Запад нишани Сирију и Иран да би зауставио Русију и Кину


РУСКИ ИНСТИТУТ ЗА СТРАТЕШКА ИСТРАЖИВАЊА ПРЕДСТАВЉА

29.09.2012. факти.орг

ВИДЕО

  • Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Потпуно је реално да ће бити предузета војна акција против Ирана. Тренутно су Американци, САД, у размишљању, колебању. То не значи да су скинули са дневног реда своју основну идеју, а то је – смена режима у Ирану који није по вољи САД пошто је то режим самосталне државе, суверене државе. Наглашено суверене државе
  • Разлог зашто су САД напале евро, била је жеља Вашингтона и ФЕД-а да не дозволе Кини и осталим земљама да одустану од долара као резервне валуте у корист евра
  • Уколико САД униште Иран, не само да ће ставити под контролу енергетске ресурсе Техерана, већ ће моћи и да ослабе Кину и тиме нанесу озбиљан ударац њеној енергетици
  • Самим тим, уколико Иран не буде уништен, Кина преко Пакистана, Ирана, Ирака и Сирије може изаћи на Медитеран и преузети контролу над већим делом енергената у Персијском заливу. Међутим, није могуће напасти на Иран, а у позадини оставити Сирију. Зато су морали да почну управо од Сирије
  • Да би решила овај проблем, Кина великом брзином шири свој утицај у Индијском океану. Гради базе и луке у Пакистану, Ирану, на Цејлону, у Бангладешу, Мјанмару и на Малдивском архипелагу. Ланац ових база у Пекингу називају „бисерном ниском”
  • На острвима Коко који припадају Мјанмару, Кинези су поставили радар који им омогућује да прате пловни пут кроз Малајски мореуз. Већ су модернизовали мјанмарске аеродроме у у Мандали и Пегуу и изградили војне базе у Ситуеу, Кокпјуу, Хангију, Мергуију и Задеџи
  • Луке у Мјанмару омогућују Кини да заобиђе бројна индијска острва у Бенгалском заливу. Осим тога, Кинези граде луку Читагонг у Бангладешу, војно-поморску базу Марао на Малдивским острвима и луку Хамбантот на Шри Ланки. Међутим, прави „бисер” је лука Гвадар на западној обали Пакистана”
  • При оваквим околностима, потпуно је очигледно да је могућа војна акција против Ирана, а очито – и против Сирије, само епизода у великој геополитичкој игри која започиње између Кине и САД. За САД је најважније да зауставе нову супердржаву, да зауставе јуан и спасу долар, да не допусте Кини да дође у Персијски залив
  • За Вашингтон од јачања Кине није ништа мање страшно окупљање земаља Руске Империје, земаља СССР, што је као циљ поставио председник Русије Путин и објавио га као Евроазијски пројекат. Зато је ризик напада на Техеран веома висок. А зауставити Русију и Кину – то и јесте прави циљ Запада

 

СТРАТЕГИЈА: Иран – живот или смрт

Михаил Николаевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Ево, већ готово годину дана различити медији говоре о могућем нападу САД и Израела на Иран. Као о свршеној ствари. Разматрају се различити детаљи предстојеће операције, маршруте којима ће летети бомбардери и прорачуни количина муниције потребне за уништење утврђених објеката. Оцењују се могући губици коалиције и Ирана. Све то може да буде фантасмагорично или кошмарни сан да нема геополитичке реалности која нас окружује.  

Северна Африка је у пламену. У Либији се води грађански рат. У некада мирном полусветовном Египту на власт су дошли исламисти. Ирак је сав у крви. А Авганистан су западне демократе бомбардовањима вратиле у камено доба. Запалила се и Африка и не само Северна.

Последица либијске револуције може бити дестабилизација најмање десет држава региона. У Малију, држави на западу Африке са рудним богатствима, почиње рат великих размера. Основу устаничких одреда чине Туарези. Опасност дестабилизације лебди над десетак држава региона: осим Либије, то су Нигер, Мали, Чад, Буркина Фасо, Алжир, Мауританија, Централно Аафричка Република, Демократска Република Конго и Судан”.

Лист Комерсант, 31. број

         Међутим, лидере западног света не узнемирава ширење хаоса. Шта више, они настављају да подстичу кризу. Из све снаге подстичу сиријски конфликт. Стално прете Ирану.

Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Ситуација у Ирану је веома тешка. Она постаје све тежа, потпуно је реално да ће бити предузета војна акција против Ирана. Рекао бих да је овде, у последње време, у први план избио Израел, а не САД. Израел, који практично инсистира на бомбардовању, како они кажу, атомских центара. Центара са војним програмом који наводно Иран поседује. Тренутно су Американци, САД, у размишљању, колебању. То не значи да су Американци скинули са дневног реда своју основну идеју, а то је – смена режима у Ирану. Режим у Ирану није по вољи САД пошто је то режим самосталне државе, суверене државе. Наглашено суверене државе. Нема сумње да је за Сједињене Државе такав режим крајње неповољан.

Шта данас представља савремени Иран, којег толико мрзе елите западних земаља и Израела?

Са око 78 милиона становника и ДБП већим од 420 милијарди долара (а по куповној моћи – и до билион долара), Иран је већ сада, по свим параметрима, највећа држава Блиског и Средњег Истока. При томе, Иран има образованије становништво и развијенију економију од суседних арапских земаља. Иран располаже са 16 одсто светских залиха природног гаса и 10 одсто светских залиха нафте”.

Недељник Однако, број 2 за 2012. годину

 

Иран је моћна економска и војна регионална суперсила. Техеран обавља обимна научна истраживања у области нуклеарне енергије. Иран, захваљујући исламу, има прилично једнородно становништво. А његова армија је много борбено способнија од ирачке, либијске или египатске. Осим тога, Иран је огромна земља са веома разуђеним рељефом и веома тешким условима за извођење борбених дејстава. Имајући све ово у виду, наши западни партнери покушавају да у Ирану организују наранџасту револуцију.

Настоје да посвађају религијског вођу земље Рахбара ајатолаха Али Хамнеија са исламском елитом Техерана. Запад, такође, покушава да забије клин између ајатолаха Али Хамнеија и председника земље Махмуда Ахмадинеџада. Али, захваљујући снажном религијском фундаменту, наранџаста револуција се не дешава. У таквој ситуацији, вашингтонски аналитичари покушавају да распале трвења у Ирану смањујући тиме војни притисак, уводећи против Техерана оштре економске санкције.

Станислав Михајлович ИВАНОВ, старији научни сарадник центра за безбедност Института за светску економију и међународне односе: По проценама стурчњака, приходи од фосилних горива чине 16 одсто буџета земље. Зато ограничење извоза фосилних горива наноси одређену штету. Тим пре што ће бити потребно одређено време да се нађу нови потрошачи. Санкције отежавају економски живот и погоршавају материјални положај Иранаца, али стање није критично. Постоје и друге ставке прихода, постоје и други потрошачи. Нису се сви придружили тим санкцијама, јесу САД и ЕУ, али Азија где иду велике испоруке енергената овим санкцијама, није се придружила. Зато треба да кажемо, санкције погоршавају ситуацију у Ирану, али оне нису смртоносне.

         Али, шта ће Западу уништење Ирана? Зашто баш Исламска Република изазива такав бес САД и Израела? Да ли је проблем само у Ирану? Да бисмо одговорили на ова питања неопходно је размотрити ситуацију у свету у целини, а посебно у САД.

Не треба заборављати да се западни свет у целини налази у тешкој системској кризи.

Према подацима за први квартал 2012. године, економија Шпаније ушла је у техничку рецисију. Њен ДБП је смањен за 0,4 одсто. Негативна економска динамика је карактеристична за још 9 земаља еврозоне (укључујући Холандију, Белгију и Италију), при чему је пад ДБП у Грчкој 7,5 одсто. Рецесија је званично почела и у Британији”.

Часопис Експерт, број 17 за 2012. годину

 

Садашња криза у Западној Европи је разумљива. Борећи се са последицама америчког напада на евро, који изгледа као дужничка криза, Европљани су смањили државне расходе. А одатле је кренула криза производње, што за последицу има смањење ДБП.

Криза у САД има другачији карактер. Вашингтон не смањује расходе, напротив, доштампава билионе долара. Те доларе користи за куповину робе и услуга, углавном ван граница САД. А затим се ти долари враћају кући, када страни инвеститори њима купују обвезнице америчке владе. Зато је опасно када стране државе смањују своја улагања у државне облигације САД.

Моћ Америке усмерена је пре свега да се овај механизам одржава свим расположивим средствима. Гурање у хаос читавих делова света или земаља-конкурената, вишеструко је истестиран амерички начин усмеравања капитала са светских тржишта у једину мирну луку – државне хартије од вредности САД”.

