Заточеници савести због истине о Космету


Данас када се ратови не воде само оружаним, него и економским, политичким, информативним и духовним средствима, које понекад буду ефикасније од пуког оружаног сукоба. Ни такав рат није био довољан за сламање духа српског народа, па је глобална сатанократија на челу са САД и ЕУ 1999. године бомбардовала Србију. После тога долази до комплетне окупације политичко-економског и информативног пространства Србије, које полако али сигурно бива окупирано од стране Запада и његових слугу.

Један од ретких медија који се последњих година дрзнуо да отворено и храбро брани српске националне интересе и опстанак Космета у оквирима Србије, био је часопис “Печат”. Данас када нам се намећу “одлучујући” преговори о статусу Косова и Метохије, тај часопис и његови новинари се суочавају са судском тужбом ТВ куће која не завређује помињање и невиђеном медијском хајком којој се придружила и национална медијска кућа РТС. Обзиром на чињеницу да национални медијски сервис по правилу изражава мишљење владајуће политичке гарнитуре, овим потезом та гарнитура као да говори – мора се прекинути са било каквом причом о заштити српских националних интереса. Ако је то истина, тада се нова политичка гарнитура у Србији определила за мото непомјануте већ поменуте ТВ куће, да су Косово и Метохија само српски мит.

За двоје новинара “Печата”, Наташу Јовановић и Миодрага Зарковића, Космет није никакав мит него ЗАВЕТ са Богом, плаћен крвљу најбољих српских синова. Због тога, овим косовским заветницима дајемо реч да нешто кажу о оном што их је снашло.

28.10.2012. Фонд стратешке културе, разговарао и записао: Ранко Гојковић

Какве су вам биле прве реакције на најаву телевизије Б92 да ће покренути тужбу против вас и „Печата“?

 

Наташа:
Тест који сам написала после посете Космету није настао са намером да буде виђен као, како је у свом саопштењу истакла ТВ Б-92, позив на линч и насиље против ове куће. Иако, лично сматрам, да би на путу духовног оздрављења Србије неопходно било да се рад ове кућа чији досије спремамо да отворимо, санкционише с врха државе. У питању је, понављам, безочна замена теза. Ова кућа нема и не сме да има монопол на истину, разлог више што је реч о судбини једног народа, који је да подсетим, прошле зиме оспоравајући сваки легитимитет тадашње власти у Београду, чију политику заговара ова медијска кућа, затражио двојно држављанство од Руске федерације. Ако већ не може аргументовано, ова кућа је, по свом обичају,  прибегла агресивним и арогантним наступима – прво када је реч о Србима са Косова, али у истој мери и према онима који извештавају о нашој јужној покрајини, у њиховом серијалу накардано названим Република Косово. Али сада, када је тужба покренута могу да кажем да је са њом Б92 као перјаница Друге Србије отворила један фронт о коме се дуго ћутало – и дала могућност да се отвори јавна дебата о Космету, његовом очувању или издаји. Коначно, могу да разумем када један шиптарски сепаратиста каже да Космет није српска земља, али када то каже Србин, уз то, обраћајући се милионском гледалишту, онда је то за мене велеиздаја, и ако због тога треба да сносим одговорност, прихватићу је с радошћу. Како је то један мој пријатељ, велики православац, рекао: добити тужбу од куће која је оличење бешчашћа исто је што и понети медаљу части.   

 

Миодраг:
Када су људи видели вест о тужби, звали су нас да нам честитају. Исто као што смо и ми једно другом честитали. Обични људи су нас звали, пријатељи и познаници, рођаци, који немају никакве везе са новинарством, али су нас звале и колеге. Сви су хтели да нам честитају, заиста. Тако да делим мишљење са Наташом, не бих мењао ову тужбу ни за шта на свету, чак и ако изгубимо спор.

 

Мислите да је могуће да будете осуђени?

 

Наташа:
Који год камен да подигнете у Србији, искочиће најмање три неправде. Сигурно нећемо бити први новинари који су надрљали на правди Бога. Важећи Закон о информисању, уосталом, терет доказивања ставља на леђа одбране. Према томе, неће Б92 морати да доказује да смо ми њих оклеветали или да смо позивали на насиље против њих, већ ћемо ми морати да доказујемо да нисмо то радили.

