потпуковник Никола Калабић

На Богојављење, пре 66 година јавио се свом Господу потпуковник ЈВуО Никола Калабић и стао усправан пред њега да му преда рапорт, да му каже да је испунио највећи задатак постављен пред људски род, да је положио душу за своју веру Хришћанску и свој род Србски! Велики и величанствен крст је носио Никола Калабић! Позната нам је свима његова биографија и овоземаљски пут који трајао свега 39 година. Чудесни су путеви Господњи, а такав је био пут Николе Калабића.

Није он положио само своју душу на олтар своје отаџбине и свог рода, он је положио и срце и тугу за два Милана, за оца капетана Милана кога убијају Немци и за сина Милана, кога, још дечака, убијају комунисти. У свом последњем писму вољеном Чича Дражи, Никола пише: „ … и мој Миша, срећа моја, дао је свој живот за нашу ствар.“
Оставио нам је Чика Пера у аманет своје дело и свој пут, да га следимо и да нам буде водич својим примером у томе. Које су биле главне смернице пута Николе Калабића?
Прва је била храброст, многи његови саборци, али и противници који су свашта покушали да испредају о њему, нису могли да му одрекну храброст, сваку акцију је лично водио и био на челу својих гардиста. Друга водиља Николе Калабића је била  част, на коју су после његовог убиства многи покушали да атакују, али безуспешно. Бранио је он своју част до последњег даха, спасавајући више пута нејач и народ од немачке и комунистичке тираније, а најбољи пример је дао у битци за Страгаре, каде је очекујући немачку одмазду евакуисао целу варошицу да не би народ страдао. за разлику од комуниста који су после својих напада остављали народ на милост и немилост непријатељу.

Николу Калабића су водили и господство и знање, као интелектуалац, инжењер геодезије, начелник Ваљевског катастра и резервни официр, са ситуираном породицом, свакако је био човек са личним интегрититом, што је била непремосива препрека за његове противнике који остају и без занимања и без биографије. То је била још једна особина коју комунистичка олош ником неопрашта.   И  смелост и одлучност су красиле Николу Калабића. Иако није био активни официр, по наређењу Чича Драже преузима команду над најелитнијом јединицом ЈВуО, али ту школу  му надомештају његове предходно речене особине, Храброст, Част, Господство и Знање. Никола Калабић спада међу највише унапређиване официре ЈВуО.

Покушали да га унизе и лажно прикажу његови крвници, током предходних година, али нису они знали да кога они понизе тај се код Господа узвишује.  Никола Калабић тако стаје у ред највећих српских витезова, који нама, који се моле за њихове душе дају светао пример и тежак задатак, да наставимо где су они стали. Стао је Никла Калабић испред Дегурићке пећине и отишао у вечност и вечну радост. Отишао је непредан и непобеђен, јер нису га победили они који су му тело

Никола Калабић са сином Миланом и ћерком Мирјаном 1944. у Косијерићу

          Помолимо се данас  за спасење душа потпуковника Николе Калабића, оба Милана Калабића, за спасење душа Борке и Мирјане Калабић, чије страдање такође не смемо да заборавимо.
Нек им је лака Српска земља, Бог да им душу прости!

Миша Матић, на Богојављење 2012. л.г.