ПАВЛОВИЋ: Уз помоћ Русије да створимо војску која ће изаћи на границу са Албанијом


МОГУЋНОСТ ДА СРБИЈА КРЕНЕ НАБОЉЕ – НОВА ВЛАСТ НЕЋЕ ИСКОРИСТИТИ

29.09.2012. факти.орг

Кумановска битка, 1912 – српски командни положај

  • Отворити расправу о свим тачкама које је Борко договорио. Ето, на стогодишњицу Кумановске битке (10-11. октобар) баш би било патриотски отворити расправу о националним интересима. Да се подсетимо – ко су нам и какви били преци, а ко смо ми
  • Одмах треба променити Закон о Народној банци Србије и дати нашој НБС сва овлашћења која има нпр. Европска централна банка
  • Корисно би било пребацивање девизних резерви земље у банке у Кини. То је потез који би отворио врата бољој сарадњи Србије и Кине и истовремено учинио представнике Србије стварним преговарачима са ЕУ. Нема преговора у правом смислу речи све док су наше паре у Немачкој банци
  • Спољну политику треба водити на начин да се уради све што је могуће да Русија буде у војно-техничком смислу на нашој страни
  • Једноставно, ако Албанци имају НАТО на својој страни, Србија мора имати Русију. Па, кад изградимо респектабилну војску, а то значи војску која је у стању да изађе на границу са Албанијом и те положаје задржи, онда пре употребе војске до изражаја долази дипломатија и инсистирање на мирном решењу спора са Албанцима. Па нека преговори трају и неколико година…

Пише: Бранко Павловић

ПРВИ део текста личиће на анализу „актуелне друштвено-политичке ситуације“, а у другом ћу покушати да осветлим битне економске токове и стварне опасности које нам прете. Пошто је и за једно и за друго заједничко то да Србија не може очекивати ништа битно боље од онога што јој се догађа све док је политички на путу ка ЕУ, текст ће нужно имати и трећи део у коме ћу тачно навести шта би, на пример, требало радити. Да не испадне да само констатујем да пут ка ЕУ није добар.

1. ПОЛИТИКА

1.1. Најгоре нам се није догодило. Тадић је изгубио изборе и тиме је монструозна грађевина криминала, неофашизма и издајништва неповратно напукла. Тај настали расед отвара нове могућности.

1.2. Могућност да Србија крене набоље ова власт неће искористити. Пре него што објасним ову тврдњу, само да рашчистимо да се тзв.сто дана ненападања владе односи на уздржавање опозиције да критикује власт, која још није повукла потезе или није могуће оценити резултате учињеног. То никако не важи за власт која се хвали да вуче спектакуларно добре потезе нити за потезе који су од велике политичке важности. У супротном би свака власт могла да у првих сто дана заведе диктатуру, односно некажњено изда интересе земље.

1.2.1. Нова власт је показала спремност да се ослони на старе кадрове у апарату силе, пре свега мислим на тужилаштво, полицију и војску, који су несумњиво најодговорнији што је до огромне пљачке у претходном периоду уопште дошло.

А то значи да у буџет неће бити враћен новац који је претходно изнет из земље, да ће се процесуирање и даље користити за прогон политичких противника и рекетирање, а не за утврђивање одговорности, да ће  таквим крњим поступцима бити обухваћен само незнатан део постојеће организоване криминалне групе и да самим тим нема ништа од стварне изградње институција државе.

1.2.2. Исто то, само у још већој мери и очигледније, нова власт је урадила у односу на медије. Код апарата силе дошло је до промена макар у БИА, а у медијима баш нигде. И резултат није изостао. Вучић је претекао и Тадића својим петнестоминутним појављивањем у Другом дневнику РТС, у коме нам је читао уговоре о продаји удела „Политике“ и „Новости“. Не само да је суђење преко медија ту достигло свој врхунац него нас је Вучић обавестио да је он и пресудио и да суђења неће ни бити зато што је Богићевић под његовом заштитом.

