Од Обрадовића, до Обрадовића: Судбина српске просвете


29.09.2012. ФБР аутори: Миша Матић и Весна Веизовић

ФБР аутори: Миша Матић и Весна Веизовић

Стање у комe се нашлa просвета у Србији је више него очајно. Ако такво стање са образовањем нових генерација једног народа потраје, онда ће се и тај народ, неминовно наћи у стању очаја.
Први министар српске просвете био је Доситеј Обрадовић, Србин из Чакова у Банату, православни монах из тада Аустроугарске, а данас то место припада Румунији. У Чакову је такође рођен и монах Митрофан Матић, игуман манастира Чокешина, песник и мученик, коме 4.  августа 1941. комунисти извадише очи и убише га, на прагу манастира којим је руководио и у коме почива.
Какву је просвету за собом оставио Доситеј, знамо. Дуже од једног века века србска просвета се развијала по устројствима које је зацртао попечитељ Карађорђевог Совијета.  Срби су се тада школовали у Европи коју су чиниле европске нације, враћали се са знањем и дипломама и стварали националне просветне институције. Тако створене и утемељене институције производиле су нацији нове нараштаје образовиних и стручних људи, који су својим делом подизали углед свога народа.
Тај пут стварања институција од општег народног значаја прекинут је када је 1945. министар просвете у влади ДФЈ постао Владислав С. Рибникар и  1946. министарка истог ресора у влади ФНРЈ Митра Митровић Ђилас, као представница победничке Комунистичке партије. Није та партија победила на изборима, већ мешетарањем Комитерне и Черчила, који су јој и дотурили ону пушку, којом убише Митрофана Матића и онај нож којим му ископаше очи. Тада почињу нови трендови који, вођени негативном селекцијом, ставарају оне кадрове, чији продукти данас управљају Србијом.
Склони сталном чишћењу кадрова и реформисању партије, а сматрајући Србију, па и српску просвету својом прћијом, комунистички кадрови крећу у реформисање образовног система у Србији, на први поглед као у хаосу, а заправо то раде врло систематично. Правећи се да измишљају „рупу на саксији“, после увођења Кардељевог самоуправљања, којим обесмишљавају и привреду и институције, и након увођења антисрпског устава 1974., у пакету стиже и секретар за културу Републике Хрватске др Стипе Шувар, да реформише образовање. Попут својих комунистичких предходника, Шувар уз помоћ партијских послушника једним потезом уништава све оно што је век и по стварано, а не признаје чак ни цивилизацијска достигнућа попут гимназије, коју и даље користе у својим образовним системима све развијене света, па чак и оне неразвијене. Једино је Шувар био напреднији и паметнији од целог света, а једино наша деца његови опитни кунићи. Скоро као и у Јасеновцу. Једина разлика је у томе што су његов злочин спроводили и „наши“ комунисти.

Скоро 40 година после Шуварица, некима није доста реформи. Кроз владе под режимом Слободана Милошевића најдуже је министровао просветом Данило Ж. Марковић. Не правећи велике кораке, и не одударајући од система негативне селекције и комплетне политичке слике, успостављеном пола века раније, Марковић остаје у сећању као аутор дела чији наслов најбоље осликава то раздобље просвете: „Транзиција и образовање“. У доба његовог министровања универзитети губе контакте са светским образовним институцијама, а Шиптари на Косову и Метохији стварају свој образовни систем, који се није налазио под ингеренцијом власти Слободана Милошевића, али је упркос томе функционисао и издавао дипломе.

Обећана помоћ и сарадња значајних светских образовних центара након 5. октобра 2000. давала је наду да је најгоре прошло, али напротив, најгоре тек долази. Под управом премијера Зорана Ђинђића, највећи противник православља Гашо Кнежевић бива приморан да врати веронауку, као факултативни премет у образовне институције Србије. Да овај потез не остане до краја као ретка светла тачка премијера Ђинђића, већ као резултат притиска верских организација, он уводи и предмет који назива „грађанско васпитање“. Очигледно да је деци оних сишлих са брда у градове, после пљачки од 45. па на овамо,  било потребно да се грађански васпитају, јер су убивши Бога, а оставши у свом каратеру трибално настројени, остали грађански неваспитани.

Преко 50 година рањаваној српској просвети, већ навикнутој на разне егзибиције племенских главара и сердара, неиживљених партизанки и пресалдумљених усташа, уместо повратка на здраве основе, међународна заједница шаље Болоњску конвенцију. То је као да болесног човека, коме је потребно лечење, шаљу у спортску арену на такмичење. Прихватиће га једино у случају победе. Уместо истеривања корупције настале још у време Броза, дос-овску просвету потресају нове корупционашке афере, а све већи број људи са фалсификованим дипломама постају чиновници и носиоци извршне власти.
Како је кренула корупција и непотизам? Још је у сећању једна епизода из живота комунистичког џелата Бранка Стојановића, званог Бранко Крвави   (одсекао главу и леву руку четничком војводи Радивоју Керовићу и учествовао у ликвидацији већег броја цивила немачке националности у Банату 1945. по сопственом признању) који дршком пиштоља бије по столу директора зрењанинске школе када неки несмотрени професор да слабу оцену његовом детету. Са накаченим ордењем о ревер сакоа, Бранко Крвави још узвикује: „Нисам је за ово борио, да моја деца имају јединице у школи!“ Корупција је почела тако, а довела је до тога да потомци тадашњих носиоца власти, на тај начин стичући дипломе, сада кроје капу онима који су били осуђени на њихове марифетлуке и егзибиције у образовању. Преко ноћи доводити „Болоњу“ пред Бранка Крвавог и његове идолошке потомке, може само изазвати нови злочин и катастрофу.

