СРБИЈО, ГДЕ ЋЕ ТИ ДУША? Шеснаесторо деце са најтежим болестима без лекова, терапије и здравствених књижица!


ДРАМА У БАБУШНИЦИ:
16 деце са најтежим болестима без лекова, терапије и здравствених књижица!

19. Септембар 2012. 7:14->11:37
Телеграф

У бабушничким селима буквално заточено шеснаесторо младих људи који болују од најтежих могућих болести, а живе у пуком сиромаштву, без могућности да себи обезбеде медицинску помоћ.


Близанци Нино и Нинослав

СРБИЈО, ГДЕ ЋЕ ТИ ДУША? У бабушничким селима шеснаесторо младих људи који болују од најтежих могућих болести живе у пуком сиромаштву, без лекова, без адекватних терапија, а неки од њих немају чак ни здравствене књижице.

Један од најугроженијих случајева је Драган Ђуров (24) из села Вучји Дел, које је од цивилизације удаљено безмало 50 километара. Његова бака Јелена прима 9.000 динара пензије месечно, што није довољно ни за лекове.

Драгану, који болује од Дауновог синдрома, недостају ортопедске ципеле како би бар мало могао да се креће.

– Немамо пара ни за лекове. Да би отишли по лекове, таксисти нам узимају и по 10.000 динара до Пирота, а треба и лекове да платимо јер се већина лекова плаћа. Тако да немамо пара ни за пут нити за лекове – каже бака Јелена.

Од кад јој је муж умро живе сами у селу, а унука не сме да остави ни трена.

– Деси се ја да се разболим, али немам где да га оставим па трпим и молим Бога да прође. Жеља ми је велика да могу да га одведем у Дневни боравак у Бабушницу, али немам пара да плаћам превоз. Најтеже му пада самоћа, а доле би имао друштво и много би се боље осећао, али не можемо то да му омогућимо – јада се бака.

Он додаје да је најгора ситуација зими када у овом забитом селу уме да падне и по два метра снега.

– Немамо купатило у кући па морамо да идемо у тоалет напоље. Зимус је толко много снег нападао да сам се једног јутра упала у толико велики смет да нисам могла да се извучем. Запомагала сам, син ме је чуо, али није могао да ми помогне. Умрла би од ‘ладноће да није случајно наишао један комшија и извукао ме из дубоког снега – са сузама у очима прича бака Јелена.

Сличне су судбине и близанци Нино и Нинослав Игњатовић из села Сурачево, који болују од мишићне дистрофије, а не памте кад су задњи пут били до лекара. Ту је затим и Стефан Стаменковић из Мезграје који болује од церебралне парализе, живи са оцем и бабом, а нико не ради.

Упркос недостатку лекова, помагала и новца, оболелу децу ипак највише тишти самоћа, јер су заборављени од свих, нарочито од стране вршњака који их због болести избегавају.

Каролина Стаменковић из Удружења грађана “Лужничке рукотворине” каже да је реч углавном о забаченим селима до којих може да се стигне једино теренцем.

– Покренули смо акцију помоћи овој деци са инвалидитетом и већ смо наишли на разумевање, па смо Стефану Стаменковићу обезбедили инвалидска колица уз помоћ Удружења дистрофичара “Ада” из Београда, а Драгану Ђурову смо обезбедили новац за пут до Ниша где треба да му се ураде ортопедске ципеле – каже Каролина Стаменковић.

Према њеним речима, осим помоћи у помагалима, њима су потребне и неговатељице, па је покренут пројекат ”Развој локалних услуга за децу са инвалидитетом и њихове породице” који се реализује у трочланом партнерству Делегације ЕУ, Министарства рада и социјалне политике и УНИЦЕФ-а.

– Неопходна је и помоћ општине Бабушница која би требало да издвоји средства за ангажовање неговатељица – каже Каролина Стаменковић.

(Г. П.)

One comment

  1. Miro

    У министарство здраваља треба послати два фотоса: овај горе са несрећном дјецом и други са геј параде поноса. Тражити од њих које новцем да помогну и изричито да се опредјеле и јавност обавјесте.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s