Драган Симовић: ЖИВОТ ЈЕ ЖРТВА ДАЖД-БОГУ
Живот је жртва ДаждБогу
Жар-Тица од жара ЖарБога
Песник Бели Срб
ЖдралСрб
ПроЈави се Онај
који Јави Светлост!
А
Ждрака Ждраком Ждраку
у Ждрело ДаждБога
и жње и жди и жњи
Живот про Жрвња
у Жар у Жир у Жњир
Жртву жњетвом Жрецу
Тишина дубоко у висини обитава!
Стварност је Лепота Богова!
Б
Вечерњи звон
над пољем широким;
и јасна Вечерњача,
што трепуша,
понад горја
у висини!
В
Тамо иза
свих привида,
варки и опсена,
тамо, гле! обитава
Бела Стриборија!
Г
Светлост
згуснута у Реч
путује, гле,
низа звездана јата
ка Жњуру
Пра Васељене!
Д
Твоји Богови, некад,
траже твоју помоћ!
Ђ
Ако занемариш своје Богове,
Они ће потражити некога другог
с ким ће да сарађују!
Е
Однос између Бога и Човека
јесте дејствујући – и Бог и Човек
заједно делују!
Ж
Учини оно што можеш сам,
а што не можеш – позови Бога!
Али, не призивај Бога
сваки час,
за послове што можеш
и без Њега да обавиш!
З
Ако си заиста од Рода
и Племена Белих Срба,
онда ти припадаш
Звезданој Раси.
Ти си Потомак Оних
који су, на Беломе Ветру,
сишли Одозго –
у Праскозорје Стриборије!
И
У свету овом
вечито бејах
туђинац, гле,
и незван гост!
Ј
Озарје Духа Живота
Душу моју исцељује –
над водама,
у сутон зимзелен –
док по горама,
гле, снези копне!
К
Са високих гора,
у сутон румен,
долази Онај –
на ветру белом –
што није од света,
и није за свет!
Л
После свега, гле,
као да све бејаше
један чудан сан,
у којему сам сневао
да живим свој живот!
Љ
Моји Преци кроз мене
неке будуће светове виде!
М
Сетна Душо Сетна,
с вечери у сутон зелен –
у пољу сред жита зрела –
кад изгрева Месец,
румен и жут!
Н
Нико појмити не може
сету и боли Душе
Последњег Песника
Белих Срба
што у туђему свету,
самотан обитава!
Њ
Ја сам Последњи Песник
Оних Белих Срба
што се из овога света
у свет дивотан селе!
О
У Књизи кедровој
стоји записано:
Срби
свим народима иним
Језик свој
подарише!
П
Постоји само Један Народ
од Ведских Богова
изабран и посвећен –
то су Бели Срби!
Р
Из Најдубље Тишине,
кренуће Милост Богова,
да избави и спасе
Последње Племе Белих Срба,
које у ропству
већ вековима обитава!
С
Надолазећа Пра Светлост
која исијава
из Језгра Пра Суштаства –
као Милост Богова! –
спасиће Бело
Србство у безнађу.
Т
Богови Предака мојих,
обасјајте Душу моју
у овај тешки час,
кад Тама
влада Светом!
Ћ
Доћи ће;
морају доћи,
пријатељи ми незнани,
и драги!
У
Свакога часа ишчекујем,
да ме изненада посете
незнани пријатељи,
од Бога изаслани!
Ф
Долази, долази,
и већ је дошао,
Онај што није
од овога света!
Х
Онај што је
Већи од Највећих,
у твојему Срцу, гле,
нечујно обитава!
Ц
Твоји су ближњи, гле,
огледало твоје
живо!
У њима се твој лик
јасно указује.
Ч
Ми долазимо и одлазимо,
и снова се враћамо.
И све је са Вишим Смислом,
који ми,
тек понекад,
само слутимо!
Џ
Страх је узрок
свих наших страдања!
Савладати страх –
може само онај
који је
још пре смрти
умро!
Ш
Бог Човека
види
као –
Бога!
Зато
и Човек Бога
види
као –
Човека!