Недељник Однако, број 2 за 2012. годину

 

Разлог зашто су САД напале евро, била је жеља Вашингтона и ФЕД-а да не дозволе Кини и осталим земљама да одустану од долара као резервне валуте у корист евра. Тренутно, на ужас Волстрита, читав свет покушава да смањи своју зависност од САД и долара.

         „Током самита Јужне и Централне Америке у Венецуели, њихови лидери званично су објавили да оснивају заједницу Латиноамеричких и Карибских земаља (CELAC). Фактички, на том самиту у Каракасу, разговарали су о изградњи света економије” који ће бити ослобођен диктата САД. У CELAC су примљене све америчке државе, њих равно 33, све осим САД и њиховог сателита Канаде”.

Недељник Однако, број 43

Долар све активније потискују из Азије. Кина и Јапан планирају да после 2012. године пређу на општеазијску валуту. Уопште узев, у свету, удео укупних трансакција са кориштењем долара незадрживо пада, као и коришћење долара у целини.

Удео долара у укупним златно-девизним резервама централних банака у свету, пао је са 71,5 на 61,3 одсто (од 2001. до 2010. године)”.

Отклонивши претњу евра, тако што су помоћу рејтинг-агенција гурнули Европу у кризу, наши прекоокеански партнери су се обрачунали и са земљама Северне Африке. Без обзира што је операцију против Либије водила међународна коалиција, основну корист од тога су имале САД. Елиминишући опасност по машину америчких Федералних резерви за штампање новца, САД успут решавају задатак стављања под контролу светских енергетских ресурса.

Арапски медији су објавили да се крајем јануара ове године 12 хиљада америчких војника искрцало близу највећег нафтног терминала у Либији код града Марса ел Брега да би га обезбеђивали. Аналитичари не искључују да ће интервенција у Либији бити настављена, чак и проширена”.

Часопис Експерт, број 6, за 2012. годину

 

При том, многи представници западног естаблишмента не крију да су рат и хаос методи за решавање економских задатака.

Очекује нас катастрофални пад финансијских тржишта, што ће натерати владе да отпочну трећи светски рат”.

Чарлс Ненер, сарадник Goldman Sachs-a

 

Трећи светски рат омогућиће Америци да ојача своју империјалну доктрину, да се ослободи акумулираних системских грешака и створи неопходне услове за деловање од чистог листа”.

Пол Волфовиц, бивши заменик министра одбране САД

 

         С обзиром на одлучна дејства наших западних партнера, и ми и Иран, коме периодично прете САД и Израел, али и Кина, која претендује на светско лидерство, треба да се крајње озбиљно поставимо према тим претњама. Тим пре што се, као што видимо, на овом плану не разилазе речи и дела Запада. Јер, кажу да ће бомбардовати – то значи да ће бомбардовати.

Ево шта је тим поводом изјавио генерал армије САД у пензији Весли Кларк:

Разговарао сам (после 11. септембра) у Пентагону са једним официром. „Зашто нисмо напали Ирак?” – упитао сам. На то ми је он одговорио: „Све је много горе, Сер!” – и показао документ из кога је произлазило да САД имају намеру да нападну седам земаља за пет година и да свргну њихове владе. Прво Ирак, затим Сирија, Либан, Либија, Сомалија и Судан па Иран. Седам земаља за пет година! Дуго нисам могао у то да поверујем, али је то управо оно што се десило”.

Весли Калрк генерал армије САД у пензији – из говора на Commonwealth club of California, Сан Франциско, САД.

 

Михаил Николаевич ШИРЈАЈЕВ, научни сарадник РИСИ: Дакле, зашто је сада мета управо Иран? Зашто западни лидери траже обрачун са Исламском Републиком са упорношћу са којом је Катон тражио разарање Картагине? Разлога је неколико. То тражи Израел који је са своје територије протерао Палестинце и веома се боји нарастајуће моћи Исламске Републике. Ствар је у томе што Техеран не признаје чак ни само постојање Израела. Уништење Ирана желе и САД, а при том делује неколико фактора истовремено.

Прво, Иран је магнет за све шиите, а у перспективи може да прогута Ирак и да преко Сирије изађе на Медитеран. А то значи да би САД изгубиле контролу над ирачким енергентима.

Друго, Иран води апсолутно независну политику од САД и показује пример успешног економског раста. Али, оно што је најважније: Иран може да постане ослонац Кине у региону. Техеран је ионако један од основних снабдевача Пегинга фосилним горивима. Учинивши Пакистан својим фактичким сателитом, Кина је већ почела да улази и у Иран. Овде се директно ради о војној сарадњи и инвестицијама Кине у Иран.

