у немилост и код краља Александра и код Милана. Ова два „адвокатска ангажмана“ представљају, уједно, и најнижу тачку у Миловановићевом спуштању на ниво приземног парничења, у којима је свака од завађених страна од њега очекивала експертски глас у своју корист.
Балачко, међутим, није био ни рођен, ни васпитаван, ни учен за наступе у тесним и загушљивим судницама. У њима се он осећао као спутани орао, „кога је зла година натерала да зимује међу кокошкама“. За њега су биле широке и прозрачне позорнице у престоницама европске дипломатије. Тек на таквом преговарачком и медијском полигону до пуног изражаја  долазио је овај врсни беседник са наглашеним личним шармом. Уједно разложан и духовит, маштовит и инвентиван, он је на савршеном француском језику својом аргументацијом пленио и највеће оновремене државнике, попут једног Жоржа Клемасоа. Француски премијер је 1909. тврдио да не познаје ни једног европског политичара Миловановићевог калибра.

4.
Миловановићева расправа „Наша спољна политика“ и до данас се сматра катехизисом спољне политике Србије. Рашчлањујући наше спољнополитичке задатке он је у први план истакао два циља. Први је унутрашњег карактера и односи се на нужност очувања државне независности. Други је „спољашњи“ и он налаже ослобођење и уједињење целокупног српства. Миловановић је сматрао да дамар српског живота куца ван граница Србије и да “срећено или несрећно решење тог питања за Србију је исто што и питање опстанка“.
Овако је, дакле, размишљао неко чија породица потиче из срца Шумадије, из Жабара код Тополе, у чијој је непосредној близини рођен и вожд Карађорђе. Милованов отац Ђорђе прошао је пут од коњичког официра, преко судије, попечитеља и саветника до – министра правде. Он је био велики обреновићевац и зајдно са кнезом Милошем превезао се у истој лађи на земунску страну, на пут изгнанства на коме се није дуго задржао и са кога се брзо повратио у Србију. Милован је рођен у Београду и одрастао је играјући се са вршњацима у порти оближње Вазнесенске цркве. У тој порти је, да би се несметано играо са другом децом, додељивао друговима на чување једног ратоборног јарца, па „заборављао“ да се и сам прихвати обавезе да га и он држи за рогове како би се и други безбедно играли. Касније је ову згоду из своје ђачке прошлости помињао кад год је хтео да на шаљив начин опише положај у коме се, као министар иностраних дела,  нашао за време анексионе кризе. Тада је, по Миловановићу, Пашић заузео његову пређашњу улогу из црквеног дворишта, а Милован је држао опаког јарца за рогове.
Миловановић је био интелигентно, живахно и несташно дете за чију је будућност нарочито мајка била забринута, па га је због тога, кажу, тукла све до петог разреда гимназије. Ђачке обавезе Милован је с лакоћом испуњавао. Очевим залагањем удешено је да за време студија у Паризу станује баш код зета Мише Анастасијевића. Оног Капетана Мише који је се обогатио уз књаза Милоша и био можда чак богатији и од њега. Након протеривања његовог пословног ортака из Србије Капетан Миша је сањао да његова кћерка Сара постане српска кнегиња. Процењује се да је потрошио 100 000 дуката на кампању за свргавање кнеза Александра Карађорђевића и довођење на престо старијег Карађорђевог унука Ђорђа. У ту сврху саградио је за Ђорђа и Сару нови двор, велелепно здање на Студентском тргу, које је после поклонио Београдском универзитету. Зграда Ректората и данас стоји на истом месту „као спомен на ту пропалу комбинацију, којом је Капетан Миша и нехотице помогао да се 1858. године у Србију врате Обреновићи“.
Нашу спољну политику Миловановић је доводио у директну везу са начином решавања Источног питања и са аустријско-руским односима. Српској спољној политици, сматрао је он, треба одредити оквире, уз претходну анализу руске и аустријске политике на Балкану. Миловановић није гајио предрасуде о пријатељству у спољнопој политици великих сила. Зато је стао на реалистично становиште да и руску и аустријску политику на Балкану покрећу завојевачки мотиви и циљеви. Њих је поделио на две врсте и руски је препознавао у политичом, а аустријски у територијалном. После Берлинског конгреса Русији је постало јасно да се мора одрећи територијалних циљева. Али је зато у полтици независних балканских држава видела највећу корист за себе. Те државе, наиме, могле би да представљају бедем којим ће се окружити Цариград и мореузи. Истовремено руске балканске савезнице могле би да одиграју улогу јаког фронта против германског притиска. На тој тачки, ценио је Миловановић, наш интерес се поклапа са руским и зато политику Србије треба усмерити према Русији.

