О СУДУ ПОБЕДНИКА И КАЗНИ ПОРАЖЕНИХ


IMG_2683

пише: Миша Матић

Не зна Младен тачан број привођења и саслушања у народној милицији, Озни, Удби… Није водио евиденцију свог страдања. Водили су је они који га чинили страдалником. Први пут су га испитивали крајем `44. Тада је, представљајући се као избеглица из Босне стигао у Пироман, родно место његових предака, са конвојем совјетских војника. Када је његов отац 14. октобра ослободио Крушевац од Немаца, није био ни свестан да ће му мајка Веселинка бити ухапшена, а отац Драгутин гоњен од совјетских и домаћих бандита, још од истог поподнева.  Када се то десило, морао је у Пироман. Никад није био у том селу близу Обреновца. Рођен је у Котору, где му је отац био на служби. Стричеви су му живели у Пироману.

Мајка Веселинка је остала у Крушевачком затвору две године. Била је жена пуковника Драгутина Кесеровића. Две године робије је била казна за то дело. Са 15 година није био сигуран колика казна предвиђена њему као сину, па је кренуо ускачући у воз са онима који су му гонили оца према Дрини и Босанској голготи. Стигао је у Пироман. Тада су га први пут испитивали. О оцу, наравно. Није знао где је његов отац, није знао где му је брат, ни сестре. Неко их је чувао у околини Крушевца, још је тад било добрих људи, да децу пуковника Драгутина и утамничене Веселинке, сачувају од освете. То су биле породице бораца Расинског корпуса.

У Пироману су му забранили да учи школу у оближњем Убу. Рекоше му нови властордшци да се нису борили, да би се четничка деца школовала. За брата Ђорђа и сестре Верицу, Наду и Милену је успео коју годину касније да замоли једног од комшија који је припадао црвеним победницима. Тај је рекао да се он деци не свети и да могу да добију место у школском интернату. Било је људи и међу њима, мада то није била већина и то није био пожељан модел понашања. Али да није било тако не би од поражених и од савезника изданих, остао ни камен, а камоли дете.

пуковник Драгутин Кесеровић (1896-1945)

пуковник Драгутин Кесеровић (1896-1945)

Драгутина, оца петоро деце, осудили су на смрт после такозваног судског процеса против „политичког и војног руководства организације Драже Михаиловића“, у коме је суђено и осуђено свих двадесетпеторо оптужених и који је трајао од суботе 28. јула до понедељка 6. августа. Укупно 10 дана, радили су и недељом. Ако се изузму, први дан када је тужилац Милош Минић, самозвани потпуковник, поднео оптужницу и осми дан када је Минић читао завршну реч, остаје да је за доказивање кривице и одбрану пред већем самозваног потпуковника Михаила  Ђорђевића, остало осам дана. Када би се то поделило на број оптужених, произилази да је мање од једног дана трајало доказивање кривице и одбрана за по троје оптужених. Одбрану су чиила четири адвоката, што говори да је сваки од адвоката бранио бар шест оптужених. Опонашање овакве правде, траје до дана данашњег. Данашњем правосуђу треба 6 година да у ванпарничном поступку рехабилитације генерала Драгољуба Драже Михаиловића, прогласи мртвим генерала Михаиловића и то са нетачним даном смрти. Тај поступак улази у седму годину свог постојања. Мањи је број дана требао да се утврди кривица за 25 људи, од којих је 7 осуђено на смрт, него година да се утврди само датум смрти човека који је убијен од стране власти по судској пресуди.

Драгутин Кесеровић је убијен 14. августа 1945. на непознат начин и на непознатој локацији, негде у Београду. Највероватније заједно са Војиславом Лукачевићем, Војином Војиновићем, Бранком Гашпаревићем Гаром, Јованом Грковићем, Момиром Петровићем и Антуном Шварцом. Најчешће се као стратиште помиње београдско Центарално гробље.

Младен је одслужио војску, као војник  ЈНА. Служио је 3 године. Војни суд те војске осудио је његовог оца Драгутина на смрт стрељањем, на трајни губитак свих политичких и појединих грађанских права. Младену нису одузимали права судским путем. Њему су грађанска права одређивали и дозирали преко комитета и месног одбора партије на власти, а посредством милиционера или Удбиних доушника, према прилици и потреби.  Онима који су били само средство Младен никад није замерао. Рачунао је да су и они ипак људи иако су средства. Ни онда када су му долазили на врата и хвалисавим и претећим гласом говорили како су били део стрељачког строја који је окончао живот његовог оца. Радили су свој посао. Нису никада говорили о месту на ком су извршавали казну над командантом Расинске групе корпуса. Хвалили су се злочином. Прилазили су му и на улици и кафани, како би се похвалили унижавањем четничког сина, пред публиком расположеном да снагом масе сможди униженог појединца. Покушавали су да испровоцирају сина, како би се светили зарад оца. Младен није тражио рехабилитацију за свог оца. Још увек нема од кога. Од комунистичког идеолошког потомства неће. Не зна ни начин уморства свог оца. Сведока нема. Нема ни доказа. Чак ни записника са извршења казне. Није записао адресе оних који су се представљали као убице и хвалили убиством. Зар такве да зове за сведоке?

Београд, 30. новембар 2012.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s