Руски председник слави 60. рођендан

Животни пут Владимира Путина

Седмог октобра председник Русије Владимир Владимирович Путин обележава јубилеј: тог датума пуни 60 година живота. То ће бити девети пут да свој рођендан дочекује као председник Русије и четрнаести пут откако је ушао у ,,велику политику’’, поставши председник федералне владе (1999. године).

По традицији, Путин свој рођендан дочекује скромно, у кругу породице, али тај датум није био, нити је данас незапажен у руској јавности и политичким круговима. Поводом овог животног јубилеја, руски политиколози изнели су његов политички портрет: дали су оцену његове државничке и политичке активности на домаћој и међународној сцени, сврставши га међу најзначајније и најутицајније – у веома позитивном контексту – личности савременог света.

Политиколози сматрају да се улога Путина на међународној сцени повећава сваке године, пропорционално јачању позиције Русије на међународној сцени, која од 2000. године нараста у економској и геополитичкој области. При томе, експерти запажају да се у низу западних земаља и даље осећа уздржан однос према Путину, поред осталог и због његове политике немешања у унутрашње послове.Такве политике Русија се придржава у односу на остали свет, али исто тако категорично тражи да се и други не мешају у њене унутрашње послове. Примера за такву политику има безброј и она наилази на подршку и симпатије у најширој међународној јавности. Сем, разуме се, у оним земљама и оним круговима који би не само да завирују у туђе двориште него и да у њему праве ред по сопственом нахођењу и у складу са сопственим интересима. А таквих, нажалост, није баш мало.Експерти, чије мишљење бележе московски медији, сматрају да је после брзе глобализације, кључни задатак лидера било стварање регионалне групе подршке из пријатељски наклоњених земаља за спровођење своје политике. По њиховом мишљењу, Русија управо иде тим путем, о чему сведочи стварање Евроазијског савеза који се у извесном смислу може назвати стратешким одговором на геополитичке тенденције које се уочавају у свету.

Политиколози сматрају да је Путин један од најискуснијих шефова држава у свету чије се мишљење о кључним питањима сматра веома значајним. Путин спроводи независну спољну политику јачајући свој ауторитет истовремено са јачањем позиција Русије и напретком њене привреде.Познати руски политиког, иначе руководилац фонда ,,Политика’’, Вјачеслав Никонов, сматра да од мишљења Путина, као јединог од најискуснијих политичара у свету, зависи веома много у решавању савремених светских проблема. Овај експерт оцењује да мишљење руског председника у групи БРИКС (Бразил, Русија, Индија, Кина, Јужна Африка) има највећу тежину и да је кључно. А та група прераста у политичког, економског па, ако хоћете, и војно-стратешког џина. Сличног је мишљења и руководилац фонда ,,Стратегија’’ Михаил Ремизов. Он сматра да одређену тежину утицаја руског председника има земља којој је он на челу. Међутим, лични ,,капацитет’’ Путина је довољно висок на међународној арени независно од тога како се ко према њему односи.

Политиколог Владимир Слатинов указује на улогу Путина у економском опоравку Русије, као и на стварање вишеполарног света. У свету су се појавили нови центри моћи и нови ,,играчи’’. Владимир Путин се веома зналачки снашао у таквим процесима и то је постало катализатор пораста његове улоге, сматра Слатинов.Руски политиколози, готово без изузетка, сматрају да се западни свет, а поготово они кругови који би желели да свету диктирају своју вољу и услове, не односе према Путину благонаклоно. Тако се односе и према Русији у целини. Неки западни политичари то и јавно говоре. У Москви се подсећа да је потпредседник САД Џо Бајден уочи председничких избора у Русији изјавио да би поновни долазак Путина у Кремљ био ,,штетан по Русију’’. Пренебрегавајући гостопримство земље, он је такву оцену изнео студентима Московског универзитета. Никонов каже да је Бајден очигледно имао у виду пре свега интересе сопствене земље. ,,Раније господин Бајден није испољавао неку велику забринутост према Русији’’, каже саркастично Никонов.Хтео то неко да призна или не, Русија, а посебно њен лидер, јесу трн у оку неким западним политичким круговима, па и лидерима.