5.
Миловановићева девиза је била да политичар мале земље не сме ићи пред догађајима, него треба да их користи. Док је Ристић у својој спољној политици вукао Русију, а Милан и Чедомиљ Мијатовић бежали од ње као ђаво од крста, дотле је Миловановић све чино да се Србија постави тако да буде преко потребна званичном Петрограду. Србија, сматрао је он, мора унетеи „себе, своје напредовање, своју националну мисију у програм руске политике, да се учини неопходном за Русију, да утврди како се интереси њезини и циљеви поклапају у свему са руским циљевима у Источном питању“.
У руским плановима Бугарска због свог положаја има несумњиво првенство. Миловановић је то увиђао и то није крио. Али се одмах и питао :
„Која друга сила ставља српске интересе макар и на друго место?“
Похвално се изражавајући о Миловановићевим дипломатским погледима и ставовима  Слободан Јовановић је закључио :
„Српске интересе имао је стално на уму, али није их сувише наглашавао, него их је везивао за неке више и општије интересе.“
Као француског ђака и „западњака“, Миловановића је обрадовало и охрабрило склапање француско-руског савеза. Оно му је улило и наду да се више неће поновити ситуација са Берлинског конгреса, на коме је Русија остала усамљена наспрам осталих западних сила и принуђена да Србију упути у споразумевање у свему са Аустроугарском. Зато је проценио да је дошао најповољнији тренутак за везивање за Француску, а преко Русије. Тако би српска спољна политика добила и оно европско рухо, без кога је био незамислив њен наступ на међународној сцени.
Беч је Србију чврсто држао у шаци и није намеравао да попушта. На тој страни Миловановић није видео могућност измирења. Све агресивнија политика Дунавске Монархије према Србији давала му је за право. Споразумевање са Бугарском добија тако све већи значај у Миловановићевим стратешким плановима, а његова основна мисао је подела Македоније на основу српско-бугарског споразума. Борба за националне интересе све више је узимала маха код једног умереног грађанског политичара какав је с почетка био Милован Миловановић.
Повратком краља Милана у Србију Миловановић 1897. по трећи пут бива избачен из државне службе. На владу у личном режиму долази доктор Владан Ђорђевић и он Миловановићу нуди место конзула у Битољу. С обзиром на његове способности, дипломатску и правничку спрему, па и личну амбицију понуду да се у звању конзула пресели у турску касабу Миловановић доживљава као деградацију и увреду. Он одлази у Беч одакле активира своје стара познанства из Париза. Постаје дописник француског Тана, кроз који од тада иде сва радикалска критика на рачун тзв. владановштине и на рачун краља Милана.
Преко својих веза Милан је сазнао да иза беспоштедних критика на његов рачун у француској штампи стоји Миловановић. Иако су имали сличне склоности према гурманској кухињи, добром вину, позоришту, женама и картама Милан и Милован су се разишли већ на питању наше спољне политике. Међутим, до њихових правих сукоба дошло је тек након овог Милановог открића, после чега он наређује да Балачка избаце са једног пријема у двору „као кучку“. Помирили су се, међутим, само на кратко, јер се убрзо догодио Ивањдански атентат, наког кога је дошло до њиховог дефинитивног разлаза и отвореног непријатељства.

6.
Неуспели покушај бившег ватрогасца Ђуре Кнежевића да 1899. у близини Калемегдана убије Милана Обреновића дао је повод за ново гушење политичких слобода, за обрачуне са радикалском опозицијом и свим противницима династије. У тренутку напада на њега Милан је практично био сувладар свом сину Александру и командант Активне команде војске. Позадина овог атентата никада  до краја није ни расветљена. Али се зато показао тачним закључак кога је Слободан Јовановић изрекао још поводом Тенкине завере из 1857 : „Код нас се, у оваквим приликама, истрага никада не води да се дозна права истина, него да се постигне један политички резултат“.
У Београду и у подунавском округу проглашено је ванредно стање и уведен је преки суд. Атентатор Кнежевић је осуђен на смрт и одмах стрељан. У одсуству је на смрт осуђен и бивши народни посланик и трибун Ранко Тајсић. Ухапшени првак радикала Никола Пашић одмах је дао изјаву лојалности краљу као и да жали због антидинастичких елемената у својој странци, чиме се практично оградио од својих осумњичених партијских другова, истовремено сваљујући на њих сву кривицу за атентат. Он је и помилован истог дана када му је и изречена пресуда, а ту краљевску милост имао је да захвали руској дипломатији која је преко Аустрије вршила притисак на Милана да буде максимално попустљив према Пашићу. Стојан Протић и Коста Таушановић били су међу онима који су добили временске казне затвора у трајању од 5-20 година. Услед недостатка доказа ослобођени су као невини Аца Станојевић са још неколицином оптужених.
У време Ивањданског атентата Милован Миловановић се затекао у Кралсбаду, у садашњим Карловим Варима у Чешкој републици. Његови ретки биографи записали су податак да је тада тежио преко 100 килограма, да је држао дијету и жалио се што уместо плзенског пива мора да пије лековиту минералну воду. Иако је због физичког одсуства из Београда имао необорив алиби, полиција упада на његову београдску адресу, претреса стан и односи све белешке и хартије које су тамо нашли. Против Миловановића се подиже оптужница због увреде Милана и династије, а службене „Српске новине“ позивају га да се одмах врати у земљу ради суђења. Била је то огољена режимска освета због једног Миловановићевог чланка објављеног у бечком Цајту, у коме је оштро критиковао и Милана и стање у земљи. Миловановић се не одазива овом позиву већ шаље писмену одбрану преком суду. Са још неким радикалима и он је осуђен на двогодишњу робију. Двор и влада предузимају прогон и шиканирање његове породице, а нарочито брата Димитрија. Балачко постаје политички емигрант и развија најживљу антирежимску кампању, која је у бечким „Информацијама“ укључивала и позив на страну интервенцију.
„Миловановић је био извесно време велики и као новинар бечког `Цајт`-а и париског `Темпс`-а. Он је кроз `Темпс` тукао `владановштину` и дотукао краља Милана после њихове заваде. (Никад се више и јасније него у том случају није обистинила реч да `слово убија`, а да се при томе не окрваве руке.)“ Након киднаповања сина Александра од мајке – једне нечувене отмице извршене уз помоћ немачке полиције – краљ Милан и Србија су се поново нашли на скандалозним страницама скоро свих европских листова.

7.
Из Беча Миловановић прелази у Букурешт, где у разиграној румунској престоници утапа невоље свог емигрантског живота. Престоница Румуније је, уједно, и његова тазбина од 1897. када се у Бечу венчао са Маријом Германи, унуком румунског банкара Димитрија Германија. По мајчиној линији она је била унука Јована Мариновића и праунука Капетан Мишина. За разлику од прелепе а површне примадоне Веле Нигринове, која је имала немачко-чешко порекло и долазила из Љубљане, савременици на Марији нису налазили никакве знаке физичке привлачности. Али јој нико није оспоравао скромност, марљивост и лепо васпитање. Уз богати мираз Марија Германи је Миловановићу донела и пуну слободу политичког деловања. Он више није зависио ни од кога, а најмање од пролазне милости политичког тренутка. Из њиховог брака рођени су Димитрије и Ана. Њихова мајка се у Београду, ипак, осећала као туђинка и никада није научила српски језик. После Милованове смрти она је напустила Београд и касније умрла у дубокој старости у родном Букурешту.

