Марко Ковачевић: О Изложби „Моје Јадовно“ у КЦНС


kcjadovno2

У тренутку проласка кроз врата Културног Центра, моја рука је инстинктивно скупила три прста и кренула  према челу. Унутрашње биће осећало је да напуштам некакав свети Храм и да би, пре него утонем у вреву празнично украшених новосадских улица, требало да застанем и дубоко се поклоним ономе што сам видео. Изгледа да сам први напустио Изложбу. Журио сам кући да загрлим своје вероватно збуњено дете, да му опипам руке и ноге – да ли су читаве, и да се загледам у његове окице – да ли су још на месту.

Мало је рећи да је Изложба „Моје Јадовно“ о комплексу првог концентрационог логора у Европи (у Другом Светском Рату) била потресна, она је и много више од тога – Изложба није само „потресла“ наше мисли и савести, она је оштрицом истинољубивости и упорности њених твораца, споријом али ипак оштријом од усташког ножа, распорила страшни заборав, учмалост и меланхолију; изломила је лењост у сведочењу страхота; закопала је могућност да одемо незаинтересовани и да случајно наставимо да ћутимо.

О чему да ћутимо? О непојмљивим ужасима једне злочиначке идеологије која учи да другачији човек није човек, већ да је нижи од животиње.  Један домаћин сељак или трговац, правник, отац, муж…постаје мање вредан од животиње, постаје некакав објекат, ствар, ако се рецимо прекрсти само са три прста (уместо са свих пет „као што је ред“), или ако пише својом ћирилицом коју је научио још као дете, или ако само људски помогне некоме у невољи. Злочин је бити другачији, а метод  легалне борбе против тог „злочина“ јесте свирепо убијање! И онај ко не верује у Бога, после посматрања фотографија са ликовима усташких челника, мора да поверује у извесно постојање демона. Уништити, истребити, згазити, скршити, употребити, исећи, изломити, искасапити, покопати, искидати, везати, стрељати, повадити, затрти, обезглавити, поубијати, злостављати, поклати, а пре свега понизити: понизити у животу, понизити у смрти, па чак понизити и после смрти, један цео народ – ето то проповедају Усташе. И то не било који народ, већ наш јадни Српски народ.

„О не, доста више о тим српским жртвама“ – рекао би неко данас журећи да нађе где је најповољнија новогодишња распродаја. И ја кажем: „Да заиста доста! Али не о жртвама. Доста више са српским жртвама. Не желим да се случајно деси да ико игде постане жртва, ако му је једина кривица што је мој сународник.“  То и јесте разлог због којег свако треба да нађе времена и дође у Културни Центар Новог Сада да види страшну истину, да види како је заиста неподношљиво болно само гледати те слике и саосећати са невинима, па да се прво освешћивањем народа и учењем неговању успомена крене заустављање даљих злочина. Овај „мали“ бол који посетилац осети је као вакцина која треба да спречи већи и јачи бол.   Изложба ће бити постављена до 28. Јануара 2013. У клубу Трибина младих Културног Центра Новог Сада. Аутори су Предраг Лозо, Драгослав Илић и др Душан Басташић.

У модерном свету постало је императив бити први, успети. Посебно Срби уживају да се у било чему нађе да су светски шампиони. Па ево Изложба нам је показала да су опет Срби били у нечему први – први у страдању и победници у забораву. “Само” 72 године је требало да се јавно прикаже оно што би морало да буде у читанкама и уџбеницима, што би требао свако да зна. Због тог три-четврт вековног ћутања се овај плод рада неколицине ентузијаста, заиста може назвати историјским и сматрати посебним догађајем у културном животу како Новог Сада, тако и целе Србије.

Изложбом и пратећим говорима указано је не само на оно што се догодило, већ и на оно што тек може да се деси, на трајни и непрекинути план истих тих злочинаца, њихових наследника, потомака и следбеника, план који се злокобно остварује већ више од једног века а само је кулминирао те четрдесет и прве године. На фотографијама нису били „тамо неки људи, тамо негде далеко, тамо некада давно“. Не! На њима се јасно виде наше скршене руке и ноге, наше извађене очи,..наши измучени старци и жене,…виде се и НАША ДЕЦА!

Марко Ковачевић

________________________________________________________________________________

„Моје Јадовно“

Отварање изложбе у четвртак, 10. јануара 2013. у 19.00 часова

Културни центар Новог Сада, клуб Трибина младих, Католичка порта 5.

Изложба ће бити постављена до 28. јануара 2013.

Aутори: Предраг Лозо, Драгослав Илић, др Душан Басташић

Организатори изложбе:

Удружење грађана Јадовно 1941. Бања Лука и Културни центар Новог Сада

Прелистајте каталог изложбе „Моје Јадовно“

Удружење Јадовно 1941.

Јадовно 1941.

Извор: Видовдан

One comment

  1. Драгиша Богдановић

    Желео сам душом, да летос одем тамо на Јадовно са људима, које не знам али осећам да бар у нама струји слична крв. Здравље ми то није дозволило јер морало је да се пешачи до места, које „неки Срби“ знају да забораве. Ја сам само отоме читао што су ретки писали. И сад сам ово прочитао и најежио сам се. За мене не треба грубе речи о злочину, да би осетио мучнину или бес против оних који овако нешто ниподаштавају и скривају, ако ништа другачије, оно не баш од од Срба. Хвала ти господине Марко што си био кратак и мирним тоном рекао много за све оне који желе ово да чују, а посебно, ако бога има и за оне страдале на том стратишту.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s