Фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла (1. део)


Политичка понерологија, научна студија о природи зла прилагођена за политичке сврхе

Андреј М. Лобачевски

Оригинални наслов књиге: Political Ponerology – A science on the nature of evil adjusted for political purposes

Превод: Арја, Зоран, Драган и Борис, Извор: galaksija.com

Приредила редакција СРБског ФБРепортера

+++

I ПОГЛАВЉЕ

 

УВОД

 

Замолио бих читаоца да замисли велику дворану у старој готској згради универзитета. У току наших студија пуно пута смо тамо слушали предавања врсних филозофа и научника. Овога пута тамо су нас упутили под принудом, годину дана прије дипломског да би смо слушали предавања индоктринације која су однедавно уведена.

За катедром се појавио неко кога нико никада пре није видео, информишући нас да ће он од сада бити професор. Био је прилично елоквентан али у његовом говору није било ничег научничког. Није постојала никаква разлика између научних и обичних концепата а граничне идеје и замисли третирао је као мудрости у које не треба сумњати. Сваке недеље, по деведесет минута обасипао нас је наивном и тенденциозном паралогиком и патолошким виђењем реалности. Према нама се односио са презиром и слабо прикривеном мржњом.

Будући да је сваки покушај исмејавања могао имати врло озбиљне последице, морали смо га слушати с пажњом и озбиљношћу.

Ускоро су се појавиле гласине о пореклу ове особе. Дошао је из краковског предграђа, завршио је средњу школу, међутим, нико није знао да ли је матурирао или не. У сваком случају, ово је био први пут да је он крочио кроз универзитетску капију, и то ни мање ни више, него као професор.

Између себе смо се дошаптавали – “Не можеш никога убедити ни у шта, на овакав начин.”

“Ово је у ствари пропаганда против њих самих!“ Међутим, након дуготрајне психичке тортуре, дуго је времена требало да било ко смогне снаге и да проговори.

Почели смо сами себе анализирати, пошто је било сасвим очевидно да је нешто чудно преузело контролу над нашим умом и да смо почели губити битне вредности.

Свет психолошке реалности и моралних вредности изгледао је далек и обавијен хладном

маглом. Наша осећања људскости и солидарности изгубила су своје значење а исто се догодило са нашим патриотизмом и претходно усвојеним критеријумима.

И онда би се међусобно питали – “Да ли се и теби догађа исто?” Свако од нас је на властити начин доживео ову бригу за своју личност и будућност. Неки су на ова питања одговорили тишином.

Испоставило се да ће дубина ових искустава бити различита за сваког од нас. И тако смо се питали, како се заштитити од последица овакве “индоктринације“. Тереса Д. је била

прва која је нешто предложила: “Ајмо провести викенд у планини!“ И упалило је. Угодно друштво, мало шале, умор, добар сан и наше људске личности су се вртатиле али ипак са одређеном задршком. Испоставило се да време такође ствара одређену врсту психолошког имунитета, међутим не код сваког. Анализирање психопатских карактеристика “професорове“ личности испоставило се као јако добар начин за заштиту наше личне менталне хигијене.

Мислим да није тешко замислити нашу забринутост, разочарење и изненађење, када су неки од наших колега које смо знали тако добро, одједном почели мењати своје погледе на свет а њихови начини размишљања почели нас подсећати на “професорово“ блебетање.

Њихова дотад пријатељска осећања постала су приметно хладнија, иако нису постала сасвим непријатељска. Добронамерни и критички аргументи нису до њих допирали. Одавали су утисак као да су иницирани у неко тајно знање, ми смо били сада њихове бивше колеге које још увек верују у оно што су их некакви “стари превазиђени професори“ учили. Ускоро смо постали опрезни с оним што бисмо им саопштавали. И ускоро су ове наше колеге пришле Партији.

Ко су они били, из које социјалне групе су дошли и каква врста студената, односно, људи? Како то да су се тако променили за мање од годину дана? Како то да ни ја, ни већина мојих колега нисмо подлегли овом феномену и процесу? Многа од ових питања врзмала су нам се по глави тих дана. И управо тада, из ових питања, опсервација и ставова, родила се идеја да би се овај феномен могао објективно студирати и разумети, идеја чијег ћемо значаја постати свесни тек касније.