 

Миодраг:
Узмите само случај Бриса Татона, француског навијача који је страдао после уличне туче пре три године. Тај случај је најбољи показатељ стања у српском правосуђу. За убиство Татона осуђено је 14 људи, што је логички апсурд! А међу осуђеним младићима налази се и један који уопште није учествовао у тучи, већ је у том тренутку био на сасвим другом месту, где се расправљао са полицајцем који му је писао казну за непрописно паркирање. Ето, такве ствари се догађају у српском правосуђу. Када то погледате, уопште не би било чудно да и нас осуде. Тако ћемо постати вероватно први новинари у историји који су осуђени због анегдоте, односно због телевизијске критике.

 

На шта мислите?

 

Миодраг:
Па, нашим тужитељима са Б92 је у Наташином тексту засметала једна анегдота, коју је њој испричао један од саговорника са Косова. Тај човек јој је испричао о његовом пријатељу, Србину из Хрватске, који се са породицом враћао из вишегодишњег избеглиштва. И, хрватске власти су их испитивале приликом повратка, између осталог и његову малолетну ћерку. Питали су је које телевизије је гледала док су живели у Србији, а девојчица је рекла да су гледали две хрватске и две усташке телевизије: две хрватске су ХРТ1 и ХРТ2, а две усташке су РТС и Б92. Ето, то је анегдота коју су на сајту „Инсајдера“ цитирали као један од разлога за покретање тужбе. Као што су и мој позив на противтелевизијски устанак оценили као позив на физичко насиље. Мислим да се не памти апсурднија оптужница у историји новинарства, не само српског.

 

Наташа, Ви често одлазите на Космет. Са каквим сте се запажањима вратили са последњег путовања?

 

Наташа:
Ја волим да каже да не одлазим, него се враћам на Косово и сваки пут када пређем тзв административну границу ( а с обе стране је српска земља) имам утисак да напуштам духовно окупирану централну Србију и улазим на слободну земљу. Приликом последње посете разговарала сам са много људи. Нико од њих није завредео да гостује у емисији Инсајдер, за њих није било предвиђено време за истину. Пошто се Б92 и „Инсајдер“ већ недељама баве косовским Србима, ред је ваљда био да неко пренесе и шта косовски Срби имају да кажу о тој телевизији и о тој емисији. Али, изгледа да Б92 не мисли тако. Изгледа да они сматрају да они могу да преслишавају, пропитују и клевећу кога год хоће, а да њима нико не сме да упути никакву критику. Нарочито не ТВ критику, како показује Заретов случај.

 

Али, ви сте и раније често писали критично о Б92 и „Инсајдеру“. Шта мислите зашто су баш сада одлучили да вас туже?

 

Миодраг:
Вероватно због важности теме којом се бави текући серијал „Инсајдера“, помпезно назван „Патриотска пљачка“. Прави циљ тог серијала није да укаже на некакве проневере и злоупотребе. Да су хтели само њима да се баве, не би их преувеличавали и стављали у крајње злонамеран, злокобан контекст. Прави циљ је да се обеснажи и унизи свака даља борба за очување српске државности на Косову и Метохији. Пазите, на самом почетку прве епизоде серијала, Бранкица Станковић каже следеће: „Парола –Косово је Србија – коштала је Србију више од две милијарде евра у протеклих 12 година“. То је незапамћена лаж, то је ништа друго до непријатељско кривљење истине. Није толико коштала парола, него је толико коштало очување српске државности на Космету од бомбардовања наовамо. И Бранкица Станковић то одлично зна, јер су укупни издаци државе Србије за своју јужну покрајину били отприлике толики колико она и наводи. Али, она каже да је толико коштала парола! И то каже у првој реченици. И, шта онда имамо: просечан гледалац, који се свакодневно бори са беспарицом и озбиљним егзистенцијалним тешкоћама и можда нема ни времена ни стрпљења да подробније анализира сваки податак који чује са телевизије, ако поверује „Инсајдеру“, има да буде бесан на свакога ко убудуће буде говорио „Косово је Србија“. Гледалац „Инсајдера“ ће да мисли да је лопов свако ко се буде залагао за оштрију борбу званичног Београда за Косово. Бојим се да је то права сврха текућег „Инсајдера“. А пошто се све догађа у осетљивом тренутку за питање Космета, можда и њихова живчаност није необјашњива.

