Александар Мезјајев: ПОСТУПАК ПРОТИВ ГОРАНА ХАЏИЋА


Судски процес над последњим оптуженим пред МТБЈ Гораном Хаџићем, почео је 16. октобра текуће године. Бивши председник Републике Српске Крајине оптужен је по 14 тачака оптужнице, укључујући убиства, прогоне, мучења, депортације, рушење имовине и друго. Тужилаштво тврди да је Горан Хаџић починио ове злочине кроз учешће у “удруженом злочиначком подухвату” (joint criminal enterprise) са другим учесницима, међу којима су С. Милошевић, М. Марић, В. Шешељ, Ј. Станишић, Ф. Симатовић, па чак и Аркан. Како је постало јасно већ првог дана процеса, тужилаштво је планирало да осуди Хаџића као зачетника “првог етничког чишћења” у историји бивше Југославије.

05.11.2012. Фонд стратешке културе, пише: Александар Мезјајев

Два главна сведока против Г. Хаџића који су сведочили протекле две недеље – његове су бивше колеге из руководства Српских крајина: Вељко Џакула, бивши председник Српске аутономне регије Западна Славонија, као и члан руководства СДС Боривоје Савић. Њихова сведочења тичу се тога како се Хаџић дружио са Слободаном Милошевићем (и као бајаги, био од њега потпуно зависан), као и са Арканом, како је он знао за почињене злочине и да није мислио на заједнички суживот Срба и Хрвата. Другим речима, сведоци су дали класична инсајдерска сведочења – о субјективној страни почињених злочина. Међутим, та два сведока су у целини оставила јако жалостан утисак. Што се тиче В. Џакуле, његов положај је јасан свима – он је једини руководилац српских аутономних регија против кога Хашки трибунал није подигао оптужницу. Он је већ сведочио и на процесу против Милана Мартића и како се сад испоставило, наступао је и на другим процесима али тајно, то јест као “заштићени” сведок. Није тешко досетити се против кога је још радио Џакула! У пресуди Милану Мартићу, судије су се неколико десетина пута ослониле на сведочење Џакуле.1 И то је схватљиво, треба одрадити “указано поверење”. Колико само вреди Џакулина прича како је Хаџић наредио напад на Новску и Нову Градишку, а како је он – Џакула – то зауставио! Положај другог сведока Б. Савића је умногоме сличан. Он је већ сведочио против руководилаца српске безбедносне службе (Ј. Станишића и Ф. Симатовића) и за њега више нема повратка назад. Што је још једном потврдило и унакрсно испитивање, на коме су “испливале” заслуге сведока пред српским крајинама, што значи да је он предмет уцене за МТБЈ!

Горан Хаџић је де факто већ осуђен. Јер је Хашки трибунал већ осудио и “самопроглашену” Републику Српску Крајину (и друге “самопроглашене”српске крајине) и српске снаге којима је командовао њен председник. Бивши председници Републике Српске Крајине Милан Мартић и Милан Бабић су већ осуђени. Практично је оправдано велико етничко чишћење, операција “Олуја”. Без обзира на то што су два генерала која су је предводила – А. Готовина и М. Маркаћ – осуђени од МТБЈ на 24 и 17 година, њих нису осудили за етничко чишћење српског народа, него због кршења норми међународног хуманитарног права за време његовог спровођења! На отварању судског процеса тужилац је изјавио да је 1997. године “нестала” Република Српска Крајина и да је била мирно реинтегрисана (!!!) у састав Хрватске.

Међутим, ризиковаћу да претпоставим да је Горану Хаџићу дата шанса. Једна једина, но она је протекле две недеље стално висила у ваздуху. Ради се о томе да се сва кривица свали на онога кога Хашки трибунал није могао осудити – на Слободана Милошевића. За Хашки трибунал Горан Хаџић је ситна риба и у трибуналу су спремни да га замене за “главни посао свог живота”. Управо зато се Горану Хаџићу већ на почетку процеса предлаже та верзија о његовом “дружењу” са Слободаном Милошевићем и о његовој “зависности” од Милошевића. Намера је више него провидна – свали све на председника Србије и постоје шансе за милост. Пример Милана Милутиновића вам је пред очима…

Само што, осим примера М. Милутиновића постоји још и пример Милана Бабића. Без обзира што је Бабић учинио све што је од њега тражило тужилаштво, он не само да је био осуђен, него је био и убијен за време сведочења против Милана Мартића! Иако су из Хашког трибунала изјавили да је то било самоубиство, они нису могли објаснити како је М. Бабић успео да се обеси у седећем положају, зашто је претходно ставио себи на главу пластичну кесу и због чега су трагови на његовом врату неколико пута мање ширине од каиша на коме је он “висио”. Без обзира на то што свака од указаних чињеница и појединачно представљају основу за сумњу у верзију о самоубиству, руководство трибунала је изјавило да нема потребе за даљом истрагом. Понављам, наговештај је испао више него провидан…

1 Види.: Prosecutor v. Milan Martic, Judgement, 12 Jun 2007 (Види., на пример, параграфе 333, 335, 336 и др.)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s