Драгомир Анђелковић: Антонић – жута мрља на српској патриотској сцени


slobodan-antonic-1001-685x320

Добро је што Антонић критикује СНС, али проблем је што то ради само да би ишао на руку Ђиласу. Да је тако сведочи, уз више-мање објективну критику сада владајућих странака, вешто уметнуто а умногоме засновано на лажима, поткопавање сваког реалног патриотизма, уз упоредо заговарање његове карикатуралне верзије, што је у интересу оних који желе да у очима већине грађана обесмисле све што је српско.

Антонић је прави интелектуални продукт транзиције. Како се то данас каже „вешт је“ – што значи да уме без трунке скрупуле  да одради оно што му одговара а да то прикрива разним „патриотским“ и другим флоскулама. Свашта је радио за свој рачун а на штету сопствене државе и нације, а упркос томе још успева понеког да убеди да је „патриота“. А то је од кључног значаја за реализацију задатка који је – стиче се неодољив утисак – сада поверен Антонићу. Због тог задатка му посвећујем овај текст. После почетка урушавања „жутог картела“, помислио сам да је непотребно да се и даље бавим оним што Антонић ради, те сам се дуго уздржавао да одговарам на његове непрекидне лавине лажи и увреда. Но, због реалне опасности да буде остварен плана у чијој је он сада функцији, иако ми је то отужно, поново ћу се позабавити Антонићевим „ликом и делом“.

ОД СОРОША ДО ЂИЛАСА

Јавности је већ углавном познат софистицирани допринос Антонића и НСПМ-а поткопавању наших националних интереса. Нису могли да не знају шта раде, само је за њих лични интерес био све, а државни ништа! Ипак, пошто смо народ пословично кратког памћења, корисно је да се са пар реченица тога подсетимо. Ко има воље да о томе прочита нешто више, предлажем му текст „Хајка на опозицију прорежимских аналитичара“ који сам 21. јануара 2012. године коауторски објавили са Бранком Радуном . У том тексту се налазе бројни докази у прилог онога што ће сада бити сажето речено.

Као професионални лобиста са инстинктом за уносан посао – а без оптерећености било чим што није део његовог личног интереса – Антонић је током 90-их радио са Сорош фондом и сличним изданцима атнисрпског братства које је саботирало одбрамбене напоре нашег народа изложеног у Српској Крајни, Републици Српској и на КиМ-у, посредној и директној, НАТО агресији. После октобарског преврата „променио“ је страну и инфилтрирао се у умерено патриотски блок. То је учинио зато што је проценио да му се то више исплати, с обзиром да су „сорошевци“ обиловали кадровима његовог типа, па је отуда део „колача“ који је могао да му припадне био мањи у тамошњем него у националном табору. Или се пак укључио у суверенистичке редове стога што му је поверен задатак да постане „патриота“ и тако учини да и тако метиљав блок коме је понудио своје услуге буде још стерилнији.

Како год било, нови положај Антонић је вишеструко искористио. Између осталог и тако што је за неке постао „симбол интелекуталног патриотизма“. Лукаво је стицао поене јуначки јуришајући на пар баба из редова анти-Србије, док је на све начине избегавао да се бави шкакљивим темама, тј. да озбиљно прозива вођство ДС-а, САД и НАТО, овдашње западне губернаторе (читај амбасадоре), тајкуне који су пљачкали Србију … Но, услед усхићености због тога што је нешто одбрусио некој одртавелој антинационалној феминисткињи која се није скидала са окупационих екрана и тако револтирала српску јавност, многи то дуго нису увиђали. А своју стечену „патриотску“ популарност Антонић је онда искористио да обави праве задатке за рачун пете колоне „Империје“.

Чим је ДСС 2008. пао са власти, НСПМ му је отворено забио нож у већ рањена леђа (вероватно је то и раније чинио подмукло, и тако допринео његовом паду са власти). Уследиле су увреде и омаловажавања на рачун Коштунице – коме су Антонић и њему слични скоро дан пре тога „љубили руку“ и ласкали – ритуално изречене у ударној медијској песници анти-Србије: недељнику „Време“. После тога је дошло на ред оно главно: Антонић се са НСПМ-ом као борио против проширивања аутономије Војводине (како би заузели тај терен а онда саботирали посао) да би онда у кључном моменту на лукав начин подржао стварање Пајтићевог пашалука; правдао је Тадићеву и Јеремићеву политике издаје Косова док је ДС државо власт од 2008. до 2012. године; током прошлогодишње кампање лукаво је чинио све што је могао како би жута олигархија остала на влати. И то није све, али за сада је доста.