Паја Јовановић: Портрет Марије Миловановић

Капетан Мишина кћи Сара наследила је и очеву велику кућу у Букурешту. У њој се, међутим, није налазила само управа Сариних румунских спахилука, него и Руско посланство. Сара је арчила силни новац да свом сину Алексију омогући завидну политичку репутацију. Рачунала је да се бар њему неће измаћи српски престо, као што се измакао њој и њеном мужу Ђорђу Карађорђевићу. И тај њен труд се изјаловио јер је Алексије, иако ситан и неугледан, више волео монденски живот и забаве, него напорни и ризични политички рад. Зато се он, како би ипак удовољио мајчиним жељама и очекивањима, у свом „политичком деловању“ ослањао на „своје агенте“ . „Један од њих је био и неки Анта Урошевић, кафеџија, који је држао букурешки хотел „Романију“ и који је финансирао, односно издржавао и самог Пашића (као што је тврдио Драгутин Илић 1905, а што Пашић није демантовао).“
Било како било, нема података да се Миловановић задржавао, нити да је било шта комбиновао  у мутној средини Сариног дома. Новонастале прилике у Србији брзо су га помириле и са двором и са краљем Александром Обреновићем. Већ у јулу 1900. из Београда је струјала вест да је Александар верио своју милосницу Драгу Машин. Да је протерао Милана, и да је влада у оставци. Против венчања са бившом дворском дамом били су многи, а нарочито краљ Милан. То је био разлог више да руска тајна диполоматија учини све како би охрабрила Александра да предузме и тај корак и Милана дефинитивно одвоји и од утицаја на вођење српске политике и од Србије. На крају крајева, Русија је још раније дала Милану два милиона златних рубаља  како би он напустио Србију, одрекао се њеног држављанства и обећао да се у њу неће више враћати. Милан је тај договор већ једном прекршио и вратио се у Србију као сувладар свом сину.
На Петровдан 1900. образовано је „свадбено министарство“ и објављен је указ о помиловању осуђених поводом Ивањданског атентата. Дојучерашњи радикалски робијаши, који се нису противили краљевом венчању, преко ноћи су постали кандидати за министарске портфеље. Миловановић пише Александру и овај га поставља за опуномоћеног краљевског посланика II класе у Букурешту. Сада Балачко надзире протераног краља када овај долази у румунску престоницу и извештава његовог сина о сваком Милановом кораку, о томе с ким се састаје, у које ресторане свраћа и шта све говори.
Какав обрт и замена улога за мање од годину дана!

8.
Од лета 1900. нагло се убрзавају догађаји, који су из темеља мењали полтичко лице Србије, али и животну судбину Милована Миловановића. Милан умире у Бечу јанура 1901, а истог месеца  краљ Александар позива Миловановића у Београд. Он улази у тзв. бабичко министарство као министар народне привреде. Падом Јовановићевог кабинета на владу долази радикал Вујић, а Миловановић задржава исти ресор. Његов најважнији задатак, међутим, опет бива везан за његову струку и за израду новог устава, којим су радикали условили прихватање новог стања. Израда уставног нацрта поверена је Миловановићу испред радикала, а Павлу Маринковићу испред напредњака. Пре тринаест година он је истом послу приступио са много ентузијазма. Сада, међутим, после свих искустава на политичкој сцени Србије, Миловановић без жара и жеље за доказивањем, рутински и сувопарно, објашњавао радикалима, у расправи „Један или два дома“, зашто треба да прихвате нови устав са Сенатом. „Физички млад, он је остарео психички.“- приметио је један добар познавалац Миловановићевог живота и дела. Уствари, њему је најважније било да осигура безбедност и слободу избора.
Како је Миловановић, након свих спорова и тешких обрачуна са двором, тако брзо повратио поверење последњег Обреновића? Коју је улогу у свему томе могла да одигра краљица Драга?
Факат је да Миловановићеву стручност и његово знање никада и нико није озбиљно оспорио. Сем Јована Ристића, који је то покушао у једној по њега недостојној полемици, у којој је изгубио сваки такт. И која је, на крају крајева,  остала само као ружна епизода у биографији једног великог државника и једног великог дипломате. Али се, такође, не може спорити да је краљица Драга чинила велике услуге појединим радикалима, међу којима је имала и много личних пријатеља. Неки од њих су је и лично обавезали. Један од тих био је и Аца Станојевић, Миловановићев брањеник из Чебинчеве афере.

Аца Станојевић

На десетак година пре него што је постала краљица Станојевић је Драгој потписао меницу да купи клавир. Он је и отплаћивао тај дуг што је давало повода за разна говоркања у ондашњем скученом и љубопитљивом Београду. Подсећања ради : због одбране Станојевића пред судом  Миловановић је најурен из државне службе и пао је у немилост краља Александра. Сада су се стекли сви услови да се Станојевић, преко Драгиног утицаја на краља Александра, одужи Миловановићу. Не зна се да ли је он то и учинио, али брзина са којом је Миловановић поново постао пожељан на двору сугерише нам да Станојевић ту прилику није пропустио.
Без обзира на све факат је да је Миловановић искрено пришао Александру и Драги и понудио им своје услуге у доношењу устава са дводомним системом. У то време пада и она његова изјава да „има и добрих државних удара“, због које је често критикован и нападан. Тим поводом једино нико није могао да доведе у питање његову личну храброст да краља Александра отворено стави пред избор : „Са Драгом – али уставно, или са личним режимом – али без ње“!
На Ђурђевдан 1902. Миловановић, као одговоран политичар, подноси оставку и излази из Вујићеве владе. Разлог за овакав поступак лежао је у чињеници да он у Паризу није успео да обезбеди повољан кредит за Србију. Он поново одлази у Беч, у коме од грофа Ламсдорфа сазнаје да Русија диже руке и од Србије и од Балкана, јер има преча посла на сасвим другом крају света. То је онај исти гроф Ламсдорф, први руски министар иностраних послова који је дошао у Србију, на ноге несрећном краљу Александру, у намери да га одврати од енглеског подстицања да самовољно упадне на Косово и Метохију и да без претходне подршке великих сила тражи ревизију Берлинског конгреса.