Бранко Павловић

1.2.3. У сфери новца, осим оправдане смене гувернера НБС, све је друго остало нетакнуто. Новчане токове у банкарском сектору у коме држава има капитал суштински контролишу исти они који су те токове контролисали и за време Тадића.

1.2.4. О департизацији јавних предузећа све је јасно на примеру Кркобабића јуниора, који је постављен за директора ПТТ, и сасвим је непотребно трошити речи. Прави хит је, међутим, г. Ћулибрк, који је постављен за директора Телекома уз такорећи фанфаре, у које је дувао лично г. Вучић. Реч је о човеку из најближег Ђиласовог  пословног окружења (за Богићевића сам претпоставио да знате ко је). На тај начин је уходан систем из Републике Српске само пресађен у Србију (истина само на место једног раније такође уходаног система). Што наравно неће омести г. Вучића да нам и даље сваког дана тронутим гласом прича о борби против корупције.

1.2.5. У вези са Косовом је потребно мало детаљније објаснити ствари.

Власт непрекидно понавља – од Дачића, Вучића, до Вулина – да свака озбиљна влада спроводи све што је претходна договорила.

То је, наравно, сасвим нетачно. Влада проводи само оно што је добро за Србију, а оно што није добро само ако је то правно обвезујуће. И баш тако ради свака нормална влада у свету.

Како од онога што је договорено, колико је мени познато, ништа није правно обвезујуће, Влада је дужна да по сваком питању заузме став: да ли је то што спроводи добро или лоше. Ако мисли да је добро, онда сноси сву политичку одговорност за то што ради и истовремено се захваљује претходницима који су јој утрли пут, а, ако је лоше, не сме да то спроводи, него мора да отвори политички дијалог унутар Србије о тим питањима. Најупечатљивији доказ бесмислености позиције Владе по овом питању дао је пре два дана г. Вулин, који се непрекидно рекламира као патриота свих патриота, објашњењем да Србија, наравно, мора да спроведе оно што је Борко парафирао, а тај Борко је никакав човек и то је радио неовлашћено. Све херојски речено, готово у једном даху.

Вероватно сте и сами приметили да „возић“ даљег фактичног признавања сецесије Косова и Метохије иде месечно. Фуснота (мало пробијен августовски рок), па провера код председника ЕУ, па царина крајем септембра, па контрола у разговору са Ештон 27. септембра.

И тако ће се и наставити, све по возном реду.

И више од тога. Када нам Немци испоставе ултиматум, г. Вучић им даје директном погодбом ексклузивно право инвестирања у електропривреду Србије.

Могућа је у овом возном реду једино пауза за нове изборе почетком наредне године, како би се коначно формирала од англосаксонаца жељена коалиција Вучић- Ђилас.

1.3. И све то суштински и мора мање-више тако да буде докле год Србија иде ка ЕУ.

Борков потпис мора бити јачи од сваког закона и сваког интереса Србије. Медији морају бити под контролом власти која је за ЕУ јер би у супротном дошло до побуне против културне окупације Србије.

Ко још у региону респектује изреформисану Војску Србије?

Миљко Радисављевић (или неко сличан) мора бити специјални тужилац зато што само на тај начин странци могу да контролишу ко је ко у Влади Србије. И само тако се може сакрити да су готово сви који заговарају улазак у ЕУ тешки криминалци.

И само тако се Србија може јефтино куповати, а скупо задуживати.

1.4. Пукотина која је настала поразом Тадића на изборима, међутим, траје и даље. Као ожиљак који неће да зарасте, него упорно подсећа на наказност система и тражи и очекује исцељење.

Једном пробуђена нада да је Србија могућа има свој ход и своје законитости. И та борба за исцељење тек предстоји.

2. НЕЛИКВИДНОСТ

2.1. Кратку скицу онога што се догађа у економији Србије показаћу кроз горући проблем неликвидности привреде.

2.2. Да констатујемо прво два општа места: кључни генератор неликвидности (не и узрок) је држава и привреда не може да се задужује код банака.

Ово друго је мање познато широј јавности. Банке просто не дају кредите. Процедуре су такве да практично нових кредита нема. За већ узете кредите траже се све нови и нови колатерали (обезбеђења кредита) под претњом да ће целокупан кредит доспети на наплату одједном.