ЛАЖ И ИСТИНА

Сада се Антонић, после свега што је урадио, очито без трунке нелагодности, поново представља као „патриота“. Неко ће и поверовати у то на основу тога што критикује садашњу власт. Но, не треба заборавити да он њу не критикује са патриотских позиција већ са квазиптриотским рачуном, у интересу „жутих“. Антонићев задатак је да, по свему судећи, напада садашњу власт само како би на основу тога Ђилас и ДС профитирали.

То да актуелни режим води штетну косовску политику – неоспорна је чињеница. О томе сам убрзо пошто је дошло до промене власти а није дошло до дисконтинуитета у погледу вођења погубне политике претходног режима у односу на Косово и Метохију, много пута писао. И то сам чинио те и даље чиним без устезања, односно недвосмислено и оштро. При томе никога не заобилазим, укључујући и СНС, односно лидера те странке. Ево тек пар мојих текстова у којима се континуирано, од формирања нове владе до данас, бавим одговорношћу садашње власти: „Косовско-метохијски лакмус тест патриотизма“ , Видовдан, 24. септембар 2012;  „Стефановић уместо Стефановића“ , Печат од 28. септембра 2012; „Врхунац Дачићеве мизерије“ , Видовдан, 16. јануар 2013, „Да ли је само Дачић крив?“ , Видовдан, 30. јануар 2013; „О патриотизму и корупцији“ , Печат од 22. фебруара 2013.

Но, то што садашња власт такође води капитулантску косовску политику, никако не амнестира ДС-ов режим, односно Ђиласа као предводника преосталих делова жуте хорде која је опустошила Србију. Они су пре доласка на власт ових садашњих властодржаца, већ напустили већину српских положаја на линији одбране Косова и Метохије. Довели су ЕУЛЕКС; пребацили преговарачки процес испод капе УН (где Русија има право вета) под јурисдикцију нама ненаклоњеног Брисела; у договору са „Империјом“ срочили такво обраћање Србије Међународном суду правде које је нашу земљу довело у пат позицију (Јеремићева дипломатија); договорили пакет споразума (Стефановићев аранжман) који садашња власт реализује а којим се доводи под знак питања српска контрола и над севером Косова.

ОПАКИ КОЛОСЕК                                                                                                                                                                                     

И да смо добили национално посвећену власт, штету коју је ДС – уз асистенцију Антонића и НСПМ-а (срачунату на то да буде анестезирана патриотска јавност) – нанео нашим интересима на Косову и Метохији, она не би могла да поправи. „Југ“ КиМ-а, односно око 90% те наше покрајине, већ је предат Приштини. Проблем је што садашња власт нема храброст да одбије да настави да се креће колосеком који је трасирала претходна, а чиме се угрожава и опстанак севера Косова.

То је лоше, али не мења оно што је неоспорна истина: жута олигархија је ипак највеће зло које нас је – стимулисано споља – изнутра задесило током последњих двадесетак година (ЛДП је само њена стварно или по задатку одцепљена фракција). Ради се о уникалном споју корупције, криминала, националне издаје, квислиншког духа, оријенталне покварености, западњачке декаденције, непотизма и још понечег сличног.

А „Империја“ – која прихвата да ради и са новом влашћу док год она по питању Косова игра на бриселско-берлинско-вашингтонску музику – ипак силно жуди да се жути врате на наш државни врх. Нико није у стању да толико дегенерише Србију као они. Ови што су сада на власти неспремни су да се одупру али ипак не раде против Србије оно што не морају. Тамо где нису били под притиском „Империје“ која се сада фокусирала на Косово, повукли су чак и неке у националном смислу позитивне потезе. Ево пар примера таквог понашања: сада је на сцени много државотворнији однос према Војводини, чија аутономија се полако али сигурно доводио у законске оквире; лансирани су покушаји да се оживи ћирилица у Новом Саду (захваљујући Трећој Србији и новосадском СНС-у); постепено отпочиње вођења национално одговорније културне политике што је храбро почео у пракси да намеће помоћник министра културе Драган Коларевић (иако се министар Петковић, изгледа, малчице уплашио и ућутао после серије удара из редова анти-Србије); успостављена је сарадња са ОДКБ-ом (Србија је постала посматрач у политичким структурама ток руског пакта), што су жути упорно одбијали да учине   …

Све то није довољно ни само по себи, а камоли да може да компензује лошу косовску политику, али је боље од онога што је радио ДС. Да сада не улазимо у питање борбе против корупције и криминала, где постоје заиста озбиљни кораци напред, али то сада није тема пошто се бавимо односом према „српском питању“.

ПАРАЊЕ СРБИЈЕ

Када би се ДС вратио на власт као водећи фактор владе, или нам до краја године била наметнута нова влада у којој би био и ДС у коалицији са СНС-ом и још понеком партијом садашње владајуће групације – што „Империја“ свим силама покушава да издејствује – ситуација која нам сада делује суморно постала би још много гора. Србија би почела да пуца по свим шавовима. У прилог тога, изгледа, Антонић сада ради.

