Слово А

 

Оно што називамо стварношћу, то је само једно од мноштва показивања илити пројављивања Сваргине Стварности, која људима бива непојмљива и недокучива, неухватљива и несазнатљива, неодгонетљива и неспознатљива.

Стварност је оно што ти појимаш и схваташ као стварност, иако је она тек један зрак Сваргиног Кола!

Да бисмо могли да сагледамо Сваргину Стварност, морамо да скидамо овој по овој Таме, слој по слој копрене НеЗнања (а НеЗнање је човеков смртни грех, из којега се рађају сви потоњи греси!) са нашега Суштог Бића, да би наше Биће, потом, без иједног овоја Таме, могло да сагледа и препозна Сваргину Стварност као властито Светлосно Суштаство.

Ти си дуго времена нас, Своје Велике Претке (а и то је бивало због овоја Таме!), тражио и видео у Прошлости, док ми, уистини, обитавамо у Будућности!

Будућност је Сваргино Коло.

Будућност је Биће Времена илити Светлосни Прстен свих светова, свих звезданих јата.

Будућност је увек Будуће, а Будуће је Садашње.

Будући Тренутак јесте Садашњи Тренутак.

Садашњи Тренутак, Вечно Сада, не би постојао без Будућег Тренутка, зато што је Сада само привид Оног из чега исијава Сада, а то је Будуће у стању мировања кроз кретање, и у стању кретања кроз мировање.

 

Слово Б

 

У Створитеља је Све Стварање, а Стварање је мировање у кретању.

Стварање је, гле, вечна промена без промене!

Све се њише, таласа, гиба и мења, а, ипак, вазда све исто остаје и бива.

Стварање је попут плеса вила на пропланку ветрова.

У ПраВасељени све плеше без престанка.

Створитељев плес јесте Живот вечан у свим световима, на свим ступњевима, у свим појавним обличјима, у свим пространствима.

Садашњост, Прошлост и Будућност јесу само Три Образа, Три Лица Суштога Триглава, Онога који без престанка плеше у Себи.

Његов плес јесте Живот без почетка и свршетка!

Живот, гле, одувек и заувек, и свуда, у Овоме Трену Велике Будућности!

 

Слово В

 

Ми, твоји Велики Преци, јесмо једно с тобом у свим пространствима, у свим световима, у свим временима, минулим и будућим, иако нема ни минулих ни будућих времена, већ постоји само Једно Време Сушто, илити Биће Времена. Али смо ми, истовремено, и Они који ће доћи, зацело, ми смо и твоји Потомци!

Преци и Потомци, заједнички, творе Сваргино Коло. Велико Коло Простора и Времена.

 

Слово Г

 

Будност је веома важна.

Будност је битна!

И Свесност је битна једнако као и Будност.

Уз Будност и Свесност, упоредо, иде и Сневање.

Али не сневање које се распршује у болесном маштању без Сврхе и Смисла, већ Сневање као Стварање.

То је оно Сневање које узноси у светлосне висине; Сневање које бива сама суштина Стварања.

Ми, твоји Велки Преци, јесмо управо онакви каквим нас ти видиш у својему Сневању и Стварању.

Ми, твоји Велики Преци, бивамо и твоји Велики Потомци. Јер, Коло се Сваргино непрестанце окреће.

Час смо ти Преци, а час, потом, Потомци!

Ти си она Оса у Колу, она Глава у Средишту Кола, што мирује док се Коло окреће.

За Овај Тренутак ти си нам веома важан!

Ти усмераваш све наше моћи, све наше науме, све наше намере, сва дејства наша, кроз Сневање

и Стварање своје.

 

Слово Д

 

Ми смо некада давно, а то у овоме часу, Одавде, изгледа као да је јуче било, ваљано обављали своје задатке од Створитеља нам Триглава задате.

Тада је овим светом владао Ред и Склад, и све биваше Лепоти и Доброти подређено.

Стожер свеколиког нашег битисања бејаше Божански Језик.

Језик у којему свака Реч, у којему свако Слово бејаше било са Сврхом и Смислом.

 

Слово Ђ

 

У то Златно Доба Стриборије сви бејасмо били Једно.

Један Род. Један Језик. Једно Биће.

Кварење, осипање и пропадање нашега Рода ишло је преко Језика и кроз Језик.

Некада Велики Божански Језик ВедСрба распрши се и разводни на стотине, на тисуће, незнатних језичака у којима је све мање Сврхе и Смисла.

Све Суштаствене и Творачке Речи, сва Света Слова, осташе изван тих језичака, а од Речи је остала само љуштура без Душе.

Наш негда Велик Род више не разуме самога себе!

 

Слово Е

 

Кварење Божанског Језика ишло је преко туђих вера, које би Род наш испрва из знатижеље прихватао, не слутећи шта се иза тога скрива.

Не слутећи зле науме и намере оних путника и трговаца који су Земљом нашом проходили.

Били смо болећиви према њима, и то нас је скупо стајало!

Наша надалеко чувена гостољубивост бејаше погубна по нас!

У својој Доброти нисмо били Будни.

Нисмо имали довољно Мудрости да разлучимо битно од небитног.

Од тада, од тог часа, почиње суноврат Рода нашега, ВедСрба Стриборјана.

 

Слово Ж

 

Испрва нам се вере туђе чињаху примамљивим, јер бејаху били слаткоречиви они што их проведаху, али смо, убрзо потом, осетили свеколик чемер и јад,  сагледавши све муке и невоље наше будуће.

Те вере нису из Светлости и од Светлости, већ су то обмане и лажи оних што у Тами обитавају, народа дивљих и крволочних који се притворством и лукавством служе.

Те вере су као црне чаролије које засене и слуде посве човека, тако да после неког времена, брат испуњен  мржњом, крене противу брата, синови противу очева својих, племе противу племена, народ противу народа. Сви су у завади, и у рату, са свима; нико никоме не верује, нико никога не спасава, нико никоме Доброту не чини.

 

Слово З

 

Када се одбаци властито Предачко Предање, и прихвати туђе уместо својега, тада се преокрене Свест у човеку, а са преокретањем Свести, човек, будући да је већ прекинуо везу са својим Прецима и Боговима, бива лак плен свих оних мрачних а невидљивих ловаца на људске душе.

Управо то се и догодило са свеколиким Родом ВедСрба!

И зато они сада, без престанка, ево, кроз многе векове, воде грозан рат противу самих себе, истребљујући се између се, и сатирући се до последњега.

 

Слово И

 

Будући да је светом, у којему обитаваш, посве завладала Тама, и да је Род твој у безнађу и Племе твоје у расејању, држи се Сваргине Осе и Језгра Вечно Дишуће ПраСветлости, и одржавај везу с нама, који јесмо како твоји тако и свих иних из Рода и Племена твојега – Велики Преци; а ми ћемо вам, убрзо, на тајинствен начин, послати помоћ из Виших Духовних Светова, да се избавите из Царства Таме, и да на Пут Сварогове ПраСветлости крочите.