Многи од нас тек свршених психолога учествовали су у овим иницијалним опсервацијама и размишљањима али многи су се касније осули суочени с материјалним и академским проблемима. На крају нас је остало свега неколико а аутор књиге која је пред вама могао би се сада назвати последњим Мохиканцем.

Било је релативно лако установити порекло и ситуацију људи који су подлегли описаном процесу који сам ја тада назвао “трансперсонификација“. Долазили су из свих социјалних група укључујући аристократске и жестоко религиозне фамилије и изазвали су раскол у нашој студентској солидарности у опсегу од неких 6%. Преостала већина је наставила патити од различитих степена персоналне дезинтеграције што је довело до још већег израза индивидуалне потраге за вредностима потребним да би смо се поновно пронашли. Резултати су били различити и понекад креативни.

Већ тада тада нисмо имали никаквих сумњи о патолошкој природи овог процеса „трансперсонификације“ која је била слична али не и идентична у свим његовим случајевима.

Трајање наведеног феномена било је различито, неки од људи њиме захваћени, касније су постали фанатици. Неки су се захваљујући различитим околностима извукли из целог процеса и обновили своје нормалне везе са друштвом. Они су били надокнађени, једина константна вредност у новом политичком естаблишменту био је магични број од 6%.

Покушали смо оценити талентованост оних колега који су подлегли овом процесу трансформације личности и дошли смо до закључка да је у просеку надареност ових колега била нешто нижа од просека студентске популације. Било је очигледно да је њихова слабија отпорност највероватније била узрокована другим био-психолошким карактеристикама које су највероватније биле квалитативно хетерогене.

Установио сам да морам истраживати дисциплине које се граниче са психологијом и психопатологијом како бих могао наћи одговоре на питања која су произашла из наших обсервација. Занемареност ових области од стране научних кругова представљала је знатну препреку. У исто време, испоставило се да је неко вођен специфичним сазнањима уклонио из библиотека све што се могло наћи у вези са овом темом, књиге су биле индексиране али не и физички присутне на полицама.

Када из садашње перспективе анализирам ове појаве, могли бисмо рећи да је „професор“, у ствари, поставио мамац пред нас, вођен специфичним психолошким знањем. Знао је да ће упецати пријемчиве индивидуе и знао је на који начин то постићи али га је ограничен број уловљених индивидуа разочарао. Процес трансперсонификације је обично био могућ само када је у инстиктивном субстрату индивидуе постојао одређени дефицит. У мањој мери овај процес је функционисао и код особа са другим недостацима. У овим случајевима, ова промена је била делом привремена, будући да се углавном радило о резултату психопатолошке индукције.

Ово знање о пријемчивости појединих индивидуа и на који начин их обрадити биће оруђе за освајање света док год остане тајно и доступно таквим “професорима”.

Уколико се ова наука вешто популаризује, помоћи ће нацијама да развију имунитет. Али нико од нас тога тада није био свестан.

Ипак, морамо признати да нам је “професор” помогао да разумемо природу тог феномена свеобухватније него што би то успео неки други истраживач, служећи се мање директним методама.

У младости сам читао књигу о природњаку који је истраживао дивљину Амазоније. У једном тренутку мала животиња пала је са дрвета на његов потиљак, заривши канџе у његову кожу, покушавајући му сисати крв. Биолог је пажљиво уклонио животињу и наставио је проучавати без љутње, знајући да се животиња храни на једини начин који јој је познат.

Ова причица била је упорно присутна у мојој свести током оних тешких времена када нам је вампир скочио за врат, сишући крв несретној нацији.

Подражавао сам став тог природњака, док сам покушавао установити природу тог макросоцијалног феномена, упркос свим непријатељствима, трудећи се да одржим интелектуалну дистанце и менталну хигијену суочавајући се са ужасима које би иначе било немогуће контемплирати. Овакав став доприноси осећају сигурности и указује на то да је могуће пронаћи одређено креативно решење. Ово захтева строгу контролу природних, моралних рефлекса који обично изазивају гађење као и других болних емоција које овај феномен може изазвати у било којој нормалној особи, када је лиши радости живота и личне слободе, те уништи како њену будућност, тако и будућност њене нације.

