ФБР ФЕЉТОН: ПЕТИ ОКТОБАР… (7), Бранко Станић


Бранко Станић

ПЕТИ ОКТОБАР… (7)

Дан када је поново ослобађана Србија


Опет смо гледали историју из првих редова. Разумели је нисмо, али осетили јесмо. Био је то дан када су једни морали да оду, а други одређени да дођу…

овако је данас

Србија, четвртак, 26. октобар 2000. године.

Јуче у 5 поподне искључена је струја мојој групи. После краткотрајне стабилизације након догађаја од 5. октобра почела су нова искључења пре десетак дана. Прво на свака три сата, па на четри, па комбинације, дању три, ноћу 4 четри. Ко би то све мог’о попамтити. Таман мислиш да си уфатио редослед кад ће бити, а кад неће бити струје а оно дође до неког поремећаја па те зајебу у рачуници. Јуче се нешто сргало у термоелектрани Обреновац, тако кажу, па чујем да су искључења дигли на девет, а укључења на три сата. Сад кад с неким разговараш не питаш га како је, већ у којој је групи – за искључење. Кад имаш, а кад немаш струје.

Још за вида отиш’о. сам до теретане. Не бих ни иш’о да ме није звала Љиља, једна од мојих нових ученица.

– ‘Ајд, отићемо у пола шест, иако сам се мало пре код Вере наждер’о мусаке – рекох јој. – Само да издинстам пилећи батак и карабатак. Извадио сам их јутрос из замрзивача.

– Како кад немаш струје?

– Па малопре сам са струје преш’о на плин. Не треба ми још дуго, почео сам у пола пет.

Љиља ми пре неки дан исприча да један Немац, заборавих му име, само знам да је политичар, захтева да Немачка и Запад испуне оно што су обећали и да престану да муче Србе, јер тек крајем децембра треба да буду републички избори. Дотле може свашта да се деси.

А од санкција укинули су нам само забрану на летење, а где да летимо кад немамо пара.

А мој колега Жића баш нема среће. Удала му се ћерка негде крајем пролећа па решио човек да ове јесени направи весеље и позове рођаке и пријатеље. Одредио и термин, 7. октобар. Позвао је и мене. Да вам право кажем заборавио сам на тај дан. Сетио сам га се тек у току следеће недеље. Кад неког од колега упитах да ли је ишао, рече ми да је Жића због нестанака струје одложио заказано славље за 28. октобар. А сада је још горе него 7. октобра.

Понад’о сам се да ће после тренинга доћи струја. Још нисам знао за деветосатна искључења. А кад струја дође не можеш да потрефиш вести у вези искључења па да се некако оријентишеш, једино кад усмено од неког нешто чујеш, а новине су бајате. У њима су вести од јуче. А то што тамо пише да ће бити ништа не важи.

Мало сам прилег’о и покрио се с два ћебета. Још нису почеле хладноће, мада су два-три јутра баш била хладна, али није ни нарочито топло. Преко дана и није лоше, још сија сунце.

Не можеш ни да дремаш, ни да спаваш, рано је, а не знам ни о чему бих размишљао. Чекам да ми се јави мој пријатељ Миливоје, археолог. Пише књигу о шабачким планинарима поводом 50 година постојања њиховог Друштва. Ја му помажем у техничкој обради.

Пред Скупштином 5. октобра

Убох у мраку један број на телефону. Добих једну моју другарицу. Ни код ње нема струје. Значи да смо иста група. Мада ни то није сигурно, шта ако су искључене две групе истовремено. Мало смо развезали причу, онако безвезе. Никога не грдимо, нити псујемо. Ни оне старе, ни ове нове. Трабуњамо тако, о љубави.

– Па шта радиш, никако да те добијем! – рече Миливоје кад најзад ослободих линију.

– Мало сам се запричао.

– Хајде, можеш доћи. Сада сам код куће.

– Ево, одмах долазим.

Миливоје је у повлашћеној групи. Код њега нема искључења.

Код мене у улици је тотална помрчина, нема светла ни на бандерама. Срећа што није облачно, па сијају звезде. Месец се још није појавио, а и да се појавио не би од њега било неке нарочите вајде. Синоћ је засветлио тако тањушном кришчицом, тек толико да видимо да још постоји.

Задржах се мало код Миливоја да чујем и вести у пола једанаест на новом РТС-у. Онај стари и не постоји. Тотално је спаљен. Ако, није ни ваљ’о. Једина невоља је што сада морамо платити и купити опрему и за овај нови РТС, а таман смо онај оправили. Додуше то још нико од нас не тражи, али доћи ће време. Не треба се тога плашити. Не могу спикери вечно седети за обичним асталима. Од старог нови РТС је задржао само сатницу. Први дневник у 5, други у пола осам, трећи у пола један’ест. Спикери су тотално нови. Никад их до сада видео нисам.

Петар Лазовић извештава да је Коштуница у Скопљу. Наш председник је још у центру пажње окружен светским политичарима. Треба то искористити док се западњаци не ‘оладе. Знају они брзо да окрену ћурак.

– Доста сам вид’о. Дајте ми оне папире што сте припремили, па да идем. – рекох Миливоју. – Уписаћу ово кад буде било струје.

– Шта можемо! Морамо чекати.

– Преживећемо и ово. Није нам прво.

Истина је! РТС гори!

Поново сам код куће. Струје и даље нема. Један’ест је сати. Јави се Вера. Рече да су сада искључења на девет сати.

Шта ћу сад? Да је бар улично светло упаљено не би било оволико мрачно.

Зграда до мене има вечно струју. И они су у неком специјалном статусу. Није ми јасно шта има тако важно у њој. Па у њој углавном живе пензионери. Истина, има тамо и нешто омладине. Но опет, добро ми дође и то. Док комшија не угаси светло кроз узани прозор из нише допире бар мало сјаја до моје кухиње.

Реко’ да вечерам. Упалих свећу да не бих јео напамет. Прогутах она два већ одавно о’лађена парчета пилетине. Откидох само мало ‘леба, тек толико да не једем само месо.

Нисам им’о више шта да чекам. У мраку распремих кревет и легох.

Шта ли раде они са ситном децом? Откуд деца знају шта значи нема струје?

И да ме звоњава сата не пробуди ко зна докле бих спав’о. Око мене помрчина, к’о и синоћ. Креснух прекидач. Ништа. И даље је мрак. Ко зна да ли је ноћас и долазила. А и да је долазила глупо би било да сам устао и одседео та три сата под упаљеном сијалицом.

Пре него што пођох на пос’о бих у дилеми, дал’ да распремим ил’ не распремим кревет. Можда опет вечерас неће бити струје, па да не тумарам по мраку, размишљам у себи. Ипак ћу да га распремим. Нећу да живим к’о животиња, у брлогу.

Изашао сам из куће у 10 до 7. Струје још нема.

Србија је обећана земља. Стално живимо у обећањима.

2 comments

    • Бранко

      Е, то ни мени није јасно, а ни осталима. То знају само они који су нас малтретирали. Све су то технике како треба угњетавати сопствени народ да би остварио оно што си наумио. Тих дана су многи политичари ишли у Колубару и тамо којешта као разговарали, па су после тога као рудари били криви што нема струје. Све су то фолирања од стране власти.

      Али да чујеш ово. Термоелектрана у Обреновцу троши дневно 80.000 тона угља, а цео Обреновац за годину дана 27.000. То ми је причао један човек који тамо ради.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s