пише: Миша Матић

Отац нације је изродио нацију као дисидент. Док је био само калемар или комесар, није му на памети било да ће он бити тај који ће нацији бити отац. Знамо како се отац постаје, па нећемо ваљда учити оца како се праве деца. Нађе се мајка нације, па је онда оплоди отац и настане нација. Тако то бива са настајењем у данашње доба, сем ако се не узме у обзир и Дарвинова теорија, па је онда и нација настала од мајмуна.
Када су од лажног дисидента почели стварају оца нације, знали су стару пословицу: какав отац, таква и нација.

Било је у то доба и других противника режима, али нису били дисиденти, па нису својим профилом  одговарали за то место. Уместо на пример једног Милоша Црњанског, за оца нације пројектован је човек који за себе каже: „Ја нисам ништа озбиљно прочитао, нисам имао времена, нисам учио гимназију, нисам учио граматику, ништа што се зове историја литературе. У мојој нижој пољопривредној школи није се учила књижевност“. Када је прочитао један текст будућег оца нације, потоњи дисидент Борислав Михаиловић Михиз ( вероватно због склоности ка хазарду и неопходне помоћи Ратку Дражевићу у будућим плановима, а вероватно и због неоспорног талента, није долазио у обзир за место оца нације ) рекао је да „то ништа не ваља“. Будући отац нације о том догађају касније бележи: „Желео сам да упознам човека који, без икакве обзирности, једном омладинском функционеру изриче тако страховиту критику. И те вечери смо постали пријатељи за свагда.“ Како „партијци у њему виде компетентног марксистичког критичара“, Елију Финцију се обраћа будући отац нације за коментар свог писања и од њега добија следећи одговор: „Друже, то што си написао, обично је говно с млеком.“ Толико о оцу, нацији и најтиражнијем српском писцу.
Пројекат са дисидентима је имао за циљ, да кад генерација најгорих, по свим природним и Божјим законима, престане да обитава са горње стране земље и пресели се под њу, на њено место дођу, такође најгори. Да је све фабриковање говори чињеница да је будући отац нације, Брозов сапутник на Галебу, 1968. постао његов опозиционар, а већ 1970. члан САНУ. Са Галеба међу академике, преко опонирања Брозу. Тешко изводљиво без пројекције. Пројекција, као и све антисрпске пројекције, настаје на релацији Лондон – Београд. Један од првих дисидената, као фабрикат те релације је био друг Ђидо. Пропали студент, или како би га данас представили: црногорски и југословенски комуниста, учесник Народноослободилачке борбе, политички теоретичар, дисидент, антикомуниста и писац из Црне Горе , укратко – оно што је рекао и марксистички критичар Ели Финци за писање оца нације. Сећају још увек преживели изгладнели затвореници из Сремске Митровице, да су хватали и јели коре од лубенице које је из своје затворске собе почетком 60-их бацао друг Ђидо, пишући „Разговоре са Стаљином“.
Академик и четнички син Матија Бећковић каже на откривању спомен плоче:  Сви српски писци заједно, од светог Саве до данас, нису због оног што су писали робијали колико Милован Ђилас. Зар ти исти потоњи дисиденти због писања не убише Светислава Стефановића, Григорија Божовића,… не прогнаше и из земље и из уџбеника Слободана Јовановића, Јована Дучића…не утамничише Симу Пандуровића…. а сада се ти богоборци као фабрикати стављају у исти контекст са Светим Савом, кога су прогнали са зидова школских учионица и покушали да избаце из памети нације којој су онога с почетка натурили за оца.  После четворогодишње робије у Сремској Митровици Ђидо после годину дана добија пасош и одлази право у Лондон, а потом и у Америку. О трошку лондонских пријатеља школује и сина Алексу.
У Лондону се касније од тих пријатеља формира Нова демократска алтернатива са Ванетом Ивановићем, Десимиром Тошићем, Алексом Ђиласом…. Фабрикује се у Србији једна стална екипа која ће од својих партијских другова тобоже  бранити утамничене Србе који су се огрешили о закон о заштити лика и дела Јосипа Броза Тита, а којој је стварни циљ био убацивање ухапшених у ред такозваних дисидената и контролисање тих људи по изласку из затвора. Тако испада да су ауторе антикомунистичких текстова или дела о генералу Дражи Михаиловићу, пред јавношћу бранили Загорка Голубовић, Небојша Попов, Никола Баровић, Предраг Палавестра, Борка Павићевић, Борислав Михаиловић Михиз, Соња Лихт, Филип Давид, Јован Ћирилов, Зоран Ђинђић, ДрагољубМићуновић…. кога год су бранили и тражили његово пуштање на слободу није прошао без затворске казне. Кога они бране тај заврши иза решетака. Једино су они, фабриковани дисиденти и њихови браниоци имали право на слободу изражавања мисли. Имали су право и на учлањење у САНУ.Они који им се после одсулежене казне нису придружили, морали су или да ћуте или да поново иду на одслужење у Казнено поправни дом, да се поправе. Ако су им се придружили били су део пројекта који на чело доводи Слободана Милошевића, а они постају његова омиљена опозиција. Лондонски пројекат: слаб Милошевић на власти и јака фракција демократских комуниста у опозицији постаје наша стварност. Када су схватили да су црвене демократе још горе од Милошевића уследила је рокада на власти у коју сви хрле, па после неколико међуфракцијских обрачуна у свим комунистичким партијама у Србији     ( других и немамо, са реално јаком политичком снагом ) добијамо ово што сада имамо. А од комуниста смо добили оца нације и државу истучену споља и урушену изнутра. Што би реко марксистички критичар Ели Финци…., а од тог се ни пита не прави, а камо ли држава.

Београд, 3. јануар 2013.

Извор: http://srboslov.info/komentar/kritika/779-ish-ic-vi-s-d-bric-dn-c-u-dz-u