Ни новонастали универзитети са приватним капиталом у својој основи неће донети бољитак продуктима образовања у Србији. Римски назив Београда (Сингидунум), голема тенденција (Мегатренд), јединство (Унион), или покојни  деда Јанићије (БК универзитет Јанићије Карић) можда и спроводе Болоњску конвенцију, али уз неколико семинарских радова и студијских вишемесечних путовања за богату и мало глупљу децу (она паметнија иду и даље на државне универзитете о трошку државе или родитеља, на приватним су већином они испод задње црте, који не могу на државни факултет ни за паре) нећемо добити стручњаке који ће моћи да знањем и умећем парирају школованим битангама које нам као саветнике шаље међународна заједница. Од Франтишека Фрање Заха и Џорџа Лојда Хоџеса све до Јелка Кацина и Венсана Дежера. Бранко Крвави би се можда и борио са њима, али они такве нису дирали, они су из истог људског миљеа или боље рећи талога.

Дођосмо тако до очајног стања из кога нас у свом другом мандату вади или дубље уваљује министар који је, као и први српски попечитељ просвете, рођен ван Србије и носи исто презиме као и он. За разлику од завичаја првог Обрадовића у српској просвети, завичај данашњег Обрадовића неће уз Србију, нити већина његовог становништва не желе да имају везе са Србијом, сем кад је једнострана корист или пљачка у питању. Становништво у банатском месту Чаково у данашњој Румунији и данас већином чине Срби, али са становништвом Берана више није тако.

Док је овај град носио име комунисте Ивана Милутиновића (у биографији му је записано да се удавио у Дунаву са 43 године, као студент права и непливач) овај град је имао 88 у њему рођених  доктора наука и ниједну производњу која позитивно послује. Такорећи – фабрика диплома. А на стан и храну у Београд, код краве музаре.
Са земљаком Борисом Тадићем, у време штрајка студената због нових виших цена школарине, о трошку српског буџета школује прве године 90, а друге 110 студената из афричких, несврстаних земаља. Процене трошкова за прву групу студената је око 5.000.000 евра, а тачан извештај о трошковима Обрадовићево министарство никада није доставило јавности. Учешће у тањењу буџета Србије је понуђено и студентима из Велике Британије, али с обиром на кадровско стање на универзитетима, британски студенти су одбили школовање на њима. Док је председник Србије био Тадић, а главни просветар Обрадовић (Жарко, наравно не Доситеј) студентима, нама суседне Црне Горе, допуштено је да конкуришу за студије и домове о трошку Републике Србије. Студентима из нама суседне Румуније, из Чакова у коме су Срби већина, то није омогућено. Право на студентски дом немају чак ни ако плате. Без обзира на добро организовану заједницу Срба, која је пре пола века страдала у прогону комунистичког диктатора Георги Георгију Дежа, када је за ноћ у пустињу Бараган спроведено преко 30.000 Срба и возовима одведену у пустињу Бараган. Од тада се преживели из тог логора на голој ледини називају Барагански Срби.

Исти тај министар врши и дискриминацију домицилног становништва, тако што припадницима једне мањине, циганске, законом даје право уписа на факултет о трошку буџета, без полагања пријемног испита, спуштајући испод црте уписа онолико студената који су положили неопходне тестове, за број припадника мањине. Овима што су пали испод црте, ко је крив кад нису Цигани. Постали су маргинализовани од државе и закона. Тако изгледа кад Црногорци спроводе инклузију Цигана у Србији. Патриотизам према антисрпској Спарти мери се, према званичном извештају из Црне Горе, тиме да се данас у Србији на разним факултетима где се изучавају пословне студије школује 4.000 студената из Црне Горе, свакако о трошку грађана Републике Србије и свакако без реципроцитета. Држављани Србије немају права на школовање о трошку Црне Горе.

Једна од светлијих тачака послератне просвете, проф.др. Љиљана Чолић, била је принуђена да медијском хајком обе комунистичке фракције (Стамболић – Милошевић екв. ДС – СПС) поднесе оставку због тога што је у програму 8. разреда тражила избацивање лекција о Дарвиновој теорији, која се учи у 6. разреду, а која није избачена. Толики је био утицај на рад и слободу медија премијера Коштунице, да свог члана владе, поштујући медијску слободу, препусти медијској хајци. Ти исти медији, али са другим обликом слободе и аутоцензуре не желе да узнемире министра просвете, за чијег је министровања у уџбенике унесен следећи пасус везан за досељавање Словена на Балкан:

„Међутим, староседеоци који су живели заједно и чија су насеља груписана у веће скупине, нису словенизирани. Обичаје, језик и друга народна обележја, сачували су Албанци. Део досељених Словена примио је језик и обичаје Албанаца и стопио се са њима.“ Да је у прилици, вероватно би и за свог земљака, али Србина, Његоша, написао да је његово највеће дело „Горски Вијенац“ продукт геноцидне појаве код српског владике, који је желео да истрагом потурица учини геноцид над комшијама Бошњацима.