 

Да ли мислите да „Инсајдер“ успева у тој намери?

 

Наташа:
Вероватно успевају мање него што би желели, али, нажалост, таква пропаганда, приказивана на националној фреквенцији, не може да прође без последица. Ако затрпавате јавност таквим садржајем, нормално је да ће то да утиче на јавност. Поготово што видите да су они спремни да одмах покрену тужбу ако неко и реагује против њих, макар да би ублажио неизбежно неповољне последице. Такво њихово понашање и деловање неизбежно оставља озбиљне последице, иако и Б92 и „Инсајдер“ имају скромну гледаност. Па, погледајте само коментаре које на њиховом сајту остављају посетиоци. То је страва и ужас! Конкретно, испод вести да ће тужити нас, били су пуштени коментари који су неупоредиво гори од било чега што смо ми икада написали о Б92 и „Инсајдеру“. То су претње, али праве, то су увреде, то су псовке… Коса да вам се дигне на глави.

 

Да ли ћете ви онда њих да тужите због тога?

 

Миодраг:
Таман посла. Због тога сигурно нећемо. Вероватно у тим коментарима има и организованих букача, али нека. Лично ми веома смета када новинарима смета то што они сметају одређеној публици. Ето, мене су прописно извређали посетиоци сајта Б92. И? Да ли се десило нешто страшно? Није. Нисам умро, нити, далеко било, ослабио. Није ми пала круна са главе. Моје је да пишем, а читаоци нека ме нападају и критикују. Технологија није напредовала само за нас ауторе, већ и за публику. И публика сада има прилику да се непосредно обраћа ауторима. И нормално да неће сва та обраћања бити пријатна, али боже мој, не треба због тога хистерисати и правити драму. Просто, нисмо ми Б92 па да тужакамо њих због свега што нам се тамо не свиђа. Ми немамо ту врсту комплекса више вредности, па да се вређамо на сваки напад. Непријатељи и служе за то да вас нападају.

Наташа:
Требало би, међутим, приметити њихово лицемерје. Они на свом сајту пуштају да нас вређа ко год стигне, а овамо покрећу тужбу због ТВ критике или због анегдоте. Јесу ли то њихови истоветни аршини? Да ли је то етички, професионално, непристрасно? Мислим, ако ова тужба „Инсајдера“ против нас није притисак на медије, шта онда јесте?! И притом, изгледа да Б92 није усамљена у том притиску. РТС је, два дана пошто је Б92 најавио да ће нас тужити, пренео то као вест у својим информативним емисијама. Мислите да им је, некаквог реда ради, пало на памет да позову некога од нас и затраже да макар у једној реченици одговоримо на оптужбе?! Наравно да није. Можда се Александар Тијанић и Веран Матић иначе не подносе, али су у овом случају, када треба нас ућуткати притиском, очигледно на истој страни.

 

И, успева ли притисак? Да ли ћете убудуће променити своје писање и извештавање?

 

Миодраг:
Па, ја сам се у неку руку већ променио. Пре неки дан, на отварању Сајма књига, мој пријатељ Љуба Спасојевић и ја смо се одмах склонили са једног штанда, чим је за тај штанд стао Теофил Панчић, колумниста „Времена“. Успели смо да одемо пре него што нас је он приметио. Срећом, јер да смо остали, ко зна шта би било. Могли смо на пример да га погледамо попреко, а то је, по свој прилици, чисто насиље према новинарима. Барем према новинарима „Времена“, ако ме разумете. Још је Љуба мајстор каратеа – да је он оштро погледао Панчића, па овај то пријавио, па онда полиција установила да Љуба има црни појас четврти дан, не би ни Тома Зорић могао да нас спаси. Обојица бисмо већ били на доживотној робији. Срећом, поучен тужбом, реаговао сам чим сам спазио Панчића и уклонили смо се из ризичне зоне брзином муње.

Наташа: 
Не могу да променим начин извештавања. На то ме обавезује не само професионална етика, већ и чињеница да смо пред питањем Космета подједнако одговорни сви, сваки појединац у Србији, ма чиме се бавио и који посао обављао. Можда делује илузорно, али Космет, без обзира на платформе и споразуме, остаће наш када научимо да се поздрављамо са Догодине у Призрену. Па нека то буде и за петсодвадесетитри године. Толико дуго су и наши преци чекали балканске ослободиоце.