Научничка радозналост постаје лојални савезник у таквим временима. Надам се да ће ми читалац опростити што се враћам у своју младост али то ће нас директно одвести до наше теме. Мој ујак, врло усамљен човјек с времена на време посећивао би нашу кућу. Преживео је Совјетску револуцију у дубинама Русије где га је депортовала Царска Полиција. Годину дана му је било потребно да се врати у Пољску из Сибира. Кад год би на том свом путу сусрео групу наоружаних људи, настојао је на брзину установити којој идеологији припадају и онда се вешто претварао да јој и сам припада. Да му то није полазило за руком, сасвим сигурно би био ликвидиран као симпатизер непријатеља. Једино решење је било имати пиштољ и припадати групи. И тако је путовао мењајући заставе кроз ратна подручја, онолико колико му је било потребно да дезертира и настави ка западу и својој домовини која је тек стекла слободу.

Када је доспео до свог циља, успео је да заврши своје дуго-прекинуте студије права, постати уважена особа и добио је одговорну позицију. Међутим, никад му није пошло за руком да се ослободи својих ужасних успомена. Жене су бивале престрављене његовим причама о црним данима прошлости и сматрале су да нема никаквог смисла доносити потомке у свијет несигурне будућности. И тако, никада није засновао фамилију. Вероватно не би ни био у стању односити се према својим најближима на одговарајући начин.

Често се присећао прошлости причајући нам приче о својим искуствима а наше детиње маште нису биле у стању да се носе се са таквим стварима. Попут ноћне море, страх би потресао наша бића и питали бисмо се – зашто су људи изгубили сву своју хуманост, који је узрок свему томе? На неки начин, ово је било предсказање које се урезало у наше младе умове и које се обистинило у будућности.

Уколико бисмо направили колекцију свих књига које се баве ужасима рата, окрутностима револуција и крвавих дела политичких лидера и њихових система, већина читалаца би избегавала једну такву библиотеку.

Документована дела о немачкој екстерминацији жидовске нације обезбеђују приближне статистичке податке о организованом напору да се уништи људски живот и дају конкретну базу за установљавање природе зла.

Аутобиографија Рудолфа Хоесс-а, команданта логора у Аушвиц-у и Брзезинки је класични примјер како интелигентна психопатична индивидуа оперисана од људских емоција, мисли и размишља.

Нарочито књиге Тама у подне, из предратног совјетског живота, од Артхур Коестлер-а, Дим изнад Брзезинке, – лични мемоари Северине Сзмаглевске из логора за жене, Други Свет -совјетске меморије од Густава Херлинг – Груџинског, те Солжењицинова дјела испуњена људском патњом.

Колекција би такође укључила дела из историјске филозофије која се баве социјалним и моралним аспектима генезе зла а која, такође, употребљавају полу-мистериозне законе историје како би делимично оправдале крвава решења.

Било како било, будни читалац би био у стању приметити одређену еволуцију у ставовима аутора, од древних одобравања примитивних облика поробљавања и истребљивања побеђених, до данашњих морализирајућих осуда оваквих облика понашања.

Упркос свему овоме у оваквој колекцији видљиво би недостајало једно једино дело које даје одговарајуће објашњење узрока и процеса код којих се догађају овакве историјске драме, како и зашто људске слабости и амбиције дегенеришу у крвожедне драме.

Читајући ову књигу, читалац ће схватити да је писање оваквог дела било научно немогуће све до скора.

Стара питања би остала неодговорена – шта је учинило да се овако нешто деси? Да ли свако носи у себи семе злочина или само неки од нас? Колико год психолошки истините, књиге горе наведених аутора које нуде литерарне описе ових појава не могу одговорити на ова питања, нити могу до краја објаснити порекло зла. Те је тако немогуће установити ефективне принципе за супротстављање злу. Ни најбољи литерарни опис болести не може омогућити разумевање њене есенцијалне етиологије и тако обезбедити принципе лечења. На исти начин, такви описи историјских трагедија не могу дати ефективне мере за супротстављање генези, постојању и ширењу зла.