А зашто га демонизују, зашто га описују као диктатора, самовољника, човека који наводно гуши права и слободе грађана, спутава јачање демократије? Па зато што све што ради – ради у интересу сопствене земље и народа, јачања њене економије, социјалне сигурности грађана, јачања стабилности друштва, јачања безбедности земље, очувања њене целовитости, независности, одбрамбене способности, очувања светског мира и равноправне међународне сарадње. Цитираћу само једну у низу изјава током свих ових година: партнери да, вазали не. Тиме је упутио јасну поруку западним, али и другим државама и њиховим лидерима на којим основама његова земља може и жели да сарађује. Наравно, то се не свиђа оним круговима и снагама које желе да у међународним односима наметну стил понашања у складу са сопственим интересима и циљевима.Неки експерти у Москви су мишљења да има и искакања из оваквог клишеа. Политиколог Јевгениј Минченко каже да се у Европи оцењује да је руска привреда снажна, да у земљи није у великом степену изражена економска криза и да не постоји велика незапосленост. Ми, међутим, знамо које проблеме имамо. Помало чудно изгледа: али и поред тенденције да се Русија осликава у негативном светлу, њен имиџ се везује за појам релативно стабилне европске земље.

Сувише далеко би ме одвело набрајање свих достигнућа и успеха последњих дванаестак година откако се Владимир Владимирович налази у самом врху државне власти. Уместо цифара, табела и процената, навешћу констатацију која све то заједно садржи. Русија је изашла из ћорсокака у коме се налазила деведесетих година. Далеко се удаљила од ивице понора и опасности грађанског рата. Путин каже да ће у догледно време Русија бити земља у којој ће се комфорно живети и да ће њени поданици моћи њоме да се поносе.Све то не значи да у Русији цветају руже. То знају и то јавно говоре Владимир Путин и други руководиоци. Веома оштар демографски проблем, затим сепаратистичке тенденције на Северном Кавказу и другде, повезани са тероризмом, националним и верским сучељавањима, корупција, алкохолизам, наркоманија, друштвена раслојавања и друге тешкоће задају главобоље руководиоцима земље. Глобална економска криза захватила је и Русију иако можда у блажој форми него неке друге земље.

У Русији више неће бити ни револуције ни контрареволуције, поручује Путин суграђанима, али и међународној јавности. Он каже да је распад Совјетског Савеза био највећа геополитичка катастрофа 20. века, али да од обнављања те државе више не може бити речи. Позната је његова крилатица: ко не жали због разбијања Совјетског Савеза, тај нема душу, а ко мисли да се та држава може обновити, нема памети.Иако је 7. октобар животни јубилеј руског председника, није ми намера да износим његову биографију. Сматрам да се о његовом животу доста зна у српској јавности. Навешћу само пар констатација, цитирајући самог Путина из књиге ,,От первого лица’’ (што би се могло превести: ,,Из прве руке’’). Он у интервјуу за ту књигу каже: Завршио школу, пошао на универзитет; завршио универзитет, отишао у КГБ; после КГБ опет на универзитет; са универзитета ка Собчаку (градоначелник Лењинграда); од Собчака у Москву у државну упаву; затим администрација председника; одатле у ФСБ (Федерална служба безбедности); затим сам назначен за премијера. Следе функција председника државе у два мандата, па премијера, па од марта ове године поново председник државе.

Путин у једном интервјуу каже да се није отимао за председничку фотељу. ,,Судбина ме је одвела тамо где се налазим већ више година’’, каже Путин.Амерички часопис ,,Форбс’’ већ неколико година сврстава Путина међу најутицајније личности света, а прошле године налазио се на другом месту, одмах иза америчког председника Обаме. Могло је и обратно: Путин па Обама, каже ми руски колега.Рекао бих да биографија Владимира Путина није биографија обичног руског човека. Она је пуна чињеница које говоре о једној посебној личности, његовој способности, упорности, знању, интелигенцији. Биографија говори о једној вансеријској личности која је знала шта хоће и постигла много, веома много. И за себе и за земљу на чијем се челу налази.Путин се још увек аматерски бави спортом; својевремено је био мајстор у џудоу, а и данас се понекад попне на струњачу. Летео је надзвучним авионом, пловио подморницом, возио тркачки аутомобил на путевима руског Далеког истока, спуштао се на дно Бајкалског језера.

Ипак, најуспешнији је, како ми каже један руски колега, када у рукама чврсто држи управљач брода који се зове – Руска Федерација.

(НСПМ)
_____________
http://www.nspm.rs/savremeni-svet/zivotni-jubilej-predsednika-putina.html

+++

Србија и Русија славе Путинов рођендан

Владимир Путин пуни 60. година. Од хипер-активног детета, преко мајора у КГБ, до председника и премијера Русије, Путин је сада један од политичких лидера света.

Ово је девети рођендан који Путин дочекује у Кремљу, а 14. од тренутка када је први пут дошао на власт, као председник владе 1999.

Путинов портпарол Јевгениј Пјешков је саопштио да је председник отпутовао у родни Санкт Петербург, како би рођендан прославио у кругу породице и пријатеља.

Руском председнику је међу првима рођендан честитао председник Белорусије Александар Лукашенко. Руски премијер Дмитриј Медведев честитао је телефоном Путину рођендан, а поклонио му је књигу Александра Беноа о Царском селу, издату 1910.