Разговарао: Ранко Гојковић

3 comments

  1. kosmet

    Нато је плански затровао Србију

    Застрајући тчланак Сенегалца Бакари Кантеа, шефа мисије програма УН из 1999. о стравичним последицама бомбардовања Србије никада није објављен.

    У мају 1999. године Уједињене нације у целини су сакриле од јавности шокантан извештај Сенегалца Бакари Кантеа, шефа прве мисије УНЕП-а (Програм Уједињених нација за човекову околину) о еколошким последицама бомбардовања СР Југославије. Овај текст УН никад нису објавиле, али су његови делови процурили у јавност захваљујући саговорнику “Вести”, америчком независном новинару Роберту Парсонсу, извештачу из међународних институција у Женеви.

    Он је успео да добије Кантеов извештај од свог извора у УНЕП-у и 17. јуна 1999. објави његове делове у женевском дневнику “Куријеу” (Le Courrier) под насловом “Скривен алармантни извештај о последицама бомбардовања Југославије: Отрови које УН неће да виде”. Роберт Парсонс ексклузивно за “Вести” сведочи о томе како су се у канцеларијама Уједињених Нација, у атмосфери унутрашњег раздора, ценузирисали и “фризирали” извештаји о здравственим последицама употребе оружја са ОУ на Балкану.

    После 12 дана боравка у још бомбардованој СР Југославији, у мају 1999, где је био са мисијама других агенција из система УН, Бакари Канте је УНЕП-у поднео извештај који говори о еколошком ужасу: атмосфера и тло у бившој СР Југославији трајно су загађени отровним материјама због бомбрадовања индустријско-хемијских комплекса и због употребе оружја са осиромашеним уранијумом. Извештај је категоричан у оцени да ће наредне генерације које живе на бомбрадованом тлу патити од канцерогених обољења, леукемије, биће повећан број спонтаних побачаја и деформитета новорођенчади.

    У извештају Бакари Кантеа пише да су због бомбардовања природу у СР Југославији загадиле отровне супстанце међу којима су најопаснији полихлоробифенили (ПЦБ), висококанцерогени и одговорни за имунолошке болести. У извештају се наглашава да је један литар полихлоробифенила довољан да се загади милијарда литара воде. ПЦБ се налази у електричним трансформаторским станицама и у бројним нафтним рафинеријама које су биле мета НАТО-а. Додаје се да је бомбардовање и бројних фабрика у којима су употребљавани тешки метали изазвало, између осталог, и ширење кадмијума и метилизоване живе (најотровнији облик

    живе). Реч је о металима који остају отровни чак и ако се разнесу на простору од више хиљада километара. Резултат: Затрован је и Дунав.

    У осмом поглављу цензурисаног извештаја Бакари Кантеа говори се о загађењу које је проузроковала употреба оружја са осиромашеним уранијумом. “Према расположивим подацима снаге НАТО-а употребиле су муницију са осиромашеним уранијумом гађајући војне и цивилне циљеве. Употребљена је муниција калибра 30 милиметара. Испаљивана је углавном из авиона типа “А-10″, као и крстарећих ракета “томахавк”. Ове ракете могу да пробију челик дебео 57 мм.

    Њихово пуњење је радиоактивно и сматра се да садрже уранијум 238, чија радијација износи око 3,4 Мбq. Уранијум припада групи токсичних елемената који улазе у другу групу радионуклеида веома високе токсичности. Ова врста муниције је нуклеарни отпад и његова употреба је веома опасна по здравље. Употреба ове муниције има ужасне последице по становништво јер поред телесних повреда проузрокује радиолошку контаминацију. Та контаминација има токсичне и радијацијске последице које узрокују канцер”, пише у Кантеовом који је током маја 1999. године упућеном Генералном директору УНЕП-а Клаусу Топферу.

    Канте даље наводи: “Приликом употребе (експлозије) оружја са осиромашеним уранијумом настаје уранијумски оксид (У308 и УО2) као и, између осталог, веома реактивни гасови радијум и радон. Оксидне честице су ширине између 0,5 и 5 микрона и ветар може да их разноси на удаљеност од више стотина километара. Пошто у региону Југославије најчешће дувају севернозападни ветрови, то практично значи да загађење иде од Југославије ка Мађарској, Немачкој, Хрватској и Босни или ка Албанији, Бившој Југословенској Републици Македонији и Грчкој”.

