ПЕТИ ОКТОБАР… (2)

Дан када је поново ослобађана Србија

Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

МИТИНГ

Србија, четвртак, 5. октобар 2000. године

– Сутра да ми испричаш све како је било – чух једног Шапчанина како поручује свом познанику, пријатељу или другу, не знам шта му већ дође, испред аутобуса.

А на платоу испред Дома војске Југославије и Тржнице стоји десетак аутобуса. Не могу да видим да ли их има и у улици цара Душана и Мике Митровића. Аутобуси су пуни. Неки још стоје испред отворених врата. На улици, око аутобуса, много је народа. Сви чекају да се крену за Београд, на митинг.

Чујем да је отишло 35 аутобуса и неколико камиона плус приватна возила.

На једном од прилаза Београду

У 200 последњих година, да не идемо дубље у прошлост, никад се код нас владар није мењао нормалним путем. Ни у доба Кнежевине, ни у доба Краљевине, па ни у новије време, кад смо постали Република. Да би на власт дошао наредни владар морали смо претходног истерати, убити или сачекати да умре природним путем. И сваки пут народ је био на улици. И кад га истерујемо, и кад га убијамо, и кад га сахрањујемо. Претходни владар морао је да оде из земље или у земљу. Никако другачије. И то је наше проклетство, наша несрећа.

Можда ће неко рећи да су се владари после Титове смрти мењали мирним путем. Не то нису били појединачни владари. Тада је владало Председништво, колективно, питање је само колико. Но и оно је морало да буде смакнуто да би на сцену дошли нови владари и господари.

А ми смо добили владара и господара за кога су, пре него што се наметнуо, шапатом и кришом говорили: “Појавио се нови цар Душан Силни да заштити и окупи све Србе”.

Царство није створио, а шта је све очувао, то нас свакодневно убеђују, а ми никако да видимо, или не можемо да схватимо колики би били да није њега.

Не бих сада распредао причу о утицају страног фактора, има тога, али верујем да смо им и сами ишли на руку.

И док је наш владар и господар растао ми смо се срастали. Он поста монарх, а ми беда.

У сталном грчу да остане ту где јесте, по сваку цену, изроди се у тиранина. Умислио је да је Богом дан да вечно води овај народ “демократски” мењајући Устав. Тако да је све било легално, по тренутно важећем Уставу. И докле тако.

А ако ме неко пита, а не пита ме нико, за шта сам, ја сам за Републику, али ону праву, где ће до промене председника долазити најнормалније, на изборима. Први пут када се то догоди тај дан треба прогласити националним празником на вечно сећање будућим генерацијама на дан када смо почели да постајемо нормални.

СЛОБОДНА СРБИЈА

Србија, петак јутро, 6. октобар 2000. године

Видим да сте већ чули шта се догодило у Београду и Србији. Војска се уопште није мешала, а ни милиција се није нешто нарочито ангажовала, чак ни пред скупштином. Има двоје мртвих, и неколико теже рањених, лакше стотинак. Било је превртања камиона у канале и провалије на прилазима Београду. Скупштина је горела на пар места. Лупани су аутомобили. У једном граду запаљена је кућа председника општине.

Испред скупштине, и …

… мало касније, на неком другом месту

Телевизија је сасвим другачија од оне која је била до прексиноћ. Синоћ су многе телевизије на тренутак прекинуле емитовање програма, док је ПОЛИТИКА већ емитовала снимке са митинга. А на некима је био натпис ОЧЕКУЈЕМО УКЉУЧЕЊЕ СЛОБОДНЕ ТЕЛЕВИЗИЈЕ. Ускоро су из импровизованих студија почела на екранима да се појављују стара ТВ лица која скоро да смо заборавили. Гостовали су представници ДОС-а. Појавио се и нови председник и народу испричао своју визију будуће Србије. Апеловали су и да се Београд не лупа и да се не краде. У току ноћи пред грађане су изишли многи уметници – певачи, глумци, … Био је и Чкаља.

Сви нам честитају СЛОБОДУ и ПОБЕДУ.

Нико не зна где је сада већ бивши председник и његова супруга. На телевизији њихове ћерке уместо програма врти се натпис КОШАВА. Нигде нема њихових странки. Као да су нестали, као да никада нису ни постојали.

Малопре објавише да је проваљено у просторије СПС-а у Београду. Објекат је демолиран и пропагандни материјал је избачен напоље.

Тако је то сада. И струју синоћ од 21 часа не искључују.

А почело је са сузавцем

Ослобођени смо опет, по ко зна који пут.

Нека то буде последње ослобођење. Доста нам је било.

ЖИВЕЛА СРБИЈА!