Господар Вучић

Добро је што Антонић критикује СНС, али проблем је што то ради само да би ишао на руку Ђиласу. Да је тако сведочи, уз више-мање објективну критику сада владајућих странака, вешто уметнуто а умногоме засновано на лажима, поткопавање сваког реалног патриотизма, уз упоредо заговарање његове карикатуралне верзије, што је у интересу оних који желе да у очима већине грађана обесмисле све што је српско. Све речено је дошло до пуног изражаја у Антонићевом новом чланку, чији део је и реакција на мој текст „Жута олигархија као анти-Србија“ (Печат од 8. фебруара 2013). У њему сам подсетио на сво зло које је ДС донео Србији, те какву би несрећу у будућности могао да нам донесе, што је Антонића јако наљутило! Толико да није чак ни трепнуо слагавши да сам „умукао над срамотном турбопредајом Косова“ док аутистично настављам да пишем „о жутој олигархији“ .

Тако је поступио јер је он навикао да ради за „масна копита“ и другу награду коју њему и сличнима бацају газде (ваљда док неки од њих, као што су нпр. Срђан Шапер или Драган Марковић Палма, са Антонићем и Вукадиновићем време проводе у свима њима драгом београдском ексклузивном ресторану „Франш“). Због тих сласних залогаја (за које лажно тврди да добијају други а не он) „цењени“ професор је изгледа спреман да учини било шта што се од њега тражи, како би „масних копита“ и изнутрица намењених шегртима жутих и њихових тајних и јавних политичких пајташа, било више него што их има сада када ДС држи власт „само“ у Београду и Војводини. Ради тога безочно говори неистине разних врста. Између осталог и то да уредници Видовдана и ја лично никада нисмо критиковали садашњу власт, односно Александра Вучића те да критика на рачун СНС-а нема у Печату. Колика је лаж у питању нека свако сам просуди на основу нпр. мог поменутог видовданског текста – „Да ли је само Дачић крив?“, односно најновијег броја Печата.

РЕАНИМАЦИЈА ЖУТЕ ОЛИГАРХИЈЕ

Са Антонићем су ствари просте. Он изгледа има задатак да амнестира Ђиласа и његову екипу, те да пљује њихове политичке конкуренте, односно да дисквалификује српске патриоте који су имали и имају храбрости да се на рационалан начин супротставе „Империји“ и да критику сваку власт која води дефетистичку политику по питању Косова и Метохије и у вези са другим важним националним приоритетима (као што је Република Српска на коју се већ припрема наредни удара евроатлантиста).

Зато се Антонић и НСПМ и даље тако упорно баве Видовданом и Печатом, односно учествују у прљавој кампањи против Новог Стандарда. А ми у Видовдану ћемо се бавити и њима, и актуелном влашћу, али и жутом олигархијом која настоји да се поново дочепа државног кормила. Због њих не смемо да занемаримо оно шта по питању Косова лоше ради садашња власт, али никако не смемо ни да заборавимо да су за косовску трагедију и генерално суноврат наше државе у квислиншку провалију – најкривљи „жути“ и њихови помагачи. О томе нам много тога говори и једна старогрчка анегдота.

Како сведочи један антички писац, овако је изгледао разговор између Сократа и неке атинске проститутке високе класе. Она му је рекла: „Ја сам утицајнија и моћнија од тебе“. Зачуђени Сократ – који се тада налазио на врхунцу животне славе – упитао ју је како то мисли. Проститутка је на то одговорила следеће: „Већина твојих следбеника не би могла да одоли мојим чарима и само ако то пожелим, многе ћу одвући од тебе а привући себи, док ти мало тога примамљивог можеш да понудиш већини мојих постојећих клијената; њима су твоје мудре речи досадне“.

Тако је било одвајкада. Они најлошији који имају шта да понуде како би задовољили природне нагоне већине, очас посла могу да подстакну процес општег кварења. Тако је ДС, по налогу „Империје“, пустио у промет приче о слатком европском животу који нас чека чим се докопамо ЕУ, а многи Срби су се на ту „дрогу“ навукли. И то толико да су заборавили Косово и Метохију и багателисали друге националне вредности. Из такве духовне климе произашла је и ова власт коју сада имамо. То њу не оправдава, али никада не смемо да заборавимо сво зло које су нам учиниле жуте политичке куртизане, у чија једра Антонић и даље бар посредно дува. Нема њему довољно „масних копита“ која је навикао да глође, док Ђилас не седне на републички трон, па му зато прикривено жути „аналитичар“ пробија пут ка њему!

Извор: Видовдан

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s