    Швајцарци плаћали за ћутање

    Роберт Парсонс каже да му је један непосредно упућени дипломатски извор пренео да је у јулу 1999. једна група швајцарских научника дошла до још драматичнијих закључака о последицама ОУ на Балкану, него оних које садржи забрањени извештај Бакари Кантеа, крајем маја исте године. Њихово истраживање било је део активности дипломатске групе ФОЦУС коју су чинили Швајцарска, Аустрија, Русија и Грчка). – Пошто је Швајцарска била та која је покривала све трошкове, остали чланови групе су морали да ћуте – каже Роберт Парсонс.

    Аутор забрањеног текста упозорава: “Радиолошка и хемијска контаминација “не праве разлику” између војног особља које употребљава те ракете, између циљева, територија, невиних цивила, медија, група које су тамо како би указале разне врсте помоћи, нити се та контаминација зауставља на државним рампама, нити је временски ограничена. Време полураспада осиромашеног уранијума је 4,5 милијарди година”.

    Боравећи у Југославији у мају 1999. док још траје бомбардовање, Канте је сведок еколошке катастрофе. “Озбиљна штета нанесена је човековој околини уништавањем нафтних рафинерија, нафтно-хемијског комплекса, хемијским и фабрикама вештачког ђубрива, фармацеутским и другим индустријским постројењима. Већ постојеће и потенцијалне последице сукоба тешке су по човекову околину и погађају углавном српски део СР Југославије. На Балкану би могли да буду у опасности како становништво тако и природа. Ако загађење пређе југословенску границу оно би могло да погоди и друге земље у региону. То такође може да закомпликује трагичну ситуацију избеглица у неким суседним земљама”, пише он у извештају који никад званично није објављен.

    “Насеља су најтеже погођена на Косову”, истиче Бакари Канте. Он закључује да “су различите врсте циљне међународне помоћи потребне” како би се СР Југославија суочила са последицама које је бомбардовање нанело како човековој околини тако и становништву.

    ЛАЖИ ФУНКЦИОНЕРА УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА

    • Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, наредио је да се од јавности склоне сазнања о еколошкој катастрофи у Србији без преседана у европској историји

    Независни амерички новинар Роберт Парсонс открио је “Вестима” сакривени извештај УН, који је написао још у мају 1999. године Сенегалац Бакари Канте, тадашњи шеф мисије Програма УН за животну средину (УНЕП), а у коме се упозорава на стравичне последице бомбардовања Србије муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом. Роберт Парсонс, са којим смо разговарали у седишту УН у Женеви, каже да је лако погодити зашто је извештај Кантеа склоњен од јавности по наређењу Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а.

    Озрачена храна

    У цензурисаном извештају Бакари Канте је такође упозорио: “Бомбардовање НАТО-а догодило се у време сетве пољопривредних култура од животног значаја за становништво – кукуруза, сунцокрета, соје, шећера, шећерне репе и поврћа. Бачени осиромашени уранијум утицао је на квалитет ваздуха, тла, воде, што је имало, како дугорочно тако и краткорочно негативне последице по ланац исхране”.

    ИСТИНА СЕ НЕ МОЖЕ САКРИТИ: Роберт Парсонс

    – Док је НАТО на све стране трубио о својој “хуманитарној интервенцији” извештај о коме реч говорио је о еколошкој катастрофи без преседана у европској историји – каже Парсонс. Он подсећа да су у мају 1999. године представници различитих организација УН, међу којима и УНЕП, отишли у мисију у СР Југославију и да је након тога свака агенција осталима требало да пошаље свој извештај.

    – Догодило се нешто необично – о извештају мисије УНЕП-а нико није говорио. Чим је предат је извештај класификован у УН и склоњен од јавности и вероватно завршио у седишту УНЕП-а у Најробију. Ниједна од хуманитарних организација у Женеви није била у току догађаја, па чак н запослени у седишту УНЕП-а у Женеви – тврди Парсонс.

    – Добио сам извештај Бакари Кантеа од мог контакта из УНЕП-а. Он ми је дао шифру за употребу машине за фотокопирање и ја сам брзо одштампао тридесетак копија. Женевски “Курије” 17. јуна 1999. уступио ми је читаву страну и ја сам пренео све што се налазило у овом цензурисаном тексту – открива Парсонс.