Употребом природног језика (опаска аутора; обичне речи из свакодневног живота које имају различита значења, генерално бенигна и без специфичног научног значења) за опис психолошких, социјалних и моралних концепата, у ствари, добијамо вештачко разумевање које води ка наговјештају беспомоћности. Наш природни систем концептирања и замишљања није опремљен са потребним фактуалним садржајем који би дозволио разумевање квалитета фактора (нарочито психолошких) који су били активни за време рађања и током таквих нехумано окрутних времена.

Ипак морамо истаћи да су аутори таквих литерарних описа и осјетили да је њихов језик недовољан и покушали своје риечи снабдети одрененим степеном прецизности, готово као да су предвидели да ће неко једног дана у будућности користити њихова дијела да објасни оно што не може бити објашњено ни најбољим литерарним језиком. Да ови писци нису били тако прецизни и дескриптивни било би ми немогуће користити њихова дела у мом научном истраживању.

Генерално, већина људи је ужаснута таквом литературом, посебно у хедонистиим друштвима, људи имају тенденцију да беже у незнање и наивне доктрине. Неки људи чак осјећају презир према људима који пате.

Читалац, дакле, овде неће пронаћи крваве описе криминалног понашања и људске патње. Нема никаквог смисла репродуковати материјал оних који су видели и пропатили више од мене а чији је литерални таленат већи него мој. Укључивање таквих описа у овај рад би било супротно његовој сврхи. Не само да би то фокусирало пажњу на одређене појаве, на рачун других, него би такође одвукло пажњу од праве суштине проблема а то су дословно – генерални закони о пореклу зла.

Да би смо сагледали бехавиоралне механизме генезе зла неопходно је да развијемо хладни приступ какав користимо и у другим природним знаностима. Главни циљ требао би нам бити сагледавање процеса понерогенезе, гдје нас они могу одвести и какву нам пријетњу могу представљати у будућности.

Ова књига настојаће да читаоца одведе у свет који је далеко од свих његових уобичајених концепта као и његове маште. Другим речима, свега оног на чему је засновао свој поглед на свет од детињства, у сасвим егоистичном маниру, због тога што су његови родитељи, околина, односно, друштво земље у којој живи, употребљавали те исте концепте. Дакле, неопходно је читаоцу предочити одговарајуће фактуалне концепте који су довели до најновијих научних погледа. Само на овај начин постаће му јасно шта је ирационално у његовим свакодневним концептима и систему веровања.

Ово путовање у другу реалност није неки психолошки експеримент са читаочевим умом из пуке жеље да се укаже на слабе тачке у његовим погледима на свет који га окружује. Пре свега, ово путовање је једна хитна потреба, захваљујући тренутним проблемима који су присутни у нашем свету а које можемо игнорисати искључиво на своју штету.

Дакле, најпре морамо схватити да не можемо ни помислити о разликовању пута који води ка нуклеарној катастрофи од пута који води ка креативној посвећености, уколико се не удаљимо од нашег природног еготизма и усвојених концепата. Само тада ћемо моћи разумети да нам је наш пут наметнут од стране моћних сила против којих наша носталгија за душевним, људским вредностима није баш јако моћно оружје. Морамо се одовојити од нашег свакодневног, илузорног начина размишљања за наше властито добро, као и добро наших најмилијих.

Друштвене науке су већ елаборирале конвенционални језик за посредовање између погледа обичног човека и потпуно објективног натуралистичког погледа. Ово је корисно за научнике у смислу комуникације и сарадње али и даље није концептуална структура која може у целини сагледати биолошке, психолошке и патолошке премисе о којима се говори у другом и четвртом поглављу књиге. У друштвеним наукама ова конвенционална терминологија елиминише критичке стандарде и у ствари, ставља етику “на лед”; у политичким наукама она доводи до једне неодговарајуће процене фактора који описују срж политичких ситуација у којима је зло на делу.

Овај језик друштвених наука учинио нас је прилично немоћним и такорећи “насуканим” у научном приступу овом нехуманом историјском феномену који је прогутао нашу нацију. На крају, нисам имао избора него да се усредсредим на објективне биолошке, психолошке и психопатолошке термине како бих усмерио пажњу на праву природу феномена, саму срж овог проблема.