9.
Знајући да се Русија припрема за рат са Јапаном Британци су хтели да јој приреде и један горки „врч“ на Балкану и тако је разапну на два фронта. Након полустаног чекања на пријем код Александра, који га у Нишу, као на убогој железничкој станици, дочекује у војничкој униформи Ламсдорф саветује краљу Србије да седи с миром и не пали пожар на Балкану, јер ће у том случају остати без руске подршке и насамарен од својих енглеских саветодаваца. Колебљиви и поводљиви краљ, уз чије име су ишли мањак присталица и производња противника, није послушао Ламсдорфов савет. У ондашњем троуглу светске моћи он се ослонио  на савете највероломније тачке, а против политике Беча и у инат Петрограду. То му је и дошло главе, а не Драга Машин и немогућност да у браку са њом обезбеди наследника за српски престо.
Упознат са намером Русије да се дезангажује на Балкану Миловановић почетком 1903. граби прву прилику и ускаче, након оставке Миленка Веснића, на упражњено место нашег посланика у Риму. У „вечном граду“ он улази у ред слободних зидара и тако прибавља још једну пропусницу за улазак у највише кругове римског и европског друштва. Ту почиње да стиче ону огромну репутацију, која ће га пратити до краја живота, и уз чију помоћ је на равној нози разговарао са најзначајнијим суверенима своје епохе. Неки од њих поредили су га са Таљераном, на основу његове моћи да их очара. Виктор Емануело III му признаје да својом интелигенцијом премаша све друге амбасадоре акредитоване на Апенинском полуострву.
Сва је прилика да су Енглези онемогућили Миловановићев сусрет са Едвардом VII управо из подозрења да и њиховог краља не „узме под своје“. Лондон је, у то не треба сумњати, регистровао ону несвакидашњу сцену када у петроградском салону Миловановић цео сат држи, у разговору насамо, пажњу Николаја II, успевајући да измами осмехе и на лицу вечито тужне руске царице.  Рим је био и последња станица пред Миловановићеву највећу дипломатску трку, коју је с успехом окончао и после које се одмах угасио. У Риму је, коначно, провео најсрећније године у својој дипломатској каријери. То раздобље било је испуњено и спокојем и динамиком, мирним разгледањем музејских експоната и проучавањем уметничких дела, али и живом конверзацијом са најзначајнијим савременицима из света диломатије и културе.
Миловановић се нашао у самом средишту два најкрупнија спољнополитичка догађаја, која су у поприличној мери одређивала међународни положај Србије, али и њене унутрашње прилике. Реч је, наиме, о напорима да се обнове дипломатски односи са Британијом и о трговинским преговорима са Аустроугарском, који су довели до Царинског рата.
Британија је била једина сила која је званично прекинула дипломатске односе са Србијом и која је одбијала да призна њеног новог краља. А Чедомиљ Мијатовић је био једини наш посланик на страни, који је после Мајског преврата од 1903. демонстративно поднео оставку на тај положај. Он се, међутим, није задовољио само тим чином нелојалности,  већ се 1905. нашао у неформалном центру „антизавереничке завере“ и медијске сатанизације Србије, која је долазила са Острва. Заклањајући се иза имена извесне, највероватније непостојеће, госпође Нортекс Вилсон Мијатовић је у Лондону публиковао брошуру застрашујућег наслова „Београд, бели град смрти“. То је један од најотровнијих памфлета на енглеском језику о Србији и њеној престоници, којим је Мијатовић подупирао своју сумануту кампању за довођење једног члана британске краљевске куће на српски престо.
Милован Миловановић, на сасвим супротној страни од Мијатовића, а са места нашег посланика у Риму, вешто користи своје италијанске и друге везе и неуморно ради на помирењу Београда и Лондона.