    Пошто су прочитале чланак у “Куријеу” агенције УН које су учествовале у мисији у СР Југославији обраћају се овом новинару уместо УН, тражећи да им пошаље читав Кантеов извештај јер су од УНЕП-а добиле непотпун текст. Затим је организована конференција за штампу на којој је наравно питао Клауса Топфера, генералног секретара УНЕП-а, зашто је Кантеов извештај склоњен од јавности.

    – Топфер је одговорио да је извештај објављен и да ништа није сакривено од јавности. Ја сам онда рекао да је извештај објављен зато што сам га ја објавио. “Да. И у чему је проблем?”, питао је Топфер. Рекао сам му да је тиме лишио друге агенције извештаја Бакари Кантеа иако је мандат мисије УНЕП-а у СР Југославији захтевао да се тај текст свима пошаље. Топфер је на то одговорио да су све агенције добиле копију извештаја. “Па наравно да су га добиле кад сам им га ја послао!”- рекао сам на шта је Топфер хладно поновио: “Па добро, добили су извештај – у чему је проблем?”- износи детаље с конференције за штампу Роберт Парсонс.

    Сећајући се ове неславне епизоде из хронике Уједињених нација, Парсонс додаје да је конференција за штампу, одржана у јуну 1999. у седишту УН у Женеви, трајала скоро сат времена и да је Топфер напустио салу мокар од зноја.

    Бачено 9,45 тона нуклеарног отпада

    Роберт Парсон каже да су се већ у фебруару 2000. године подаци холандске владе у главним цртама подударали са подацима америчке невладине организације МТП (Милитарy Тоxиц Пројецт). МТП је наиме у јануару 2000. године тражила од владе САД да скине ознаку тајности са досијеа о употреби ОУ на Косову. МТП је добила досије 30. јануара 2000. године и на основу њега, ова НВО је израчунала да је на Косово бачено 9,45 тона нуклеарног отпада.

    Исекли 72 странице текста

    Првобитној верзији извештаја који је поднела Балканска радна група (БТФ), у завршном поглављу дугом 72 странице “одсечено” је 70 страница. Тај део објављен је накнадно на Интернету али је требало знати пронаћи га. Требало је наћи сајт УНЕП-а, затим Балкан Таск Форце, а онда још две одреднице да би се дошло до тих 70 исечених страница које су објављене као анекс. Они који су читали званични извештај нису могли да знају да постоји део који недостаје и који је у анексу – објашњава Роберт Парсонс.

    – Мислећи да га не чујем и не разумем рекао је на немачком свом сараднику: “Али они ми не верују.” Узвратио сам на немачком: “Наравно да вам не верујем. Лажете!” – додаје амерички новинар.

    Парсонсов текст објављен у женевском “Куријеу” очигледно је изнервирао генералног директора УНЕП-а Клауса Топфера, али већих последица није било. Извештај Бакари Кантеа у целини је цензурисан и никада се није појавио на званичној интернет презентацији УН као да није ни постојао.

    УНЕП је затим у јесен 1999. године основао Балканску радну групу – БТФ (Балканс Таск Форце) чији је задатак био да изради “дефинитивни извештај” о еколошким последицама бомбардовања. На чело ове групе именован је Пека Хависто, бивши фински министар екологије. Роберт Парсонс каже да су и у случају овог другог извештаја радиле цензорске маказе. – Овај други извештај такође је преправљао Роберт Бисе (Роберт Бишет), портпарол и десна рука Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а – тврди Роберт Парсонс.

    ДЕЦА СЕ ИГРАЛА НА ОЗРАЧЕНИМ ТЕНКОВИМА

    • Да би минимизирали налазе о последицама које доноси бачени уранијум на Србију, дозвољен приступ погођеним местима

    Роберт Парсонс, амерички новинар, имао је бројне непријатности због обелодањивања извештаја УН, који је сакривен од јавности, а у коме се износе непобитне чињенице о стравичним последицама бомбардовања Србије муницијом пуњеном осиромашеним уранијумом.

