Драгомир Анђелковић: Помирење или призивање несреће?


aa andjelkovic 2222

Већ десетак година интензивно се прича о регионалној сарадњи и помирењу, не само као предусловима некаквих европских интеграција, већ и било какве истинске стабилности. За свакога добронамерног човека, регионална сарадња само по себи не би смело да буде проблематично. С друге стране, сигурно јесте неприхватљив једнострани карактер читавог процеса „помирења“. На њега нас сваке године, између осталог, подсећа и безочно обележавање 1. марта у муслиманско-хрватској федерацији као државног празника.

ПРАЗНОВАЊЕ КРВАВОГ ПИРА

Поменутог дана 1992. године одржан је референдум на коме су Хрвати и Муслимани нелегално одлучили да та бивша југословенска република прогласи независност. По југословенском уставу сваки конститутивни народ имао је право на самоопредељење до отцепљења, а Срби су то били и генерално на нивоу СФРЈ, и парцијално у оквирима СР БиХ. Отуда, противно њиховој вољи нико није имао право да једнострано мења статус Босне и Херцеговине. Штавише, дан који се у делу БиХ слави као државни празник није само симбол негирања права Срба, већ и страшног злочина.

Тада су муслимански екстремисти напали српске сватове испред православне цркве, те убили оца младожење и ранили свештеника СПЦ-а. Одржавање референдума, Алијини бојовници су „прославили“ и ритуалним спаљивањем српске заставе. А сада, не само што се тај суморни дан, којим је БиХ гурнута у крвави грађански рат, прославља као празник у муслиманско-хрватском делу суседне сложене државе, већ се и од Републике Српске дрско захтева да он буде прихваћен као заједнички празник.

Срби би, како то замишљају сарајевски јастребови, требало да пристану да славе дан који је био увод у геноцид над сопственим народом у главном граду БиХ, током кога су десетине хиљада наших сународника убијене. Не треба ни рећи, и они који то захтевају добро знају да тако нешто није реално. Стога, јасно је да се ради о намерном гурању прста у око Србима у БиХ. Да ли се тако доприноси помирењу и сарадњи у тој конфедералној заједници и региону?

ИЗАЗИВАЊЕ НОВИХ ТЕНЗИЈА

Неоспорно је да неки кругови у БиХ и на Западу желе да изазову тензије западно од Дрине, како би њих искористили да покушају да наметну нови уставни аранжман којим би БиХ била централизована. Такав план је, у то сам сигуран, осуђен на неуспех. Српски народ у БиХ и лидер РС Милорад Додик, већ су демонстрирао способност да одлучно бране виталне националне интересе.

 

Но, без обзира на то што ће Срби и из нове серије притисака – срачунатих у првој фази на рушење садашњег председника Српске, а у другој на њено свођење на празну форму – изаћи као победници, од нових турбуленција никоме на Балкану неће бити добро. Сви у региону изгубили би драгоцено време за нужну економску и свеукупну друштвену обнову, а од опасног закувавања ствари могу да профитирају само далеки евроатлантски кругови, који распаљивањем сукоба у разним деловима света покушавају да успоре неминован губитак глобалне хегемоније. Крајње је време да и БХ муслимани, и други народи који пристају да буду убојно средство у таквим прљавим играма на нашем простору – схвате да тако и себи наносе штету.

ДУПЛИ АРШИНИ

Да би дошло до истинског напретка БиХ, Србије, и других држава на „брдовитом Балкану“, сви би морали да схвате да другима не треба да чине оно што не желе да се њима ради. Срби су ту лекцију већ научили. Реторика и политички приступ Београда и Бања Луке драстично су се променили од 90-их до данас. По свему судећи чак смо отишли и у другу крајност, па делујемо снисходљиво и мазохистички запостављамо своје интересе, док хрватска, муслиманска или албанска страна на КиМ-у, као да су умногоме остали замрзнути у временима када је Балкан горео.

Уосталом, такво њихово понашање се неретко одобрава па и награђује од стране Брисела и Вашингтона. О томе сведочи отварање „капије“ ЕУ за Хрватску, без демонстрирања њене истинске спремности да исправи бар део последица геноцидних страхота почињених над Србима. У рангу са тим је и „амнестирање“ бројних албанских и муслиманских злочина од стране тзв. суда у Хагу, док се на процесуирању српских, правих и још чешће измишљених недела, инсистира.

Све те једностраности су контрапродуктивне и за оне који мисле да им одговарају. Понижавањем једне стране и грубим негирањем њених интереса, неће се постићи трајно решење. Само се генеришу фрустрације која пре или касније могу да допринесу новим несрећама. То посебно треба имати у виду сада када се тражи некакво, наводно, одрживо решење за Косово и Метохију а и шире настоји изнаћи неки модел нормализације односа посвађаних народа. Београд у томе учествује на (гео)политички аутистичан начин, превиђајући куда тако иде и Србија, и они који су око ње.

ЕКСПЛОЗИВНЕ ФРУСТРАЦИЈЕ

 

Не само због себе, већ и мира у региону – што изгледа да је нашим властима постало важније и од сопствене земље – српска страна би морала много енергичније да указују представницима ЕУ, ОУН, великих сила али и држава региона на експлозивни карактер који садржи једнострано фрустрирање Срба. Њима углавном није стало до нас, али би многима од њих могло убедљиво да се покаже да ће се српска несрећа и њима обити о главе.

И када делује да су наши вратови (нажалост) савијени готово до земље, историја нас учи да је непредвидљиво шта ће бити у будућности. Срби нису ропски народ и пре или касније ће се усправити. Зато је за све – ако су у стању да ставе прст на чело и схвате основне ствари – много паметније да и према нама, у мери у којој ми то чинимо према другима, покажу поштовање, те да схвате да одрживог решења нема ако само једна страна попушта.

ЋОРСОКАК НИПОДАШТАВАЊА

У духу реченог, и срамно обележавање 1. марта у делу БиХ, јесте прилика да официјелна Србија упути поруку да треба славити мир и сарадњу а не несрећу. За више оваква каква је данас она нема храбрости, али бар толико би и таква каква је могла одмах да уради. То што је српска страна почела да се понаша помирљиво не сме да буде подстрек другима да нас провоцирају и ниподаштавају. А већ наша кроткост јесте, и сваким даном ће све више бити подстрек за гажење Срба. Несхватљиво је да то не виде наши „Европејци“ разних политичких боја, који толико причају о узвишеним хуманистичким вредностима. Чак и ако се неко време будемо претварали да је то што радимо кретање путем помирења, пре или касније испашће да смо ишли ћорсокаком. Да ли је то уистину допринос стварању бољег Балкана и напредније Србије?

Проширена верзија текста објављеног у дневном листу „Политика“.

One comment

  1. Милош Миленковић

    Нека Српска буде наш почетак у стварању Србије која обухвата цео српски живаљ на балканском полуострво. Ко нам шта може ако будемо сложни? Запад не мође никада да нам буде будућност, према томе зашто се толико обазиремо на њихово баљезгање?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s