10.
Миловановић је дао велики допринос у омекшавању тврдог енглеског става према признавању новог владара у Србији, краља Петра I Карађорђевића. Додуше, и промене у међудржавним односима у ондашњој Европи давале су јак ветар у једра  Балачковој помиритељској мисији. Он је упорно и с реалним покрићем опомињао владајуће кругове у Лондону да ће њихово непопустљиво држање према званичном Београду само помоћи  немачким експанзионистичким плановима на Балкану. Склапајући савез са Французима Енглези нису испуштали из вида немачке аспирације у погледу градње багдадске железнице. Наглашени опрез званичног Лондона условило је и немачко понашање током Прве мароканске кризе из 1905. Међутим, енглески страх од несразмерног аустро-немачког утицаја на Блакану кулминирао је тек почетком 1906, када је Беч практично објавио трговински и економски рат Србији. Лондон је изразио спремност на попуштање. То је учинила и новизабрана влада у Београду, гестом којим је пензионисала петорицу завереничких официра, док је један генерал сам поднео оставку. Како би могао да им исплати отпремнине краљ Петар се задужио код Министарства финансија и тај кредит је уредно враћао следећих десет година. Тачно на трогодишњицу мајског преврата, 29. маја 1906, обзнањен је указ о обнављању  дипломатских односа између Лондона и Београда.
Дунавска Монархија је продужила са политиком уцена и ултиматума према Србији, стављајући је у новим трговинским преговорима пред следећи избор : или ће поништити претходно склопљени споразум са Бугарском о царинској унији, или ће добити царински рат. Бугари су додатно отежали ситуацију јер су, противно договору, објавили информацију о склапању царинске уније између Београда и Софије и пре окончања наших преговора са Бечом. Балачко је у почетку гајио резерве према успешном окончању Царинског рата. То се види и из писма Љуби Стојановићу, кога је писао на самом почетку 1906. Он и 1907. покушава да нађе компромис и постигне помирење са суседном монархијом. Али за све то време савесно и доследно спроводи зацртану државну и националну политику, која је коначно смогла снаге да се и на делу супротстави хабсбуршким хегемонистичким захтевима. Из царинског рата Србија је изашла са најбољим могућим резултатом. Она је проширила своја тржишта на Русију, Енглеску, Француску, Немачку, Швајцарску… Неометано је повисила цене својих прозвода и – што је и најважније – коначно се ослободила економске зависности од Беча.
Избор Миловановића за члана Сталног изборног суда у Хагу 1907. отворио је ново поглавље у његовој блиставој дипломатској каријери. На самој Конференцији он се залагао за арбитражу у међународним споровима и предлагао је да и трговински уговори буду њен саставни део. Његови предлози, додуше, нису ушли у завршни документ, али је Миловановић на њој оставио утисак бриљантног правника. Он је доживео лични тријумф, јер су његови ставови примани са највећом пажњом и уважавањем.
Први пут и историји Србије један њен представник заузео је тако високо место у важном међународном телу. Лични контакти и везе које је ту успоставио били су му од изузетне користи у надолазећој ери препада, преврата, борби и флагрантног кршења  међународних уговора. Младотурска револуција, а за њом и Анексија Босне и Херцеговине поново су покренули на кратко окамењену историју. Анаксију БиХ Миловановић је окарактерисао као „физички бол“ нанет Србији, а ту његову сликовиту дијагнозу цитирала је скоро сва европска штампа изван контроле Беча.
Најближи сарадници принели су цару Фрањи Јосипу 5. октобра 1908. на потпис Проглас о анексији Босне и Херцеговине. Био је то и њихов својеврсни поклон господару за јубиларну 60. годишњицу од његовог доласка на аустријски престо. Србија је прокључала незадовољством, које је свој израз добило у јавним манифестацијама широм земље против завојевачке политике Хабсбуршке монархије. У европским престоницама настала је права пометња. У скидању копрене са једностраног акта  бечког двора пред Лондоном је искрсавала берлинска рука, која је и у овом случају стајала у позадини једног  крајње ризичан и опасан потеза. Руски интереси на Балкану били су сада директно угрожен. Петроград се сматрао још и изиграним, јер је тумачио да је Ерентал грубо обмануо Извољског на преговорима у Бухлави. И Рим и Париз су за забринутошћу примили самовласну одлуку Беча. Суседна Бугарска се, истовремено, прогласила независном царевином. У Европи је отворена тзв. анексиона криза, у којој се шеф српске дипломатије Милован Миловановић поново нашао у жижи јавности и у епицентру највећих политичких потреса.

11.
У ту 1908. годину Миловановић је ушао пун наде да је коначно куцнуо његов час. После година размишљања, чекања и стајања на споредним министарским колосецима он се спремао да закорачи на главни државнички друм. На руку му је, као неопредељеном и помирљивом, ишао и разлаз радикала и самосталаца. Они су потекли из истог стабла, али нису могли да се сложе чак ни после избора на којима су освојили скоро исти број мандата. На самим изборима у мају 1908, међутим, Миловановића у нишком изборном округу туче његов ђак, локални политичар Никола Узуновић. У јуну те године он ипак добија мандат да састави нову владу. Тек то је мера која је одговарала његовој правој амбицији. Али, пошто не успева да састави кабинет Балачко враћа краљу мандат. Сад више није неопредљен између радикала и самосталаца, али је згађен и помишља да се поново врати у Рим. Владу је коначно  формирао стари радикал Пера Велимировић, који је Миловановићу понудио место министра иностраних дела. Миловановић није стигао ни да загреје министарску фотељу, а већ је избила анексиона криза која је све из основа мењала. Па и судбину њених актера.
„Ту се затвара зачарани круг Миловановићевог живота. Догађаји се од тада стропоштавају, он личи на лелека који лети над својим гнездом кроз дим и варнице, јер из крова куља ватра, која сваког часа прети да му сажеже крила(…)Европа је пред пожаром, али су сви ватрогасци на опрезу. Миловановић је тада дао целога себе и ушао у дипломатску историју Европе, потпуно дорастао својој улози. Аустрија је била толико осиона да је мобилисала читаве армије довољне да заузму Београд, који је устао против њене анексије Босне. Дванаест дана и ноћи Милован није имао сна, нити одмора. Перипетије те наше и европске кризе сломиле су га физички, али је он, као сви велики актери, више волео да умре на позорници него да не одигра велику улогу.“
Беч је за кратко време организовао и три монтирана процеса 1908/9 у намери да искоммпромитује Србију пред очима европске и светске јавности, те да је конфронтира са суседима и дестабилизује изнутра. Показало се, међутим, да су Бомбашка афера на Цетињу, Велеиздајнички процес у Загребу и Фридјунгов у Бечу, изведени на основу фалсификата и у режији аустријске обавештајне службе. Главна улога агента-провокатора додељена је коме другом до једном Србину. Он се звао Ђорђе Настић и под маском официрског службеника био је додељен аустријском капетану Форнеру у Сарајеву. У ствари Настић је био агент аустријских војних власти, које су га послале у Београд са задатком да се приближи организацији „Уједињење или смрт“, те да покуша да их наведе на непромишљене активности које би ишле на штету не само незваничне Србије, већ и званичног Београда. Настић је у Будимпешти па потом у Загребу штампао и брошуру „Финале“, која је послужила и као основ за подизање оптужнице у тзв. Велеиздајничком процесу. Миловановић је стрпљиво пратио ове монтиране процесе и није се оглашавао све док се и преко његових дипломатских канала и веза није обелоданило да је Фридјунгов процес у Бечу најобичнија судска фарса. Тек тада је кренуо у дипломатско поентирање сагласан са изјавом оновременог посланика у Царском већу у Бечу и каснијег првог председника  Чехословачке републике Томаша Масарика :
„Тешко је одлучити је ли то била једна оперета, комедија, инквизиција или трагикомедија.“