    НА ЛИСТИ ЗАТРОВАНИХ ГРАДОВА: Нови Сад током бомбардовања

    8. октобра 1999. дошао у седиште Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи дефинитиван извештај о еколошким последицама бомбардовања. Послу ове групе претходила су шокантна сазнања Сенегалца Бакари Кантеа до којих је дошао Парсонс и објавио их у швајцарском листу “Курије”.

    Он је тог 8. октобра дошао у палату УН у Женеви како би добио копију извештаја Балканске радне групе пре објављивања. Лично га је у ходнику дочекао Роберт Бисе, портпарол и “десна рука” Клауса Топфера, генералног директора УНЕП-а (Програма УН за заштиту животне околине), чије су маказе дебело цензурисале овај извештај. Бисе је том приликом Парсонсу забранио сваки контакт са екипом Пека Хависта, који је био на челу Балканске радне групе.

    Написан у стилу “да, али…”, овај званични извештај УНЕП-а садржи сасвим супротне закључке од оних који се могу прочитати у “забрањеном” Кантеовом извештају.

    “Наши налази говоре да сукоб на Косову није изазвао еколошку катастрофу која је погодила област Балкана. Ипак, детектовано загађење је на неким одредиштима озбиљно и могло би да угрози људско здравље”. Наводе се Панчево, Крагујевац, Нови Сад и Бор као места у којима је утврђено загађење због бомбрадовања, али се наглашава да је део тог загађења настао “пре бомбардовања” због дугорочних пропуста у складиштењу опасних отпадака. Још се каже да је “у загађеним областима неопходно предузети мере заштите околине и чишћење како би се избегле штетне последице по људско здравље, као и дугорочне штете у животној средини”. Врхунац конфузије је препорука да треба онемогућити прилаз контаминираним местима после које се наводи да контаминирана места нису могла да буду идентификована. При том, мисија УНЕП-а није са терена донела ниједан узорак тла или прашине са тенкова ЈНА на којима су се судећи према фотографијама западних агенција деца слободно играла.

    СМРТ ПО СРБИЈИ СЕЈАЛИ “ТЕХНИЧКОМ ГРЕШКОМ”

    • Тек после великог притиска јавности Американци признали да је муниција пуњена “прљавим” уранијумом, најопаснијим по људе и околину

    Кад је дошао на чело Балканске радне групе (БТФ), која је имала задатак да направи нови извештај о последицама бомбардовања Србије осиромашеним уранијумом током 1999.

    ЗНАО ЧИМЕ СУ ПУЊЕНЕ БОМБЕ: Србија је бомбардована у време док је Бил Клинтон био у Белој кући

    Те године, Пека Хаависто је довео још два Финца, Хенрика Слотеа и Пасиа Ринеа.

    – Била је то заиста изванредна екипа која је схватила суштину ситуације у којој се нашла, а која може да се сведе на следеће: док су они желели да објаве истину, НАТО је хтео да је сакрије. Кад год су покушали нешто да истраже, нашли су на мети НАТО-а. УНЕП је дакле био под војним притисцима. Хаависто и његови сарадници размишљали су на следећи начин: “Уколико покушамо да урадимо посао како треба, бићемо смењени и истраживање ће бити заустављено. Боље је онда да урадимо нешто, да откријемо бар део истине” – објашњава Парсонс.

    Захваљујући таквом начину рада Хаавистове екипе, управо је Балканска радна група у оквиру УНЕП-а била та која је 16. фебруара 2001. узбунила светску јавност објавивши да је на Косово бачен “прљави” уранијум. Тада је саопштено да је анализа 340 узорака тла, воде итд. показала присуство трансуранијумских елемената као У-236 и трагове плутонијума и фисионог процеса. Присуство плутонијума потврдиле су две лабораторије – Шведски институт за радиолошку заштиту и Швајцарска лабораторија АЦ-Спеиз.

    Не могавши да порекне присуство високотоксичног плутонијума, Клаус Топфер, генерални директор УНЕП-а, покушао је да умири јавност добивши научно “покриће” за своје тврдње од швајцарске лабораторије АЦ -Спеитз. “Према оцени швајцарске лабораторије АЦ-Спеиз ови најновији налази о саставу осиромашеног уранијума представљају небитне промене кад је реч о процени радиолошке ситуације и не треба да буду разлог за узбуњивање”, написао је Топфер у званичном саопштењу УНЕП-а од 16. фебруара 2000. године.

    ИЗВОР: ВЕСТИ НЕТ

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s