Репрограм кредита је практично немогућ зато што прописи НБС захтевају 100 одсто обезбеђење кредита који се репрограмира код НБС (ако банка каже дужнику да не мора да враћа главницу кредита нпр. годину дана, за сваки динар одложене наплате мора да код НБС положи обезбеђење у пуном износу).

Држава (мисли се и на јавна предузећа, фондове и све што је под државном контролом) не може да озбиљније враћа дугове зато што би морала да се сама задужи по веома неповољним каматама за потребе враћања дуга, а и сама, независно од овог дуга, додатно мора да се задужи за покривање буџетског дефицита.

2.3. Резултат свега тога је да ће привреда Србије банкротирати а буџетски дефицит ће, упркос и мерама штедње (ако их власт и буде озбиљније примењивала) расти. Неће имати ко да пуни буџет.

2.4. Наравно, поставља се питање како се то банкама уопште исплати. Ипак су то практично стране банке. Шта имају од тога што ће строгим критеријумима за давање кредита практично отерати све клијенте у банкрот?

Ривалство и партнерство: Драган Ђилас и Александар Вучић

Одговор је сурово једноставан: баш их брига.

Укупна интервенција само у еврозони што Европске централне банке (ЕЦБ) што различитих државних фондова већа је од 2.500 милијарди евра. Да не буде забуне, два и по трилиона евра. Губитак од, рецимо, четири милијарде евра у Србији је тек нешто више од промила упумпаних пара.

2.5. А шта повериоци добијају на другој страни?

2.5.1. Прво, колатерале које ће у бесцење купити њихови страни клијенти (долазе из истих привредних система као и банке) ако имају било какву тржишну вредност.

2.5.2. Циљано ће се из банкротства купити оно мало преосталих предузећа која вреде.

2.5.3. У најгорем случају збрисаће се и преостала конкуренција страним производима у Србији.

2.5.4. Србија ће морати нагло додатно да се задужи код истих тих западних поверилаца ако хоће да уопште исплати било какве плате, а за то ће неки Динкић предложити спасоносно решење да се прода милион хектара земље у Војводини и обале Дунава од Новог Сада до Смедерева.

2.5.5. Цена просечне радне снаге ће пасти испод 200 евра месечно.

2.6. И тек онда долазе до пуног изражаја стране инвестиције, које закуцавају Србију на ниско плаћеним пословима, одузимају јој потребу да школује људе, одузима јој могућност да једног дана постане конкурентнија и сваку будућу власт држи у покорности самом претњом да ће затворити фабрике.

2.7. Истине ради, све то важи и за друге земље, од Чешке, Словеније, до Грчке, Шпаније и Португала. Само скрећем пажњу да није реч о солидарности у ЕУ нити о непромишљеним потезима. Оволика количина новца убаченог у систем (није све убачено, око трећине тек треба да се пласира) стабилизоваће привреду еврозоне на три године мерено статистички, али ће довести до енормних диспропорција у богатству, утицају и укупној моћи унутар ЕУ. Грубо речено, у корист Немачке.

2.8. Докле год Србија буде ишла ка ЕУ, оваква привредна слика је мање-више неизбежна. Када се определите за пут ка ЕУ, онда добровољно прихватате да НБС не сме да води рачуна о привредном расту и смањењу незапослености, а ЕЦБ се превасходно тиме бави. Ви не можете да дозволите репрограмирање кредита ни у пољопривреди због суше, а лавовски део ЕУ се репрограмирањем дугова бави као својом централном темом. У Србији мора да 75 одсто банкарског сектора буде у рукама странаца, док је тај проценат страног власништва у Немачкој, Француској, Италији и Шпанији око 20 одсто. Ваша девизна политика мора одговарати увозницима, а не извозницима итд.

Европска централна банка

2.9. То што пораз Тадића није пробудио тако велика очекивања да ће у економији бити боље, као што су очекивања била велика у области борбе против корупције, медијима, култури и борби против сецесије Косова, не значи да грађани не виде да овако више не иде. Просто, у новој власти нису видели разлог да верују да ће се на том пољу нешто битно променити.