Негдашњи декан, а сад због сукоба интереса и мањка слободног времена, ванредни професор универзитета „Голема тенденција“ (Мегатренд – прев. аут), министар Жарко Обрадовић борећи се против неколицине српски интелектуалаца да спрече одлив памети из Србије, учествује у раду тог приватног универзитета и њихове кампање „заврши факс и пали одавде“. Врхуњење деловања подпрдседника СПС (и то је Жарко Обрадовић) је његова подршка  некаквој паради. Министар у Дачићевој влади даје пуну подршку одржавање ове манифестације.
Иако се јавно не зна за његове сексуалне склоности, упорно подржава организаторе међу којима је и његов партијски колега Борис Милићевић, да параду коју су прво планирали за 7. октобар, помере и одрже 6.октобра, када је заказан пренос посмртних остатака кнеза регента Павла Карађорђевића, његове супруге, кнегиње Олге и њиховог сина кнежевића Николе. Да ли је преовладала србофобија и мржња према српској династији или је у памђењу Обрадовића и Милићевића и даље податак да је њихова партија ове људе, које мртве преносе у своју земљу и своју гробницу, прогласила за народне непријатеље, (а Митрофану Матићу су ископали очи и убили га),  конфискујући им целокупну имовину, која ни дан данас није враћена. Лакше је, изгледа подржати педере, него вратити отето, макар и без казне за пљачку. Пљачка је у цивилизованом свету кривично дело. Не знам какав има статус у племенским законима, а не знам ни којих се закона било писаних, било моралних, држи садашњи министар који задужен за школовање и васпитавање младости Србије.

Било би корисно видети га како спроводи своје науме, пројекте и реформе у Црној Гори, тамо где му је и место. Кад се боље размисли – не дај га Боже ни птици ни риби, а камо ли живом човеку .

Београд, Бачка Паланка 20. септембар 2012.

One comment

  1. Драгољуб Збиљић

    Текст који су написали Матић и Веизовићева врло је добар. Нажалост, због краткоће није могао да обухвати ни све најважније. Али,он је добро загребао по прљавштинама и злочињењима по министарствима просвете у Србији нарочито после 1945. А Министрство просвете је она област која се највише тиче нашег напретка и наше будућности. И каква су била та министарства и министри просвете, таква нам је садашњост и (бојим се) још гора будућност.
    О овоме што су написали Матић и Веизовићева могла би се урадити студија од хиљаду и више страна која би показала где је то комунизам учинио најтежа недела и где је сасецана наша и садашњост и будућност. У то би требало назначити однос у просвети према српском језику и писму ћирилици. Наиме, у данашњој просвети се у вези с језиком и писмом одобравају уџбеници који ни данас не могу да исправе сербоктоатистичко касапљење српског језика и писма. Уосталом, Удружење “Ћирилица” је доста давно (чим се појавио Правопис српскога језика у Матици српској, 2010. године, с изменама и допунама и у коме је погажен Члан 10. Устава Србије да би се наставио квазинаучни сербокроатизам у Србији, који је био антивуковски и антисрпски јер је српски језик свео на “заједнички језик” с онима који нису тај језик изнедрили, него су га касније од Вука прихватили за свој, па га преименовали и посвојили) тражило пријем његових представника код министра др Жарка Обрадовића да му предочимо и докажемо да не сме да у просвети задржи неуставан Правопис српскога језика, али се министар на наше захтеве оглушио „цивилизовано“ нас не примивши на разговор. А када смо му писмено предочили и предложили да се избаци неуставан Правопис, министар Обрадовић је то решио тако што је дао ауторима неуставног Правописа да сами кажу нама да Правопис „није неуставан“. А свако ко је научио тридесет српских слова за читање одмах може да се увери да је тај Правопис беспоговорно неуставан, јер је српском писму, противно и целокупној светској пракси у решавању питања писма, супротставио туђе писмо за језик Срба. А оно што је као комунистичко-сербокроатистичка идеологија насилне замене српске миленијумске ћирилице латиницом католичких говорника и каснијих корисника српског језика од 1945. до данас подржало је последње Министарство просвете Србије (са др Жарком Обрадовићем на челу) и тако, преко одобравања Правописа српскога језика (1910) није зауставило сада апсолутно неуставно даље затирање српског савршеног за српски језик писма ћирилице,коме је у Правопису српског језика остављено као алтернативно „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (стр. 17). И гле чуда главни људи и за тај неуставан српски Правопис била су двојица људи — земљака др министра др Жарка Обрадовића. Ко не би посумњао да су они то урадили, тако неуставнои наопако, у Правопису по договору?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s