ВЕЛИКАН У ПРИВАТНОМ ИЗДАЊУ


Милован Миловановић Балачко ( 1863 - 1912 )

Ових дана се у приватном издању аутора мр. Радована Калабића, књижевника и историографа, појавила монографија „Милован Миловановић Балачко“ издата поводом 100. годишњице смрти председнка српске владе, творца Балканског савеза и најзаслужнијег  човека за коначно ослобођење Србије из турског ропства. Користећи се изворима Димитрија Ђорђевића, Слободана Јовановића, Дејвида Мекензија …. мр Калабић упознаје читаоце са животом и делом Милована Миловановића, пратећи га од његовог рођења у београдској Ресавској улици све до и даље загонетне смрти у Светогорској улици. Динамичан живот Милована Миловановића, чија су места почетка и краја удаљена једва коју стотину метара, а трајао непуних 49 година, водио је овог доктора правних наука са Сорбоне, од политичког осуђеника и прогнаника до места српског премијера. Човек кога је за живота портретисао Паја Јовановић, а надгробну бисту му извајао Иван Мештровић, сигурно није заслужио од државе коју је избавио из коначног турског ропства, да његову 100 годишњицу смрти, која се поклапа са 100 годишњицом Балканског савеза, 100 годишњицом Првог Балканског рата, 100 годишњицом победе у Кумановској бици и 100 годишњицом ослобођења Косова и Метохије,   буде потпуно заборављен. У тој истој години, када многи лажни писци, демократски мислиоци, зликовци суђени од суда своје партије, добијају спомен плоче, које им откривају „очеви и оци“ нације, дотле на две куће у којима је рођен, живео и умро овај српски великан, не стоји ни једна ознака која би говорила о његовом присуству и постојању. Многи такозвани ослободиоци, добили су веће улице у граду у коме су побили преко 20% становништва и Миловановићевих суграђана, док је улица Милована Миловановића дугачка једва 70 метара, а налази се у близини Београдске аутобуске станице, од Балканске до Савског трга. Вероватно се животни пут и политичка схватања Милована Миловановића не уклапају у пожељан образац понашања потомака ослободилаца са великим улицама у граду у ком никад нису живели, јер је политика Милована Миловановића била државотворна, препуна алтернатива, али никад са могућношћу губитка суверенитета, већ напротив, само са његовим учвршћењем у сваком делу територије на коме се налази српски живаљ. Такође се у тај модел не уклапа ни Миловановићева чврста веза са Русијом и њеним послаником Николајем Хенриковичем Хартвигом, са којим, у непосредној близини, почива на београдском Новом гробљу.

Огроман значај ове монографије, поред тога што је једино обележје четири велика српска јубилеја, је и у томе што ће доста Срба, а пре свега Београђана, моћи да се први пут упознају са многим у последњих седам деценија скривеним детаљима српске историје, чији је Милован Миловановић био један од главних учесника, а не ретко и твораца.  Радован Калабић упознаје читаоце, да је Балачко био не само равноправан, већ често и супериоран саговорник са свим великанима и на свим европским дворовима свога времена, што се не може рећи ни за једног политичара, министра спољних послова или председника владе са ових простора, још од киднаповања Милана Стојадиновића 1939. године. Монографија, коју би требало да прочита и има у свом дому сваки Србин кога иоле занима и политика и историја сопственог народа. Мудрост, сувереност, ученост и господство Милована Миловановића, описане у овом приватном издању, требале би бити звезда водиља и основна смерница сваком ко се уплете у посао службовања сопственом народу и сопственој држави. Такође и онима који се уплићу у послове ослобођања свога народа из сужањског положаја, ма где били и ма под којом тиранијом и освајачем робовали.

Милован Миловановић Балачко умро је у Београду, 18. јуна 1912. не докечавши да види резултате свога рада и своје политике. Надајмо се да дело и издање мр Радована Калабића неће остати усамљен пример обележавања јубилеја светлих момената српске историје, а да ће ове године, на тај дан бар викарни епископ Патријарха српског на Миловановом гробу одржати парастос и рећи: Вјечнаја памјат!

мр Радован Калабић и Димитрије Ђорђевић

Господине Калабићу, Многаја лета!

Београд, 25. март 2012.

Миша Матић

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s