„Савијајући се због тежине бремена, само повећавамо његов притисак“
Данијел Дефо (1659-1731)

Шеф наше дипломатије, Иван Мркић,  изјавио је ових дана, у интервјуу за један немачки лист, да ће Србија одустати од чланства у Европској Унији (ЕУ) уколико оно буде условљено признањем Косова. Упоредо, председник Србије је нагласио да ће наша земља испунити све услове које је ЕУ поставила и другим земљама кандидатима, али да би постављање нових, само за Србију дефинисаних услова, значило да уједињена Европа, штагод Брисел тврдио, заправо не жели нашу државу у својим редовима. Како је Томислав Николић на крају рекао: „Ако нас хоћете, ту смо, а ако имате нове услове, значи да нас нећете“.

СТАЊЕ НА ТЕРЕНУ УМЕСТО НАЧЕЛА

Из свега реченог произилази да је став државног врха Србије, као што су неки наши медији укратко констатовали: „Косово и Метохија су важнији од ЕУ“. Драго ми је што је тако, али како гласи стара латинска изрека: „Речи лете а дела остају“. Можемо ми наредних хиљаду година да се кунемо да нећемо признати Косово, те да је за нас релевантан једино Устав Србије, али то ће  мало значити ако прихватимо да се на нашу штету поремети, и тако већ неповољно стање, на косовско-метохијском терену.

Арбанаси у потпуности контролишу око 87% територије наше јужне покрајине. У односу на самопроглашене, нелегалне институције у Приштини, једини слободан део КиМ-а је онај северно од реке Ибар. Срби јужно од те реке, иако начелно не признају косовску квазидржву, у пракси су доведени под њену јурисдикцију. Хтели то или не, Приштини плаћају порезе и струју, имају њене возачке и саобраћајне дозволе, у домашају су арбанаских судова и полиције. Србија им је у срцу али над главама им лебди Тачијев пендрек!

Ако би допустили да тзв. косовски органи успоставе своје ефективно присуство и на северу Косова, ма колико тамошњи Срби и Београд и после тога не би признавали независности Косова, то би у пракси значило колико и негирање Аргентине да су Фолкландска (Малвинска) острва под суверенитетом британске круне. А активирање арбанаских цариника на административним пунктовима Јариње и Брњак, представљало би почетак описаног процеса који томе води. Несумњиво, не би дуго чекали и  на нове бриселске притиске, нпр. да у још неокупираном делу Митровице отпочне уплата ПДВ-а у приштинску касу или да тамо проради тзв. косовски судски систем.

ПЛАМЕН ЕГЗОДУСА

Зато је важно да уистину, функционално а не тек привидно за српску јавност, Стефановићев споразум буде модификован бар утолико што арбанаски цариници не би имали никаква овлашћења на административним прелазима на Северу Косова, односно да њихову улогу и даље обављају представници ЕУЛЕКС-а. Официјелне Београд тврди да ће на томе инсистирати. Суштински је битно да у томе буде непоколебљив. Но, и то је тек мањи део минималног прихватљивог (привременог) решења у вези са административном линијом. Оно што је важније, то је да никоме у Београду не пада на памет да стварно блокира алтернативне путеве (што се привремено већ дешавало).

Док су они проходни, бар део КиМ-а под контролом локалних Срба није откинут од Србије. Прихватимо ли активирање приштинске царине на Брњаку и Јарињу (где се она већ налази, тј. уз помоћ КФОР-а доведена је у лето 2011. године, али нема могућност деловања) – те допустимо ли пресецање слободних комуникационих линија, неопходних за опстанак Срба на северу КиМ-а у институционалним оквирима Србије – ништа не значе начелне речи у прилог заштите нашег уставног поретка. Стање на терену ће неминовно почети да се мења у складу са вољом Тачија и његових западних ментора. То се још није десило, али тада би се засигурно догодило.

Отуда, поздравимо речи министра спољних послова, као и председника републике, али инсистирајмо на њиховој материјалној утемељености. Буду ли на терену учињени, ради ЕУ интеграција или било чега другог, било какви уступци Приштини, у питању ће бити почетак домино ефекта, који би довео до пада Северног Косова. А то би била како национална, тако и хуманитарна па и политичка катастрофа. Десетине хиљада српских прогнаника запљуснуле би део Србије под влашћу Београда, са свим пратећим последицама. Оно што је могло да (нажалост) прође без превеликих последица по власт 1995. године, тешко да би могло данас!

ЕУ КАЛКУЛАЦИЈЕ                                                                                                                                                                                     

Егзодус Срба са севера Косова вероватно би иницирао процесе који би озбиљно потресли нашу државу, а богами и актуелни естаблишмент. Многе власти су, на овај или начин, пале на питању Косова, а ако стварно енергичније не крене курсом који подразумева коначно стављање одбране територијалног интегритета изнад некаквих флуидних (и мислим илузорних) евро-интеграција, никоме у Србији неће бити добро, укључујући и власт. Од озбиљног раста унутрашњих тензија сви би имали штету, а нико корист, али преко неких ствари многи грађани не би тек тако могли да пређу.

Зато се, између осталог, искрено надам да су речи са почетка текста добро промишљене, тако да иза њих стоји спремност на повлачење конкретних политичких потеза у прилог наведених ставова. Мали смо и слаби, те тешко можемо да диктирамо своје услове великим силама. Поготово после напуштања важних одбрамбених позиција, што се десило од 2008. до 2012. године, као компензација за помоћ ДС-у да узме гро власти. Ипак, далеко је од тога да смо немоћни.

Европској Унији је данас потребна Србија, можда и више него ЕУ нашој држави. Унији која је у кризи – те јавност чијих многих чланица преиспитује своју ЕУ прошлост и будућност – задња ствар која треба је да мала Србија каже јасно и гласно НЕ евро-интеграцијама. Док озбиљно не запретимо да ћемо то урадити, газиће нас и понижавати. Опет, ако схвате да се не шалимо, окренуће други лист (чак и у вези са Косовом и Метохијом). Што се некаквих нових санкција тиче или суспендовања достигнутог нивоа односа са ЕУ, то се, у то сам сигуран, неће десити. Скоро све што ваља продали смо западним инвеститорима, а њихове владе неће учинити ништа чиме би погоршале статус свог капитала.

НИ КОРАК НАЗАД!

Истраје ли српски државни врх истинским делима на Мркићевим и Николићевим речима, макар ћемо очувати статус кво на терену, те отклонити притиске да легализујемо отмицу и већег дела КиМ-а који Срби не контролишу. А после ћемо, већ зависно од развоја глобалних геополитичких односа, већ видети шта више и боље можемо да урадимо. С друге стране, потврдимо ли на терену и копаонички сегмент косовских међа, клупче наше несреће ће убрзано наставити да се одмотава. Већ и први корак у том правцу представљао би почетак трагедије. Порази прво наступају у умовима људи – а арбанаска царина на Јарињу и Брњаку, те рампе српске полиције на алтернативним путевима – многи би схватили баш тако.

Тиме би био упаљен пламен који би могао и у самом Београду да има непредвидљиве последице. То би сви којима је стало до будућности Србије – чак ако им наивно делује да је баш ради ње потребно да прогутамо још коју горку пилулу – морали хитно да схвате ако већ до сада нису. Ваљамо би да то разумеју и они који на све гледају из лично-партијске перспективе. Држава је у веома тешком положају, али баш због тога не смемо да направимо ни корак назад када се ради о стању на терену! Никаква национална реторика не би могла да буд компензација за то,  ни за Србију, ни за интересе оних који њом владају!

Видовдан