Недавно је посланик ДСС-а Милош Јовановић обраћајући се у скупштини изразио забринутост у вези са проблемом који има премијер Србије, наводећи при том да би желео да је на том месту неко ко мање конзумира алкохол.

На нашу жалост ово упозорење посланика ДСС-а није довољно озбиљно схваћено, а последице игнорисања овог озбиљног проблема већ увелико се осећају.

Пре неколико дана одржан је „историјски састанак“ премијера Србије Ивице Дачића са осумњиченим ратним злочинцем и самопроглашеним премијером окупираних српских територија Косова и Метохије, Хашимом Тачијем.

Шта се дешавало иза затворених врата кабинета Кетрин Ештон у седишту Европске Уније , вероватно никад нећемо сазнати. Међутим оно што смо сазнали из конфузних изјава Ивице Дачића и насмејаних лица Ештонове и Тачија, може само да нам унесе зебњу и забринутост.

У тренуцима опште деструкције и хаоса, и покушајима да оправда овај недопустиви састанак од самог премијера сазнали смо како је он велики патриота, не онај обични ,него са све великим почетним словима Велики и Патриота. Одбрусио је Тачију како до сада нико није. Рекао му је: “Колико је Косово твоје, толико је и моје.“

И само из ове једне реченице ми се нађосмо у проблему. Говорећи да је свака реч на састанку била одмерена, Дачић , ако се има у виду његов проблем, није могао да схвати суштину ове реченице (коју су му одмерили). Ове речи заиста имају велику тежину, јер говорећи као премијер државе Србије у име целог српског народа, он је овим речима поистоветио Хашима Тачија са самим собом , а шиптарске сепаратисте са аутохтоним српским становништвом на Косову и Метохији.

Потпуно је свеједно да ли су ове речи изговорене после пар чаша вискија или пре њих, јер свесно или несвесно он је на овај начин шиптарским екстремистима дао легитимност да наставе своју борбу за одвајање Космета.

Играјући како свирачи на власти свирају, медији су и овај пут преузели своје улоге. Истичући оно небитно од битног они већ неколико дана народу натурају као најбитније ставке састанка пар тривијалних небулоза које је изнео нас премијер.

Руковао сам се , нисам се руковао, јесам, нисам, па шта ако јесам. Да ли се руковао на почетку или на крају? Ко зна, уколико се не сећа руковања, можда се за који дан неће сећати ни да се десио састанак.

Дакле, прва ставка са састанка јесте руковање.

Друга врло битна ствар коју је Дачић у заносу патриотизма, говорећи да док је требало ратовати против Тачија, он и ратовао, поделио са нама , а то је да се ниједног јединог тренутка није насмејао.

Имајући у виду ову невероватну чињеницу, србски народ може спокојно да одахне. (Слика која је обишла цео свет, на којој Дачић у присном загрљају са ‘Кети’ румен, са сузним очима и кезом од ува до ува, може бити да је чиста подметачина са запада. Да њега, великог Патриоту, они прикажу као лажова или пијандуру који се ничега не сећа, срам их било.)

Трећа али ни мало занемарљива ствар јесте и податак да осим тог руковања, Дачић није имао другог физичког контакта са Тачијем. Значи није га ни пипнуо. Седели су на пар метара раздаљине у одвојеним сепареима.

Тако да ако ове три ставке, руковање, мрка фаца и разговор без додиривања, допунимо и са чињеницом да му је равнајући га са собом дао легитимитет за наставак његове сепаратистичке борбе и можда најзанимљивији део састанка, односно онај када су мерили чија је значка већа.

Значи Србија, значи Косово, значи благо нама, ово не да је био историјски састанак, већ чисто сумњам да је овако нешто забележено икад у историји.

Док су се наши медији бавили оваквим и сличним тривијалностима, светски медији су наводили да се Србија коначно помирила са својом судбином и направила одлучан корак ка помирењу са суседном републиком Косово.

Ставимо ли ове тужне изјаве на страну, јер није ту ништа више смешно, болестан народ који се трезан утапа у чаши вискија свог премијера, нешто битно је заиста изговорено: Спреман сам чак и на разговоре о коначном статусу. Међутим већ у току следећег дана демантовао је самог себе (по обичају) наводећи да ће на наредним састанцима бити решена само она питања која се тичу већ договореног, а о коначном статусу неће бити речи.

Резимирајући све до сада речено (мада је то врло тешко) имамо једну ситуацију у којој премијер изјављује да односи Србије и ЕУ никада нису били бољи, да ће Србија учинити све (он ће учинити све) како би Србија добила датум почетка преговора за улазак у Европску унију.

„Раније смо имали прилике у којима смо пре подне лагали ЕУ, поподне наше партнере са истока а увече сами себе. Не желимо да лажемо једни друге, нема шта да лажемо и учинићемо све да нашу земљу приближимо и уведемо у ЕУ.“

Истина партнере са истока лагали су а и даље лажу, ЕУ такође, себе не могу да слажу, ипак највећа жртва њихових лажи, били смо, јесмо и бићемо управо ми – народ.

Са друге стране имамо председника државе, Томислава Николића, чији интервју се вртео неколико дана у сваком дневнику као ударна вест и у којем он као папагај понавља – окренућемо леђа ЕУ ако нам поставе услов или Космет или ЕУ.

Ово је већ један озбиљан случај за читав психијатријски тим, али не ове власти која је већ показала да може да ради како јој воља и шта јој је воља већ за народ. Да се установи шта је разлог народне летаргије и препуштања Србије да је воде људи који не могу са истом одлуком да проведу цео један дан.

Тужна је ова Србија у којој се Дачић пита „Што да се не рукујем са Тачијем, када сам својевремено и ратовао против њега“, заборављајући (што није
чудо) да док су Срби гинули за Космет, он је седео у удобној фотељи у седишту СПС-а као портпарол те странке.