Усташки покољ Срба у Великом Паланчишту 20/21. октобра 1942.године


У пријеподневним часовима 20. октобра 1942 године, на дан светих мученика Сергија и Вакха (Срђевдан), наишла је есесовска војска на подручје скоро цијелог села Велико Паланчиште, затим већег дијела села Мало Паланчиште и дијела Јеловца које граничи са Великим Паланчиштем и покупила сво становништво без обзира на године узраста и сакупила код засеока Вучковићи у Великом Паланчишту. 

20.10.2012. jadovno.com

У поподневним часовима истог дана дошла је једна јединица усташа која је преузела сав сакупљени народ од есесоваца који су се затим повукли на фронт.

У предвечерњим часовима 20 Октобра, дакле, истог дана, усташе су извршиле раздвајање мушкараца преко 15. година на једну страну, а жене и дјецу на другу страну.

Укупно је издвојено 82. мушкарца преко 15. година који су у вечерњим сатима истог дана одведени у сточни тор Славкана Вујичића.

Од наведеног броја мушкараца у току ноћи између 20. и 21. октобра 1942. године само су чупајући проштаце ограде тора успјели да побјегну Ђуро Бабић и Раде Поповић који је умро прије неколико година. Осталих 80. мушкараца преко 15. година поклани су у ноћи између 20. и 21. октобра 1942 године.

Начин клања и убијања биле су каме, сјекире, маљеви и вјешала. Углавном пушка се није чула осим у случају покушаја бјекства Раде Бркића који је се за вријеме покоља сам некако успио одвезати и бјежао је све до Бановића бара близу буквика Бановића гдје је и сахрањен.

Двадесетог октобра увече, жене и дјеца смјештени су у воћњак и двориште Љубана Вујичића, мало даље од смјештаја мушкараца. Жене и дјецу чувао је углавном по један усташа на смјену тако да се један мањи број жена и дјеце успио извући ноћу низ јарак између Стојановића и Бркића од мјеста логора.

 

tl_files/ug_jadovno/img/stratista/ostala_stratista/dara_banovic.jpg

Дара Бановић са 29 ожиљака од убода ножем преживјела је овај усташки покољ,
али њена дјеца, четворогодишња Радославка и двогодишњи Бошко — нису

Дана 21. октобра 1942 године у предвечерје, усташе од повезаних мушкараца који су чекали сутон под фамозном оскорушом на Шаљевцу ниже Вучковића, уз лупу у разне предмете који добро одзвањају, вјероватно да се мање чује вриска људи, почели да одводе групу по групу људи ниже Вучковића код Млинчића на рјечици која протиче кроз овај дио села, и ту се углавном вршило клање тупим предметима: нож, сјекире, маљеви, тољаге… а једне групе су вођене на вјешала која су направљена у воћњаку Маре Бановић зване Мажарушић. Ово је надимак јер је већина мјештана Паланчишта носила презиме Бановић, па је свако имао свој додатни назив ради распознавања о којем се домаћинству ради.

Када су усташе завршиле покољ мушкараца, почели су са одвођењем група жене и дјеце углавном на исту локацију, али и у засеоке зване Језерине и остале дијелове ближе околине. Начин клања и убијања био је сличан са тим што су млађе жене и дјевојке биле прво силоване а затим су убијена дјеца стављана на масакриране дојке мајки, а код дјевојака, након дивљачког иживљавања сјечене су дојке и остали дјелови тјела.

О начину иживљавања и клања и убијања дјеце и мајки заједно немогуће је писати. Један мали број жена иако са десетине убода остале су живе у маси убијених и успијеле су да се спасу те су додатно причале о страхотама усташког дивљачког иживљавања над недужном дјецом, женама и старцима.

Укупан број покланог становништва у овом покољу је 380 жртава, а изгледа овако:

Велико Паланчиште 374

Мало Паланчиште 39

Горњи Јеловац 17

Међувођа 8

У овом покољу такође су страдали сви случајни пролазници из околних села који су се затекли у Великом Паланчишту дотичног дана.

Након извршеног масакра усташе се нису повукле из села за неколико дана, тако да преживјели нису могли извршити сахране покланих људи, жена и дјеце. С обзиром да се радило о релативно топлом октобарском дану, свиње и пси почели су разносити тијела унакажених тако да је и то нанијело додатне болове преживјелим мјештанима.

У овом геноциду било је много породица чији су чланови сви поклани, тако да су та огњишта потпуно угашена, а код једног већег броја углавном су преживјели људи који су били у борби а жене и дјеца су поклани.

Овај покољ Срба, мјештана ових села, извршиле су углавном усташе из западне Херцеговине и усташе из околине Приједора.

Усташе одводе жене и дјецу на клање

Од укупног броја од 380 покланих из Великог Паланчишта, све је то урадила усташка рука осим дјевојке Миље (Јандре) Вучичевић, коју је топовска граната разнијела на Козари за вријеме збијега. У овај број жртава свакако нису ушли активни борци са пушком у руци који је погинуло 68 само из Великог Паланчишта, тако да је село Велико Паланчиште, кад се узме у обзир да је непосредно прије рата бројало нешто преко 1.000 становника, скоро преполовљено.

Коначно је за све ове жртве правилно рећи да су то жртве усташког геноцида, а не уопштено жртве фашистичког терора, иако су и усташе у крајњем случају фашисти, али много геноциднији. Код усташа није било убијања пушком већ углавном ножем, сјекиром, маљевима, копљем и осталим хладним средствима што је много звјерскије и геноцидније. На овом подручју је одмах у току 1941. године извршено паљење већине стамбених објеката, затим мјесне цркве и школе.

ПАРОХ ПАЛАНЧИШКИ
Јереј Владислав Вучановић

 

Извор: ЦРКВЕНА ОПШТИНА ПЛАНЧИШТЕ

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s