Начин описивања свакако је диктиран не само природом феномена који проучавамо, него и потребама читаоца, наручито оних којима је психопатологија страна. То значи да прво морамо читаоца упознати са подацима и концептима неопходним за даљње разумевање психолошких и морално патолошких појава. Тако ћемо почети са људским личним питањима, формулисаним на такав начин да се преклапају са искуствима психолога практиканта. А онда ћемо се усредсредити на на изабрана питања из друштвене психологије.

У поглављу “понерологије” објаснићемо како се зло рађа на сваком социјалном нивоу, наглашавајући улогу неких психопатолошких феномена у процесу понерологије. Ово ће нам помоћи у транзицији од природног језика ка објективном језику природне, психолошке и статистичке науке, до оног нивоа који нам је потребан.

Надамо се да читаоцу неће бити одбојно разматрање ових предмета помоћу клиничких термина. Према мом мишљењу, Понерологија се намеће као нова научна грана, рађајући се из историјске потребе, и најновијих достигнућа из медицине и психологије. У светлу објективног натуралистичког језика, она проучава узрочне компоненте и процесе генезе зла, без обзира на његов друштвени домет.

Покушаћемо анализирати ове понерогеничке процесе који узрокују људске неправде, наоружани одговарајућим знањем, нарочито из области психопатологије. Код овакве анализе или студије, увек изнова, читалац ће приметити да баратамо са последицама патолошких фактора чији су носиоци људи који показују овај или онај степен различитих психолошких девијација или дефеката.

Морално зло и психобиолошко зло су, у ствари, повезани преко великог броја узрочних односа и међусобних утицаја у толикој мери да их можемо разлучити једино сажимањем. Међутим, способност да их разлучимо квалитативно може нам помоћи да избегнемо морализирајуће интерпретације патолошких фактора, што је једна грешка којој смо сви склони. То је грешка која трује људски ум кад год су друштвени и морални проблеми у питању.

Понерогенеза на макросоцијалном нивоу или Зло великих размера – најважнија тема ове књиге, изгледа да подлеже истим законима природе којима подлежу индивидуе или мање групе. Оно што је увеек присутно код овог феномена је улога индивидуа са различитим психолошким дефектима, обично клинички ниског нивоа.

Макросоцијални феномен који ћемо назвати “Патокрација” има за карактеристику одређену наследну аномалију, коју смо идентификовали као “есенцијалну (или суштинску) психопатију” а која је узрочно и каталитички неопходна за генезу и одржавање зла великих размера.

Наш природни људски поглед је ништа друго до препрека за наше разумевање таквих проблема.

Дакле, као што је већ речено, да бисмо одстранили ову препреку, морамо се упознати са психопатолошким феноменима. Једино тако ћемо бити у стању прихватити истину о природи зла без рефлексних протеста од стране нашег природног еготизма.

Специјалисти који су већ упознати са психопатологијом, биће у нешто бољој позицији. Међутим, и они ће уочити неке разлике у интерпретацији познатих феномена а које су резултат неуобичајених околности под којима је ово истраживање спровођено али можда и више због једног интензивнијег приступа који је преко потребан за ову проблематику. Што значи да ће и они ове пронаћи одређене теоретске вриједности корисне за психопатологију.

Такође бих нагласио да знатне моралне, интелектуалне и практичне вредности могу бити добијене кроз разумевање понерогеничког процеса. Наше уобичајено дуготрајно наслеђе етичких питања није овим уништено већ је само појачано јер модерни научни методи само потврђују основне вредности моралних учења. Наравно, понерологија диктира корекцију многих детаља.

Разумевање природе макросоцијалних патолошких феномена дозвољава нам да пронађемо један здрав приступ којим бисмо се с њима носили, односно заштитили наш ум од тровања њиховим продуктима и пропагандом.

________________________
Повезани текстови: Најављујемо нови фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла! “Jeдна од најважнијих књига које сте икад прочитали…”

4 comments

  1. Повратни пинг: Најављујемо нови фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла! “Jeдна од најважнијих књига које сте икад прочитали&
  2. Повратни пинг: Најављујемо нови фељтон: Политичка понерологија – Научна студија о природи зла! “Jeдна од најважнијих књига које сте икад прочитали&

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s