Извор: Плетеније словес

Док су у касни сутон предкапитулантске Србије, прис(тој)но се дошаптавајући са творцем, прагматични представници власти наше Отаџбине, „охрабрено“ кретали у најдубљу ноћ националне историје, нико није веровао у ослобађајућу моћ видела нове зоре коју су најављивали, па ни они сами.  Управо стога, неаутентично али покорно самоуверени у оправданост „болних компромиса“, индиректно промовисаних још у рани сутон  20.маја. ове године, наши реалисти су потоњих седмица интензивирали робустни пројекат дисциплинованог форматирања мнења свог Народа. Коначни епилог овог

болног, анестезирајућег процеса, требао би бити катарзично одушевљење национа косметском преговарачком платформом, зготовљеном, сва је прилика, много пре тренутка када ће угледати светло дана и можда самих ђурђевданских избора. Јер, како разумети другачије Вучићеву најаву „болних компромиса“ још почетком августа месеца, а не претпоставити да је иста последица претходне иницијације обрисима садржаја који ће тек бити представљен преговарачком платформом? Ако буде? Громко најављивани унутарнационални консензус свих релевантних политичких субјеката у земљи (који је неизоставно морао у се апсорбовати и становиште референтних, неполитичких институција, попут САНУ, УКС, струковних удружења, независних интелектуалаца и осталих непарламентарних покрета и организација…, јер шта је консензус о Коемсту као изворишту духовног идентитета нације ако игнорише становиште

целокупног Народа, до мајоризовано становиште моћне мањине на власти?), остаће, на жалост, изнуђени, помирљиви (квази)консензус само у делу који се односи на договор са (не)пристрасном, али искреном међународном заједницом. Елем, отишавши поодавно и предалеко у густе и безизлазне маглине антинационалног, онај беспутни и тмурни мозаик непочинстава од догматизованог „ЕУ нема алтернативу“, преко неодустајног „Србије која неће скренути са европског пута“, до негирања могућности да икада буде „председник у Приштини“, суморни пејсаж (анти)српског становишта није јасан и очигледан само ономе ко то не жели да види. Једноставно речено, сва наша ранија приношенија вазализацији земље, учињена од стране бившег председника, Бориса Тадића и бриселског подвижника Борислава Стефановића, биће крунисана и последњим приношенијем чију смо злослутну увертиру имали прилике да видимо ономад у Бриселу, оним симболичним приношенијем џелату које ће нас увести у посткапитулантску епоху. У тој епохи, будимо сигурни, неће бити места за Космет у српском јавном простору. У најдубљој тишини, иза кулиса јавности, Косметом ће се бавити ситнији државни чиновници док ће домаћи полемички етар бити празан, или, у најбољу руку стриктно и ригорозно контролисан. За то време, које ћемо почети да меримо оног кобног јутра када видовдански код за дешифровање појма Слободе сами истргнемо из националне и светске историје и заметнемо га у безлично мноштво глобализације, повремени, спорадични уздаси појединаца или Народа биће доследно игнорисани и/или проглашавани  анахороним и ирационалним вапајима превазиђених и ретроградних. А када будемо слушали, ако будемо слушали, о отмицама и хапшењима, злостављању и

шиканирању нашег мученог рода на Космету, вандализацији и скрнављену верских светиња и културне баштине, већ подоста помешаних доживљаја недавно “скинутог” вишегодишњег баласта са сопствених плећа и нестишљиве нелагоде поводом бранковићевизације националног и личног морала, биће то на готово волшебан начин и можда тајним каналима, преко малобројних независних гласила или усамљених појединаца. Ако их буде. У информативним емисијама домаћег медијског простора о томе нећемо слушати ни у рубрици „вести из региона“. Хоће ли нас наш Космет чекатида му се једног новог јутра коначно вратимо, не треба да се питамо? Право питање јесте, хоће ли још бити икога ко жели да се врати? Или још прецизније, хоће ли то бити правно могуће? Икада, после…