Пекинг је 2008. године склопио споразум са Ираном вредан 8 милијарди долара у склопу којег има намеру да у Ирану развија капацитете за прераду нафте и гасне ресурсе”.

Николај Стариков, „Спас долара – рат”

 

Владимир Иванович ИВАНЕНКО, главни научни сарадник РИСИ, генерални конзул РФ у Ирану 2006. -2011: Тренутно су односи Ирана и Кине добри. Добри, чврсти и поуздани. А заснивају се и на регионалној геополитичкој међузависности и на томе што Иран 20 одсто своје нафте испуручује Кини, што је веома велики подстицај њеном енергетском комплексу. Није дао резултат чак ни најјачи притисак САД на Кину да одустане од куповине иранске испорука нафте. Истина, Кинези су нешто смањили куповине, али се оне настављају. Шта више, ни тај став Кине не наилази на разумевање Техерана.

         Уколико САД униште Иран, не само да ће ставити под контролу енергетске ресурсе Техерана, већ ће моћи и да ослабе Кину и тиме нанесу озбиљан ударац њеној енергетици. Самим тим, уколико Иран не буде уништен, Кина преко Пакистана, Ирана, Ирака и Сирије може изаћи на Медитеран и преузети контролу над већим делом енергената у Персијском заливу. Међутим, није могуће напасти на Иран, а у позадини оставити Сирију. Зато су морали да почну управо од Сирије. Није тајна, да иза такозване револуције у Сирији стоје Запад и његови сателити – Турска, Саудијска Арабија и Катар. Наши прекоокеански партнери схватају да није могуће напасти Иран ако претходно не униште Сирију. Зато САД, користећи своје савезнике из НАТО, воде борбу против Дамаска.

Сиријске бојовнике на терену обучавају француски и британски инструктори. Из израелских медија се сазнаје да су им се прикључиле катарске специјалне јединице које су се добро показале за време заузимања резиденције Моамера Гадафија у Триполију”.

Из чланка Геворга Мирзојана „Сирија се не предаје”. Часопис Експерт, број 6.

 

У Сирији се, такозваним устаницима, преко монархија Персијског залива и Турске, активно испоручује оружје. Све у свему, монархије Персијског залива у овој фази су апсолутни сателити наших западних колега.

Николај Викторович СТАРИКОВ, писац, публициста: Државе Персијског залива чије становништво лако стаје на један фудбалски стадион, наравно да не могу да буду играчи на политичкој карти света. Оне спроводе туђу политику, а за узврат добијају одређене дивиденде од сопствене нафте, плус – жмурење на растеривање демонстрација силом, пуцањем на масу из митраљеза, а и на друге мале несташлуке које не дозвољавају непокорним земљама.

Повод за мешање у унутрашње послове Сирије налази се у томе што је Асадов режим наводно недемократски. Али, дозволите, зар су режими у Саудијској Арабији, Бахреину и Катару демократски? Ако јесу, онда су те исламске монархије, које живе на закону шеријата, са аспекта Вашингтона, идеал демократије!

Тешко да ће се неко усудити да тврди како у Саудијској Арабији, Катару и другим монархијама Персијског залива нема политичких затвореника. Али, због тога их САД не проглашавају нелегитимним”.

Алексеј ПУШКОВ, из чланка: „Асад нема разлога за хистерију”.

 

Да би оправдали саму могућност инвазију на Сирију, као и у случају Либије и Ирака, наши западноевропски партнери иду на отворену превару, тиме се, на пример, одликује телевизија Ал Џазира.

Међународни медији, а пре свега Ал Џазира која је потчињена емиру Катара, започели су информативни рат против Сирије (неки аналитичари сматрају да се део „антиасадовских акција” које ова телевизија приказује, режира и снима у гипсаним и картонским кулисама). А међународне организације своје извештаје о стању ствари у Сирији праве на основу „података” таквих медија”.

Часопис Експерт, број 48.   