Путинове присталице су на свој начин обележиле његов рођендан, који се, како је јавила агенција Франс прес, помиње у свим вестима државне телевизије.

На московској изложби насловљеној “Човек најсрдачније душе”, која се отвара данас, очекује се да ће, између осталог, бити изложени црни лабрадори – пси исте расе као и Путинова љубимица Кони.

Опозициони активисти су у међувремену на појединим Интернет блоговима исмевали Путина, наводећи да се његов имиџ младог и енергичног лидера више не поклапа са његовим годинама.

У Санкт Петербургу, родном месту Путина, приведено је двоје активиста “Друге Русије”, који су организовали протестну акцију поводом рођендана председника Путина.

Како јављају руски медији, опозиционари су стали поред улаза у метро у центру града с плакатом “Путине, ми све памтимо” и, скандирајући пароле “Русија без Путина”, “Русија ће бити слободна”, запалили димну бомбу.

Путинов пут до Кремља

У лењинградском породилишту “В. Снегирева“ у улици Мајаковског број 5, пре шест деценија, у уторак 7. октобра 1952, Марија Иванова Путин родила је сина Владимира. Марији је било 41 година. Отац Владимир Спиридонович прославио је радостан догађај са пријатељима из фабрике „Јегорова“ где је радио у обезбеђењу. Руски историчари су у Путиновим рођендану нашли симболику, јер се истог дана одржавао последњи конгрес КПСС под руководством Стаљина.

Биографија председника Русије могла би да послужи као сценарио за филм о дечаку из радничке породице који је маштао да постане обавештајац, а догурао је до шефа свих обавештајаца и целе државе.

Породица Путин је живела у „комуналној квартири“, заједничком стану на петом спрату у Басковој уличици број 12. Биле су то старе зграде направљене у деветнаестом веку. У истом стану су живеле још две породице. Кухињу и тоалет су користили заједнички. Собу у „комуналки“ Путинов отац је добио 1944. Грејали су се на дрва. Купатило нису имали, па су једном недељно ишли у „Некрасовску сауну“.

Путин је у Петербургу проживео 44 године, завршио десетољетку, факултет и почео да ради.

У првих пет разреда основне школе Путин није блистао. Његови вршњаци тврде да га чак нису примали у пионире. Био је немиран или како се сада каже „хипер-активно дете“. Све је кренуло набоље кад му је разредни старешина у петом разреду постала Вера Гуревич, наставник немачког.

У тринаестој години дечак је отишао у клуб „Труд“ да тренира џудо. Кад се тренер Анатолиј Рахлин пребацио у спортски клуб „Трубостритељ“, при Лењинградском металуршком заводу, и Владимир је кренуо за њим. Ту је Путин 1975. постао мајстор спорта. Тамо се спријатељио са браћом Аркадијем и Борисом Ротенберг, који су данас познати бизнисмени чије фирме сарађују са „Гаспромом“. Тренирао је у истом клубу и Анатолиј Турчак, данас председник предузетника Санкт Петербурга и парламентарац Василиј Шестаков.

Као већина дечака тог времена Владимир је волео да иде у оближњи биоскоп „Зрак“. Тамо је Путин гледао и домаћи трилер „Штит и мач“ о совјетским обавештајцима у фашистичкој Немачкој. Песму за филм „Од чега почиње домовина“, коју је написао Вењамин Баснер, Путин никад није заборавио.

Као ученик деветог разреда „одлучио“ је да постане официр КГБ. И отац Владимир Спиридонович је за време рата служио у јединицама НКВД, претечи КГБ. Деда Спиридон Иванович радио је као кувар у партијским санаторијима, као проверен човек. Владимир Путин, као ђак, крене на разговор.

“Неки чика ми је рекао да КГБ то разматра тек после армије и кад завршим факултет. Питао сам га који је то факултет”, причао је Путин.

На лењинградском Правном факултету конкурисало је тада 40 кандидата за једно место. На пријемном је Путин добио све петице, једино из литерарног састава – четворку.

Већина студената са права, генерација 1970-75, не сећа се Владимира Путина. Углавном се дружио са онима који су тренирали борилачке спортове. Забављао са Људмилом Хмарином, сестром свог колеге Виктора. Људмила је завршила медицину и ради као лекар. Пријатељевао је и са бас-гитаристом студентског ансамбла Александром Бастрикином који је сада шеф Истражног комитета Русије.

По завршетку факултета Путин се и запослио у Великој кући на Литејном проспекту 2, тачније у КГБ за Лењинград и Лењинградску област. Радио је од 1975-84. Почео је као поручник, а у Источну Немачку је отишао у чину мајора.

