Збиљић: Агонија српског језика и писма

Пише: Драгољуб Збиљић

Најреалније је досад описао Вуков рад српски писац муслиманске вере Меша Селимовић у свом делу „За и против Вука“. Поседујемо то Мешино дело у 8. књизи јубиларног издања поводом тридесетогодишњице пишчевог стваралаштва, објављеног у издању ријечког „Отокара Кершованија“ и београдске „Слободе“. Нажалост, издање је латиничко из 1975. То је било време када је све што је штапмано заједнички с Хрватима морало ићи на латиници јер Хрвати нису никада неговали бесмислено, боље речено штетно двоазбучје као Срби, па се морало Хрватима удовољавати. То потврђује чињеницу да је Србима латиница наметана и преко Хрвата, коју су они примили неизоставно по верској линији, као и Срби католици па је по тој линији латиница наметана и Србима православцима насилно и политичким притисцима, нарочито тек у време комунизма.

Вук свакако није био довољно учен за велику реформу српског језика и писма, а затекао се у Бечу у времену када су реформисани и други европски језици и њихова писма. Неки више, неки мање. У српском језику реформа је била обимна и свеобухватна. Она је била објективно готово неизбежна јер је српски народ чамио пет векова под заосталим турским феудалним системом, а као поробљен народ, његова писменост и култура су били на изузетно ниским гранама. И догодио се изазван раскорак. Српски народ је у то време говорио много друкчије него што је тај језик био у оно мало књига код малог броја писмених људи. Сукоб је био готово неминован. (Ми се, ево, данас такође „сукобљавамо“ у вези с двоаубучјем и једноазбучјем!) Сукоб између учених људи и огромне већине заосталог народа у писмености и култури био је очекиван и изазван.

Пошто је живео у Бечу (уз то и као немачки зет), на Вука су вршени разни утицаји. Оно што и Меша закључује, а и оно што ми имамо као увид у његов рад, могло би се рећи да је Вук правио грешке, али да је његова реформа донела више користи него штете. Коренитија реформа морала је бити извршена и Вук ју је извршио најбоље што је знао, могао и што је у туђој земљи имао прилику да учини.

 

Кривотворење Вука

Проблем је касније додатно искомпликован када је дошло до кривотворења Вука у називу језика и у двоазбучју. Вук није никада употребио израз „српскохрватски језик“, а оптуживан је и за то. Вук није никада рекао да су двонаречје и двоаубучје корисни у српском језику, а и то му је „качено“. По уједињењу у једну државу с Хрватима стигло је губљење суверенитета српског анарода над својим језиком, када је српски језик преименован и када је дошло насилно наметање Србима туђег писма. Тада је дошло и до највећег кривотвортења Вука. По нашој оцени после обимног истраживања предоченог у књизи „Латиничење Срба по прописима српских лингвиста сербокроатиста“ (Ћирилица, Нови Сад, 2011), латиница је Србима дуго насиљем наметана и стигла је до већинског писма у Србији преко (злоупотребе српских лингвиста сербокроатиста који су једини на свету увели „богатство двоазбучја“ за српски народ и на тај начин поделили свој (српски) народ. Хрвати су на латиници остали једноазбучни иако су знали ћирилицу јер су је учили у школи. Они су могли да читају српске ћириличке књиге, али су свој (позајмљен) српски језик увек писали латиницом. Срби су преко фаличног школског система неговали двоазбучје и стигли до данашњег затирања овог остатка ћирилице у Србији, које има највише у десетак процената у глобалу. Даљим неразумевањем проблема и изигравањем уставне одлуке већинског народа на референдуму у Члану 10. Устава Србије (у коме је вражено ћирличко једноазбучје у српски језик) српски лингвисти раде на штету ћирилице, а да, већински, нису ни свесни шта чине. Што рекао Исус Христос „(још) не знају шта чине“. А чине стручно то да не дају ћирилици да оживи. Јер, данас у двоазбучју ћирилица не може да се спасе.

Држава и државници у Србији, иако су се сагласили да се врати ћириличко једбноазбучје у српски језик и српски народ, једноставно – одредбу о ћирилици у српском језику у пракси, у примени изигравају. То јест, не спроводе је свуда. Треба признати да је, углавном, уважавају у државним списима, а то све поништавају правописци и стручњаци за српски језик који никако да одступе од комунистичког „богатства двоазбучја“.

 

Министарство просвете неће да се умеша у свој посао

Агонију српског писма и српског подељеног (двоазбучног) народа могло је, позивајући се на Устав Србије, да пресече Министарство просвете Србије и да затражи хитно доношење српског  правописа у складу са Чланом 10. Устава Србије, али то министарство, ево већ седму годину, не жели да се „меша у свој посао“, па су српски сербокроатистички правописци и у измењеном и допуњеном „Правопису српскога језика“ (Матица српска, 2010) – будући да су остали нелустрирани од сербокроатистике – оставили неуставно писмо у српском језику – „латиничко писмо из времена српско-хрватског језичког заједништва“ (стр. 17. Правописа). Ми смо из „Ћирилице“ о томе писали стручно на стотине пута и државницима и српскинм лингвистима у институцијама српског језика, али резултата није било. Лингвисти су одолевали нашим „притисцима“ објашњавајући међу собом) на својим састанцима да то у „Ћирилици“ не разумемо.

И – ко је основни кривац за данашњу агонију српског језика и писма? Нелустрирани сербокроатисти и неодговорна власт. Ко више – тешко је рећи.

(25.март 2012)