         Николај Викторович СТАРИКОВ, писац, публициста: Једног лепог дана читава арапска редакција ВВС дала је отказ и након извесног времена почела да ради у пуном саставу за тв-компанију Ал Џазира. Одрасли смо људи, тако да схватамо да се никада не дешава да цео колектив истог дана даје отказ и прелази на другу телевизију која, у принципу, има исти политички платформу и исти став о међунардним питањима. У суштини, на тај начин је створено ново упориште за ширење западних идеја. Једноставно, одлучили су да им обезбеде проарапско паковање. За то су кадрове нашли тамо где су и били, у арапској редакцији ВВС. Уколико упоредимо гледишта ВВС и Ал Џазире – видећемо да је то увек једно те исто: идентични ставови, исто подстрекивање, исте емоције и надувавање емоционалне матрице ради добијања тачно одређених резултата. Управо зато, сада у Сирији по контејнерима за ђубре пишу „Ал Џазира”, зато се и ја у потпуности слажем са сиријским колегама да информације које објављује Ал Џазира уопште нису објективне, јер увек садрже ставове само једне стране. А при том још пукушавају да их емотивно обоје.

Интересантно је да Запад апсолутно не брине што су у свим земљама где су Вашингтон и његови савезници помогли смену режима такозваних диктатора, на власт дошли религиозни фундаменталисти под којима је кршење људских права добило размере незамисливе и невиђене за време било ког „Гадафијевог режима”. Тако су у Либији амерички штићеници, откад их је Запад довео на власт, формирали више од 60 приватних затвора у којима муче своје политичке противнике.

На основу података УН, нове власти створиле су читаву мрежу приватних затвора. Затворенике у њима редовно муче, а затим их шаљу лекарима који раде у Либији. Зато су „Лекари без граница” објавили да прекидају рад у Либији. „Наш задатак је да пружамо медицинску помоћ жртвама рата, а не да непрекидно лечимо пацијенте у паузама ислеђивања”.

Кристофер СТОУКС, шеф организације „Лекари без граница”

 

Западни естаблишмент и поводом Ирана, као што је то урадио и у случају Ирака, прибегава измишљеним поводима. Ираку је било подметнуто хемијско оружје, које је тобоже имао Садам Хусеин, а Техеран оптужују да поседује нуклеарно оружје.

Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Нема никаквих доказа да Иран има војни програм у атомској области. Никаквих! Такве доказе нико нема, ни једна земља света! Обратите пажњу: обавештајне службе свих земаља света 10 година раде на томе да добију ма какав доказ да Иранци имају атомски војни програм. Међутим, нема ни једног доказа.А тако не бива!

Не постоји случај у историји да све земље света – практично све, у крајњој линији бар оне које имају обавештајну службу – раде над тим, а да немају ни један реални доказ!

Сећам се ситуације у Ираку. Тада сам радио у Спољној обавештајној служби и биона челу Управе за међународну сарадњу.  Имао сам сусрете са обавештајцима већине земаља, са њиховим руководећим саставом. Чак ни тада није било ни једног јединог доказа, чак минималног, о постојању хемијског и бактериолошког или њиховој примени, а о атомском да се и не говори.

         Ничег није било и нико није имао никакве доказе. Међутим, западни медији су тврдили да постоји. Шефови западних земаља су говорили да постоји и америчка и европска јавност је поверовала да то постоји и да тог диктатора треба уклонити.

Сада се иста шема примењује! Сви трубе да Иранци имају војни (атомски) програм, неки медији чак пиишу да већ имају и бомбу. То су апсолутне измишљотине. Нема за то ни једног доказа.

Нема сумње да је – у случају Сирије и Ирана – главни циљ међународног финансијског естаблишмента и западних елита слабљење незадрживог кинеског корака по планети. Због тога се САД труде да окупе антикинеску коалицију. Слабо место Кине је поморска артерија кроз Малајски мореуз којим у Кину стиже 85 одсто нафте из Африке и са Блиског Истока.

Нису тек тако у јуну прошле године САД у акваторији Малајског мореуза извеле велике заједничке маневре са ратним морнарицама Филипина, Сингапура, Малезије, Тајланда, Индонезије и Брунеја”.

Часопис Однако, број 6 за 2012. годину

 

Да би решила овај проблем, Кина великом брзином шири свој утицај у Индијском океану. Гради базе и луке у Пакистану, Ирану, на Цејлону, у Бангладешу, Мјанмару и на Малдивском архипелагу. Ланац ових база у Пекингу називају „бисерном ниском”.

На острвима Коко који припадају Мјанмару, Кинези су поставили радар који им омогућује да прате пловни пут кроз Малајски мореуз. Већ су модернизовали мјанмарске аеродроме у у Мандали и Пегуу и изградили војне базе у Ситуеу, Кокпјуу, Хангију, Мергуију и Задеџи. Луке у Мјанмару омогућују Кини да заобиђе бројна индијска острва у Бенгалском заливу. Осим тога, Кинези граде луку Читагонг у Бангладешу, војно-поморску базу Марао на Малдивским острвима и луку Хамбантот на Шри Ланки. Међутим, прави „бисер” је лука Гвадар на западној обали Пакистана”.