У то време у лењинградском КГБ-у радили су Виктор Черкесов и Виктор Иванов који су догурали до чина генерала, а затим су један за другим руководили руским Комитетом за борбу против наркотика. Иванов се и сада налази на тој функцији, а Черкесов члан парламента у опозиционој Комунистичкој партији.

У истој „фирми“ у Лењинграду радили су генерали Николај Патрушев, председник Савета безбедности Русије, Александар Бортников шеф Федералне службе безбедности и Георгиј Полтавченко губернатор Санкт Петербурга.

Иако се дуго забављао са једном Људмилом, судбина је хтела да се ожени са другом. У зиму 1981. стјуардеса калињинградског одељења „Аерофлота“ Људмила Шкребњова летела је за Лењинград. Колега из КГБ предложио је Владимиру да проведу вече са стјуардесама. Путин је већ био набавио карте за наступ познатог московског комичара Аркадија Рајкина у Театру Ленсовета на Владимирском проспекту. Касније је Људмила причала да је Волођа био скромно обучен. Забављали су се три и по године, а венчали 28. јула 1983. Годину дана касније, Путин је отишао на школовање у Москву где су га припремали за одлазак у Источну Немачку. У Дрездену је био од 1985. до 1990.

Из наставка Путинове биографије се лепо види како је КГБ распоређивао људе и како је он бринуо за своје колеге, пресељавајући их у Москву.

Путин је преузео земљу од Бориса Јељцина кад је била у потпуном расулу. Брзо је подигао морал и самопоштовање грађана, који су се осећали тако понижено у време Јељцинове „гладне демократије“.

Почетком деведесете године мајор и секретар партијске организације дрезеденске групе официра КГБ Владимир Путин вратио се у СССР. Постао је помоћник ректора Лењинградског државног универзитета задужен за међународну сарадњу. За годину дана рада на универзитету упознао је подоста људи који су касније направили политичку и бизнис каријеру. Ту је и Игор Сечин, који му је постао један од највернијих сарадника и догурао до потпредседника владе.

У јулу 1991, на позив Анатолија Собчака, Путин постаје председник Комитета за спољноекономске везе градске скупштине. У свој одел узима Виктора Зубкова, специјалисту за пољопривреду, који је догурао до председника руске владе, поменутог Игора Сечина, филолога, Владимира Чурова, физичара, а сада председника Централне изборне комисије, Дмитрија Медведева правника, сви знају докле је догурао, и Алексеја Милера, економисту, садашњег првог човека „Гаспрома“.

У марту 1994. Собчак именује Путина за свог првог заменика, па је он постао шеф и економистима Алексеју Кудрину, бившем потпредседнику владе и министру финансија, Герману Грефу, председнику „Збербанке“, Дмитрију Козаку, потпредседнику владе, и Виталију Мутку, садашњем министру спорта. Путин се уопознаје и са бројним бизнисменима међу којима је и Генадиј Тимченко, највећи трговац руском нафтом.

Кад је Собчак у августу 1996. изгубио изборе Путин се пребацио у Москву. За улазак у Кремљ помоћи ће му Алексеј Кудрин, који се већ био преселио у Москву.

Тако Путин ради са својим људима. Од шест деценија живота, председник је 13 година на врху пирамиде власти – два мандата као председник и један као премијер. У току је трећи мандат.

Стабилизовао је ситуацију у Чеченији и натерао олигархе да плаћају држави порез. Кад је дисциплиновао Бориса Березовског и Владимира Гусинског сви су схватила да са новим председником нема шале. Једино то није разумео милијардер Михаил Ходорковски, па сад седи, истина у комфорном, затвору у Сибиру.

Храброг Путина је пратила и срећа, јер је рапидно расла цена нафте и гаса па је држава могла да подиже стандард грађанима.

После осам година боравка у Кремљу, чак и неки страни државници су га наговарали да промени устав и остане и трећи мандат.

Одбио је и тако избио „јаке аргументе“ Западу који је већ кренуо да га представи као диктатора. Био је премијер и у тандему са Дмитријем Медведевом водио земљу. Сасвим је разумео оно што је говорио велики руски писац Александар Солжењицин да на Западу највише хвале оне политичаре у Кремљу који су разорили земљу. Препустио је ту славу Горбачову и Јељцину.

( Танјуг, Вењерње Новости )

http://srbin.info/2012/10/%D1%81%D1%80%D0%B1%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D0%B8-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%B8%D1%98%D0%B0-%D1%81%D0%BB%D0%B0%D0%B2%D0%B5-%D0%BF%D1%83%D1%82%D0%B8%D0%BD%D0%BE%D0%B2-%D1%80%D0%BE%D1%92%D0%B5%D0%BD%D0%B4%D0%B0/