Веома је важно разумети да се мере битно другачије економске политике морају применити брзо и одлучно, баш као што се на исти начин мора поступити и у тзв. ужим политичким питањима.

3. ПРЕДЛОЗИ

3.1. Предлози су дати само као илустрација да би се разбила она уобичајена теза како ништа и не може да се ради битно боље, а не као исцрпан предлог мера.

3.2. Одмах променити Закон о Народној банци Србије и дати нашој НБС сва овлашћења која има нпр. Европска централна банка.

3.2.1. Последица овакве измене Закона била би да Србија може да се задужује код НБС у динарима са дужим роковима отплате по камати која је знатно нижа од инфлације (ЕЦБ даје позајмице пословним банкама са каматом која је за 50 одсто мања од инфлације у еврозони).

3.2.2. Пословним банкама би било дозвољено да макар у пољопривреди репрограмирају дугове на три године, без додатног оптерећења за саме банке.

3.2.3. Била би омогућена средства за докапитализација банака у којима држава има котролно учешће у знатнијем обиму.

3.2.4. Држава би у року од шет месеци измирила све обавезе према привреди а то би за последицу имало додатно међусобно смањење дугова у привреди за додатних две милијарде евра. Дакле, укупно смањење унутрашњег дуга за чак три милијарде евра.

3.2.5. Дошло би до повећања вредности евра, што би имало за последицу да увоз буде смањен, а извозно оријентисана привреда подстакнута.

3.3. Формирање државне развојне банке за последицу би имало, уз претходно поменуту докапитализацију банака, да банкарски сектор буде опет у претежном домаћем власништву. Тек тада је могућ пласман кредита у функцији развоја привреде Србије.

3.4. Пребацивање девизних резерви земље у банке у Кини. То је потез који би отворио врата бољој сарадњи Србије и Кине и истовремено учинио представнике Србије стварним преговарачима са ЕУ. Нема преговора у правом смислу речи све док су наше паре у Немачкој банци.

3.5. Реструктурирати пензиони систем докапитализацијом и смањењем буџетског издвајања за тај систем за милијарду евра.

3.6. Вођење спољне политике на начин да се уради све што је могуће да Русија буде у војно-техничком смислу на нашој страни.

Једноставно, ако Албанци имају НАТО на својој страни, Србија мора имати Русију. Па, кад изградимо респектабилну војску, а то значи војску која је у стању да изађе на границу са Албанијом и те положаје задржи, онда пре употребе војске до изражаја долази дипломатија и инсистирање на мирном решењу спора са Албанцима. Па нека преговори трају и неколико година, баш да видимо да ли би Срби на Косову били нападани и у условима у којима можемо да сукоб решимо силом.

3.7. Увођење елементарне одговорности за представнике државних органа. То значи сменити одмах све у – тужилаштву, Високом савету судства, полицији, војсци, медијима, контролним деловима НБС, Агенцији за осигурање депозита, извршним и управним одборима банака у којима држава има капитал, Агенцији за приватизацију, Комисији за хартије од вредности итд. – који су омогућили својим непоступањем да у протеклих четири године у Србији буде опљачкано преко четири милијарде евра. Поставити на та места стручне и одлучне људе и њима препустити сваки даљи поступак.

3.8. Свим овим мерама генерисало би се око две милијарде евра годишње из постојећг система, расположивог за домаће инвестиције, наравно, пре свега у пољопривреду и прехрамбену индустрију и стабилизовање енергетског сектора.

3.9. Отворити расправу о свим тачкама које је Борко договорио. Ето, на стогодишњицу Кумановске битке (10-11.октобар) би баш било патриотски отворити стварну расправу о националним интересима. Да се подсетимо ко су нам и какви били преци, а ко смо ми.

Да не дужим, а имало би се много тога још рећи, да о образовном и здравственом систему, о којима није било речи, и не говорим. Није питање где смо и шта нам се спрема, него јесмо ли свесни да права битка тек предстоји. И да је срамота бити уморан и малодушан.

 

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s