Часопис The Foreign policy

 

При оваквим околностима, потпуно је очигледно да је могућа војна акција против Ирана, а очито – и против Сирије, само епизода у великој геополитичкој игри која започиње између Кине и САД. Наравно, то је борба и за нафтно-гасне ресурсе. Међутим, то је мање важно. За САД је најважније да зауставе нову супердржаву, да зауставе јуан и спасу долар, да не допусте Кини да дође у Персијски залив. Осим тога, САД су затечене растом моћи Русије и њеним походом у Средњу Азију и наступом на простору бившег СССР у целини.

У Кремљу су председници Русије, Белорусије и Казахстана обнародовали почетак стварања Јединственог економског простора и потписали споразум о формирању главног интеграционог органа три земље – Евроазијске економске комисије”.

Лист Комерсант, број 217

         „Председник Белорусије Александар Лукашенко – на састанку са државним секретаром Савета за безбедност Леонидом Маљцевом и министром одбране Јуријем Жадобином – саопштио је да Москва учествује у финансирању белоруске армије”.

Лист Комерсант, број 23

 

Русија и Белорусија су јединствене у ставу да потенцијал ОДКБ може бити искоришћен за осујећивање покушаја државних удара у земљама-чланицама организације”.

Из чланка „Кремљ за заједничко осујећивање преврата”, недељник Однако број 30

 

Русија, Јерменија, Белорусија, Казахстан, Киргизија, Таџикистан и Узбекистан споразумеле су се о правилима постављања страних војних база на територији земаља ОДКБ. Одсада ни један страни војни објекат неће моћи да се појави у земаљама блока без сагласности свих њених чланица”.

Лист Комерсант, број 239

 

С обзиром на све ово, пред западним естаблишментом стоји тежак задатак. Зауставити Кину, претходно уништивши Иран и Сирију. Не дозволити Пекингу да ојача контролу над Ираном, Пакистаном и Ираком, нити да из региона истисне долар заменивши га јуаном. За наше прекоокеанске партнере једнако је важно да не допусте интеграционе процесе у Заједници Независних Држава која обухвата и читаву Централну Азију. За Вашингтон од јачања Кине није ништа мање страшно окупљање земаља Руске Империје, земаља СССР, што је као циљ поставио председник Русије Путин и објавио га као Евроазијски пројекат. Зато је ризик напада на Техеран веома висок. А зауставити Русију и Кину – то и јесте прави циљ Запада.

Русија зато, у таквој ситуацији, не сме дозволити да буде увучена у могући конфликт, а са друге стране, треба да се свим силама бори против његовог отпочињања. Утолико пре што Запад има слабо место. Јер, што је већи притисак на Иран, Пекинг и Москву – то је снажнији савез Русије и Кине. Двеју суперсила које заједно могу означити крај силе и моћи Запада.

         Леонид Петрович РЕШЕТЊИКОВ, директор РИСИ: Ми не смемо, а то и чинимо, никада да се миримо са спољним интервенцијама, као начином за решавање ових или оних проблема. То је недопустиво чак и ако САД – замислимо то апстрактно – стварно имају један једини циљ – да демократизацију неку земљу, како то они схватају, али је то апсолутно фантастичан појам да једна земља демократизује другу земљу и њену унутрашњу политику.

Недавно сам прочитао код истакнутог историчара цркве у емиграцији, Карташова, да не постоји механизам добра, да нико није у стању да смисли механизам добра. Негде је то добро, а негде није. Нема механизма добра, нема јединствених стандарда добра. Постоји мноштво различитих ситуација са својим специфичностима. Зато – чак и ако замислимо да САД не желе ништа друго него да демократизују неку земљу, ипак морамо категорички да будемо против спољне интервенције и наметања спољашних решења.

Наше је опредељење да сами Иранци, сами Пакистанци, сами Сиријци, сами Руси и сами Французи, одлучују о својим унутрашњим проблемима политичког, економског и било ког другог карактера. Сами, без спољашњег мешања.

То је главни принцип Русије. Мислим да се он већ поштује и да треба да се поштује и у будућности. Зато морамо громко и свуда говорити да је војна акција недопустива.

 

Обрада: www.fakti.org

 

Превод: Горан Шимпрага

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s