АТИНСКЕ ШУМЕ БОРИСА ТАДИЋА


Пише: Станимир Трифуновић

Извор: Плетеније словес

 

Фотографија: songofawanderingsoul.blogspot.com

Када се Борис Тадић, тобож епохално државнички, а заправо врло дириговано, недалековидо, исхитрено и без гарантоване узајамности поступка извинио грађанима Хрватске  због злочина у протеклом рату – рекавши, у специјалном интервјуу за емисију „Недјељом у два“ Хрватске телевизије, да свим грађанима Хрватске и свим припадницима хрватског народа, које су учинили несрећнима припадници његовог народа, упућује извињење и преузима за то одговорност – не мали део нашег Народа је наслутио да ће коначни епилог трагичног самопонижавања морати да се одигра не у загребачким банским дворима узвратним извињењем, нити у творчевим, бриселским лабораторијама престанком уцењивачког стезања омче око врата српског достојанства, нити у хладним, хашким катакомбама васкрснућем парава и правде, па чак не ни у српском парламенту разумевањем судбоносне нужности подвлачења последње, непрекорачиве црвене линије националних интереса, већ у интимним монолозима сваког од нас, а понајвише и понајпре наше политичке класе са парадоксом родољубља, оном моралном категоријом која чак и онда када је не видимо и(или привремено заборављамо – оваплоћује и прожима сваки државно-политички акт, сваку државно-политичку идеју, сваку усамљену мисао која се односи на Отаџбину, независно (а свакако у складу) од националних, нормативно-правних оквира. У оном узвишеном, присном и обавезујућем шапату са историјом сопственог Народа и геном који одређује њену повесну и националну специфичност.

 

Ово стога што не смемо сметнути са ума да су готово сви званично промовисани ставови ондашњег председника државе (као и актуелног, на жалост) са становишта моралних дужности према својој земљи и свом народу били (и остали) драматично удаљени од друштвеног консензуса са сопственом историјом и из ње проистеклим националним идентитетом, као и да све време заправо говоримо о Слободи која је у конкретној изјави експредседника, као и у многобројним изјавама  о ЕУ и јужној српској покрајини сведена на злослутну мутацију видовданског ДНК, иначе дубоко уроњеног у целокупни, колективни, духовно-морални генотип нације.

 

И стога још  што лаконски однос ове двојице (претходног  и садашњег председника државе, али не и само њих) према тобож лидерском, регионалном позиционирању Србије, а пре свега према питању евроинтеграција и косметског проблема, двема угаоним тачкама савремене српске драме, јасно и злослутно уверава да у својим обраћањима нису поступали са позиција којe упућују на председниковање у складу са националним моралним императивом, и укупним националним и историјским тежњама, сублимираним у изговореном и/или прећутаном, обзнањеном или тајном консензусу о њима.

 

И стога још што не смемо да престанемо да се питамо  ко може национално да изневери када се каже „свет је под доминацијом једне империје, према томе, зарад (тобож) виших националних циљева сада је и национално неверство у реду“? Јер, не само да огромна већина људи не би то учинила када се то забрањује (Устав не допушта такву врсту делања и за исту предвиђа законске санкције), већ велика већина то не би учинила ни када се то толерише, охрабрује или награђује, како се може стећи утисак да стоје ствари у нашој земљи последњих неколико година. И како је то несрећно учинио и несрећни Борис Тадић крајем јуна 2007. године изјављујући извињење грађанима Хрватске. Оно извињење које од 16. новембра 2012. године на души носи и Бљесак и Олују. Оне сузе, онај крик, оне колоне… она болна тумарања прогнаног српског Народа кроз, не ретко, негостољубиве пределе непросвећене, посткомунистистичке Србије деведесетих година прошлог века.

 

Елем, након последњих хашких пристрасности и доношења ослобађајућих пресуда хрватским генералима Готовини и Маркачу, Борис Тадић, Едип који још увек није напустио Тебу, све и да то хоће да предузме кукавички потписујући капитулацију без (унутарстранчке) борбе, мора коначно разумети да је својим антинационални, егоистичним непочинствима све време био родоскрвни саучесник у потписивању оптужнице против сопственог Народа. Управо оптужнице чији је немилосрдни егзекутор суд који би остао без свог морбидног смисла да у њему нема Срба. Исти онај суд који ће пре последње пресуде тамо утамниченом последњем Србину, бескрупулозном елегантношћу, из тобожњег кућног притвора испратити и Рамуша Харадинаја – кући, великом терористичко-сепаратистичком здању чије  је злокобне ахтисаријевске темеље  поставио исти човек који се извинио Хрватским грађанима, не питавши никога да ли има права то да учини онда када тај „добар државнички гест“ представља посипање соли по незацељивој људској и националној рани. Најмање још (и једино) што може да уради јесте да се напослетку искрено извини сопственом Народу. Пре него што оде у – атинске шуме националног заборава.

 

Повезани текстови: ПАРАДОКС РОДОЉУБЉА

Повезани текстови: ХОЋЕ ЛИ ЕДИП НАПУСТИТИ ТЕБУ?

Повезани текстови: АХТИСАРИЈЕВ РУКОПИС

Повезани текстови: ВРЕМЕ КАПИТУЛАЦИЈА

Повезани текстови: НЕ У ЛЕЂА ПРЕДСЕДНИЧЕ

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s