12.
Према свом историјском значају анексиона криза је представљала праву  прекретницу, а пут од ње водио је право у Први светски рат. У анексионој кризи  ударени су и темељи будућег ратног савезништва Србије са Русијом и Енглеском.На њеном самом почетку Миловановић се придржавао савета свог руског колеге Александра Извољског. Као могуће решење за излазак из кризе он је предлагао територијалну компензацију, којом би се Србија могла задовољити. Са аустроугарске стране, међутим, упућиване су отворене претње да ће Србија бити војнички кажњена уколико без поговора не призна  Анексију БиХ. Већ од тада Беч не напушта жеља да војнички казни Србију и он ће пуних шест година тражити најподеснији изговор да удари на њу и војнички је покори.
Свестан да са суседном монархијом не може доћи до помирења Миловановић нагло мења курс српске спољне политике. Он прави нагли заокрет и напушта политику компензанције. Са скупштинске говорнице Балачко држи свој чувени говор од 20. децембра 1908. У својој најполетнијој беседи он тражи да се Аустроугарска повуче из Босне и Херцеговине и да ова област са већинским српским становништвом добије аутономију. У истом говору он износи интегрални српски национални програм и српско питање ставља на дневни ред европске политике. Од тада па све до 1918. решавање српског националног питања налази се при самом врху европских политичких приоритета.
На врхунцу анексионе кризе, коју прате и монтирани процеси у Загребу и Бечу, Немачка је послала ултиматум Русији. Петроград први признаје Анексију, а одмах за њим, у марту 1909. и Србија даје изнуђену изјаву о „својој незаинтересованости“ поводом анексије БиХ.
Највећа Миловановићева заслуга у анексионој кризи је што није направио ни један погрешан корак у правцу рата  и што Аустроугарској није дао ни изговор ни оправдање пред Европом да војнички прегази Србију. Пред ратоборним расположењем српског народа он је храбро иступио са једним аргументом, који ће се испоставити и као његово заветно обећање :
„Ми морамо чувати нашу снагу за прави, велики сукоб.“
Овај аргумент Миловановић је вероватно потегао и пред неустрашивим Војом Танкосићем. Аписова десна рука ускочила је те 1909. у Балачков фијакер и запретила му четницима. Ко ће знати да ли је у тој краткој вожњи београдским улицама трезвени дипломата успео нешто да разјасни националном фанатику? Углавном, после Аписове претње Миловановића су неко време и за сваки случај пратла два телохранитеља.
У анексиону кризу Србија је ушла као мала и изолована земља, за коју није постојало занимање код великих сила. Временом она је код Енглеске успела да оживи то интересовање. На примеру анексије БиХ Лондон је потврдио своје претпоставке да је Беч само оруђе у рукама германске експанзионистичке политике. Српска дипломатија порадила је и на томе да Русија убрза своје дистанцирање од Аустроугарске и да се окрене другим европским савезницима. Једном речју Србија је из анексионе кризе изашла у табору великих сила које се противе немачком бруталном експанзионизму на Исток. Притом је стабилизовала своје односе са суседном Турском и са Бугарском, а са кнежевином Црном Гором ушла је у фазу савезничког разумевања и сарадње.

13.
Важан датум у спровођењу Миловановићевог српског и балканског програма представља долазак у Београд Николаја Хартвига, новог руског посланика. Његовим доласком, с јесени 1909, политика српске владе добија моћног и верног савезника, а сам Балачко још једног ватреног присталицу. Хартвиг је спадао у ред оних руских Немаца, уосталом као и конзул у Босни Хилфердинг, који су били најгласнији заговорници словенске ствари. За њега се, без претеривања, може рећи да је водио политику на граници између службеног и личног. Хартвиг је често ишао испред званичних ставова своје владе, а понекад је иступао и у инат њима. У својим поверљивим рефератима он је Србију описивао као руски аванпост, тј. руску предстражу. Хартвигови извештаји из Београда су врло садржајни и пуни занимљивих детаља. Његов стил одликују борбеност, па чак и страст, што је излазило изван оквира дипломатских стандарда и клишеа. Тако нпр. у извештају од 5. новембра 1911. Хартвиг поставља питање : „У чему се састоји смисао и значај политике Русије на Блиском истоку“? И одмах даје следећи одговор :
„1) Олакшати словенским народима, који су позвани ка самосталном животу од стране Русије, да постигну своје свете идеале, а то значи у ствари да они поделе међу собом на братски начин целокупно турско наслеђе на Балканском полуострву;
2) Остварити свој властити прастари историјски задатак, тј. чврсто се утврдити на обалама Босфора, тих улазних врата у `руско језеро`.“
Хартвиг је био славенофил и заговорник руског империјализма. Миловановића, који је био Србин школован на Западу, за Русију је везивао у првом реду интерес, па тек онда осећање. Њих двојица су се добро слагали, али је међу њима било и размимоилажења. Међутим, и у најкритичнијим моментима Миловановић је знао да га у руском посланству и код Хартвига чека и разумевање и подршка.

