Владан Пантелић: ЗНАМ-ХОЋУ-И-МОГУ


З н а м х о ћ у и м о г у

 

Не, не, нећу дугу равницу у свом срцу…

Она би да ме Првотном сну изручује!

Хоћу планине – велике, веће и највеће,

На чије врхове пењу кораци тихи к’о олује.

 

Не, не, нећу да носим џак пене или вуне…

Он би да ме у свилен кревет одвуче!

Хоћу праве терете – брда, водеане, планете,

Који воде у Вечност сутра, данас, јуче.

 

О, наш Боже, са тобом је и тешко и лако!

Тражиш покрет и жестину, не гледаш у млако!

Смераш у срца да широм отворе врата,

За непријатеље, нејаке, сужње, комшије, брата…

 

Ево идем тихо и одлучно, пуноглаве главе…

Нисам жељан жеља, нисам кренуо пут славе.

Ударај ме, а и милуј Боже – да се отрезни глава!

Истргни ми су-ров талог срца – нек постане лава!

 

Не, не, нећу снено љуљуљкање ни почасти света!

Нећу палате, дипломе, уг-лед, нећу задах рата!

Хоћу очишћену потку свих бића и планета!

Хоћу Стварање нових Унивезума – Простор Злата!

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s