Гробница Николаја Хартвига коју је подигла Београдска општина на Новом гробљу

Животни путеви Миловановића и Хартвига судбински су се укрстили не само на политичком, већ и на личном и на породичном плану. Обојица су сахрањена на Новом гробљу у Београду. Њихове удовице преселиле су се у Русију, где их је задесила Октобарска револуција. Избављујући Хартвигову породицу Марија Миловановић их је пријавила као своју послугу. Једно време су живели заједно у Цриквеници, где је Балачкова удовица подигла мали православни храм. Одатле се вратила у Румунију, где је и умрла у дубокој старости.
Хартвигов долазак у Београд пао је у време важне посете Ракониђи, у којој је италијански краљ угостио руског цара. Путујући у Италију Николај II је демонстративно заобишао Беч, чиме је јасно ставио до знања да ће се руска политика у доношењу својих одлука све мање консултовати са доскорашњим незаобилазним партнером. Званични Рим, који се све више издвајао из комбинације Тројног савеза, обећао је Русији подршку у питању Мореуза. Заузврат Русија је подржала италијанске планове у погледу Либије. За Србију је, међутим, најважнији био онај део договора између два монарха који је стао у крилатицу : Балкан балканским народима.
Анархија и хаос у многим покрајинама европске Турске као и Цариградски преврат из 1909. подстакли су Миловановића да хитно упути Бугарској предлог о савезништву. Он је још тада покушао да Русију увуче у тај споразум, не само као гаранта, већ и као уговорну страну. Из Софије, међутим, још није стизао позитиван одговор, јер се она држала начела недељивости Македоније. Као први српски политичар који је био изразити дипломата Миловановић је знао да чека. И дочекао је да Бугари траже њега. Да они дођу у Београд и понуде му исто оно што је он њима нудио, а на шта су се уназад две године оглушили.

14.
Миловановић је добио пуну руску подршку приликом оне чувене посете Петрограду из 1910. Тада је освојио своје домаћине и бацио у засенак чак и Пашића, који је међу српским политичарима уживао највеће поверење у руској престоници. Баја је до тада успевао да пригуши и вешто прикрије осећања зависти и љубоморе према Балачку.  Но, после Миловановићевог „петроградског крешченда“ Пашић је тек имао да се бори са опаким и подмуклим непријатељем у себи, који га је често савлађивао и наводио га да се служи смицалицама, подметањима и мушичарењем…
После силних и мучних заплета око територијалног разграничења у Македонији, а у самој завршници српско-бугарских преговора, Миловановића зову Степа Степановић и Генералштаб. Они од њега траже да за српску страну издејствује Овче Поље, као стратешки важну тачку. Показало се да су били у праву, јер је управо на том терену касније дошло до главног судара са турским снагама у Кумановској бици. Пашић, међутим, затеже и прави проблеме Миловановићу. Он се цењка и погађа са Бугарима око Кратова и Криве Паланке. По завршртку тог исцрпљујућег састанка Миловановић одлази право код Хартвига и обезбеђује руску сагласност и подршку да за Овче Поље препусти Бугарима Криву Паланку и Кратово. Инструкцију са тим садржајем он одмах шаље Мирославу Спалајковићу, нашем посланику у Софији. И од тог 15. децембра 1911. Милован Миловановић ради без договора са Пашићем. Но, тада је Миловановић већ био председник владе Краљевине Србије, који је на том месту заменио Пашића.
На повратку из Петрограда краљ Петар и Миловановић одлазе у Цариград, а одатле се преко Свете Горе, Солуна и Скопља враћају у Београд. Након две године од тог њиховог пута, 26. октобра 1912, српска војска је протерала Турке и умарширала у Скопље, некадашњу престоницу Душановог царства. Тај непоновљиви историјски тренутак Балачко није доживео, иако га је својим доприносом у склапању Балканског савеза припремио.
За разлику од Пашића Миловановић није имао развијене црте завереничког типа политичара. Међутим, крајње прагматични разлози су му налагали да по повратку из Русије коригује свој одбојни став према „Црној руци“ и пуковнику Драгутину Димитријевићу Апису. Пошто је стекао наклоност Русије и помирио две струје унутар партије, Миловановић је проценио да му је неопходна подршка и војних и паравојних структура, како би на челу Радикалне странке могао да замени старог партијског лисца Николу Пашића. Зато између Миловановића и Аписа долази до споразума, у коме се допуњују једна хладна и једна усијана глава, виртуоз под рефлекторима и мајстор закулисне комбинације. Од 1911. тајна организација „Уједињење или смрт“ постаје извршни орган Министарства иностраних дела у Јужној Србији, данашњој Македонији. Од тада јој на располагању стоје и тајни фондови Министарства.
Упркос свим напорима, Миловановић је само половично испунио своју амбицију. Због унутарпартијских и свађа са коалиционим партнерима Пашићев кабинет био је принуђен да поднесе оставку. Мандат за састав нове владе краљ Петар је поверио Миловановићу. Три године након што му се указала прва и пропуштена прилика, Милован у другом покушају успева и 25. јуна 1911. објављује састав новог кабинета. У 48. години, у напону мушке снаге и пуноћи животног и
политичког искуства, он је први човек извршне власти у Србији.Никада, међутим, није успео да се испне на сам врх Радикалне странке. Остаје нам само да нагађамо није ли га и у томе омела прерана и изненадна смрт?

15.
С пролећа 1911. Миловановић започиње нову дипломатску офанзиву за склапање савеза са Бугарском. После устанка Арбанаса и општег клонућа „болесника са Босфора“ он процењује да гвожђе треба ковати док је вруће. Не  слути, међутим,  да ће га Иван Гошев уплести у врло опасну дипломатску интригу, која га је могла коштати тешке компромитације у руским круговима. Наиме, бугарски премијер тада води преговоре и покушава да се нагоди са Портом. Како би се оправдао код Петрограда он лажно извештава да му је Миловановић послао предлог да заједно ступе у рат са Турском, скривајући овај наум од руске стране. Изнервиран и бесан Миловановић одлази на разјашњење код Хартвига и тада доноси одлуку да без присуства руских сведока више неће преговарати са Бугарима.
Италија је, ипак, прва повукла ногу у борби за наслеђе Османске империје. Рим је половином септембра 1911. изненада објавио рат Турској и искрцао своје трупе у северној Африци. Тек по избијању тзв. Триполитанског рата Бугари шаљу свог делегата Димитрија Ризова у Београд. Он се састаје са Миловановићем у његовој кући, у Светогорској улици, у ноћи 21. септембра 1911. У разговорима са српске стране учествују још Пашић и Љуба Стојановић. Балачко је сада већ био сигуран у успешан исход преговора, будући да је бугарска страна попустила и  одустала од начела недељивости Македоније. Нацрт споразума је био готов и било је предвиђено да он иде на пресуду руском цару.
Ризов из Београда путује право за Беч у коме реферише свом председику владе Гешову о резултатима преговора које је водио у Миловановићевом дому. Њих двојица састављају извештај и шаљу га на одобрење бугарском цару Фердинанду, који се тада налази у Угарској. Нема никакве сумње да је на Фердинандов пристанак утицао и зајам који је овај добио од Русије. У питању је био врло повољан кредит у износу од три милиона златних франака, са четири % интереса и са један % отплате.
Припреме за састанак двојице председника влада одвијале су се у строгој тајности. Београд и Земун врвели од аустроугарских агената, а Двојна Монархија је била спремна да преговоре у сваком тренутку поквари и предузме одмазду. „Долазим двадесет осмог – Ђока“, тако је гласио садржај унапред договрене депеше, која је стигла на Миловановићеву кућну адресу. У јутарњим сатима тога дана Гешов је послао једног пријатеља са својим службеним пасошем да пропутује оријент-експресом из Беча за Софију. Он сам допутовао је у Београд са приватним исправама и увукао се по мраку у Миловановићев вагон. Председник српске владе наводно је путовао у обилазак неког градилишта. Разговри су почели одмах и ни једна информација о том састанку није процурила у јавност. У Миловановићем купеу постигнут је српско-бугарски споразум. Остало је решавање техничких питања. Након пет месеци од тајног сусрета Миловановић-Гошев савезнички уговор са Бугарском потписан је 29. фебруара по старом, односно13. марта 1912. по новом календару. Он је представљао кичму Балканског савеза, коме су се својим потписима убрзо придружиле Црна Гора и Грчка.

*    *    *

„Балкански савез представља круну Миловановићевог рада, он је његово животно дело. По њему ће остати забележен у сећању потомака. Својом дипломатском вештином и гипкошћу, Миловановић је несумњиво најзаслужнији за успешан исход преговора. Он их је изнео на својим плећима и на личну одговорност. Савезнички преговори тражили су компромисну и помирљиву личност. Сваки други српски грађански политичар тога доба, понет националистичком струјом, упропастио би својом упорношћу преговоре и тако онемогућио стварање једног савеза неопходног не само Србији већ свим балканским државама (…) Он је свој задатак ваљано обавио, а онда сишао са историјске позорнице.“
На врхунцу личне каријере Миловановић је доживео велику породичну трагедију. Смрт сина Димитрија тешко га је погодила и довела на границу животног очајања. Због тог ненадокнадивог губитка жалио га је цео ондашњи Београд. Родитељску тугу за малолетним јединцем покушавао је да пригуши и бар делимично одагна у дугим шетњама и у напорном државничком раду. Његови савременици често су га тада виђали у Македонској улици, у чијој је непосредној близини Миловановић становао. Као ђаци Друге београдске гимназије иза себе су оставили овакав опис тадашње Балачкове спољашњости :
„Био је средњег раста, пуначак онако како су пуни људи са нешто кокошијим грудима, мало трбушаст, али лак. Обично је имао на себи жакет, а на отвору прсника носио је као снег беле `тврде груди`, уметке који су после 1918. године изашли из моде. Никад није ишао без штапа, а брзао је у ходу, иако је био бледуњав и без свежине на обломе лицу.“
Свој последњи говор у Скупштини Миловановић је одржао 14. јуна. Већ сутрадан су га несвестица и телесна малаксалост оборили у болесничку постељу. У понедељак, 18. јуна он је издахнуо.

Споменик Миловану Миловановићу на Новом гробљу у Београду

Све је било готово за само четири дана. Миловановић није стигао да напуни ни 5о. годину живота.
Његова смрт није изазвала само жаљење и запрепашћење, већ и неверицу у званични лекарски налаз, по коме је Балачко преминуо од последица уремије. Стари Београд одмах је посумњао у Миловановићевог кувара, као агента бечке тајне полиције. А када је недуго за Миловановићем и Николај Хартвиг напрасно преминуо у просторијама аустрисјког посланства у Београду, онда више нико није могао да разувери наш свет да је и њему принет отров из исте кухиње.

ЛИТЕРАТУРА

Радован Калабић и Димитрије Ђорђрвић

– Димитрије Ђорђевић : „Портрети из новије српске историје“, поглавље о Миловану Миловановићу, БИГЗ, Београд, 1997.
– Димитрије Ђорђевић : „Царински рат Аустро-Угарске и Србије 1906-1911“, Историјски институт, Београд, 1962.
– Дејвид Мекензи : „Милован Миловановић – српски државник и дипломат“, Центар за публикације и документацију Правног факултета и АИЗ Досије, Београд, 2007.
– Слободан Јовановић : „Политичке и правне расправе I-III“, Сабрана дела Слободана Јовановића, БИГЗ, Југославијапублик, СКЗ, Београд, 1990.
– Милан Јовановић Стијимировић : „Силуете старог Београда“, треће допуњено издање, Просвета, Београд, 2008.
– Др Алексије Јелачић : „Русија и Балкан – преглед политичких и културних веза Русије и балканских земаља 866-1940“, Француско српска књижара, Београд, 1940.
– „Владе Србије“, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 2005.
– Димитрије Поповић : „Извољски и Ерентал, дипломатске успомене из анексионе кризе“, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд, 1927.
– Васиљ Поповић : „Европа и српско пиатње у периоду ослобођења (1804-1918), Геца Кон, 1940.
– Владимир Ћоровић : „Односи између Србије и Аустроугарске у XX веку“, Државна штампарија Краљевине Југославије, Београд, 1936.

Београд, 17. јануара 2012.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s