Бранко Радун: Два гафа српске спољне политике


branko-radun

Крајем прошле године је седници Генералне скупштине УН којом је председавао Јеремић је унапредила статус Палестине у државу посматрача. Србија је гласала за ту одлуку а чини се да је Јеремић одлучно лобирао у том правцу. То је наравно изазвало изузетно негативну рекацију у Израелу. Шта је Србија тиме добила осим што је то Јеремић промовисао као “историјску седницу” – па ништа. Шта смо у губитку – па вероватно јачање негативног ставе према Србији од Израела и израелског лобија у САД. Да ли нам је то потребно – сигурно не.

Недавно је крајем фебруара председник Србије Томислав Николић одликовао председника Русије орденом Србије, али и председнике других бивших совјетских република. Не само да се тиме председник највеће државе на свету, која је при томе једина подржала Србију око Косова, понижавајуће ставио у исти ранг са неким државама за које су једва чули грађани Србије, већ је одликовање добила и Грузија то јест њен председник Михаил Сакашвили. Ова земља је да подсетимо била у рату са Русијом и њој дати одликовање је отприлике као када би Путин или неки други светски лидер заједно одликовао Николића и Тачија. То би Србија природно доживела као национално понижење.

Како је дошло до таквих потеза који очигледно кваре наше односе са две врло значајне земље – Израелом и Русијом, са две земље са којима имамо потенцијал развоја или смо дошли до високог степена квалитета међусобних односа. Подршка Палестини и Јеремићево шепурење поводом тога не можемо објаснити осим његовом незрелошћу или пак да је изманипулисан, као и наша спољна политика од стране оних који лобирају за Палестину. Ми као Србија немамо разлога да се мешамо у те осетљиве односе и било је боље да је Србија била неутрална као и друге земље бивше Југославије. Но чини се да је идеја несврстаности победила у глави Јеремићевој и он је покушао да симулира некакву титоистичко балансирање између Арапа и Јевреја, истока и запада. Наравно неуспешно И потенцијално врло опасно по нас.

Како је дошло до тог трагикомичног одликовања председника Русије и њеног непријатеља Грузије. Па вероватно по некој сличној логици балансирања које на крају не води нигде. Неко је вероватно дошао на идеју да одликује Путина јер нам се Русија нашла кад је требало а и требало би да нам да неки кредит којим би попунили празан буџет. Но онда је неко рекао – ако то урадимо љутиће се ови наши “евроатлантски пријатељи” па се онда одлучило да се орден да свим председницима на простору бившег СССР-а. Тако је дошло до глупе ситуације да се уместо почасти руски председник понизи јер је добио орден и председник њима мрске Грузије. То је наравно донело тренутно захлађење односа на релацији Београд – Москва, а и кваран смех у редовима западног дипломатског кора и локалних русофоба. Да није жалосно и штетно било би јако смешно.

Ми смо свесни да изузетно лоше стојимо у Вашингтону и Бриселу али то не значи да треба да кваримо своје позиције, какве год биле у Москви и Тел Авиву. Због чега управо ово апострофирамо. Наиме на примеру Милорада Додика можемо да учимо како се може водити политика и у изузетно малом маневарском простору. Како је увидео да ће притисци јачати из неких вашингтоснких И бриселских кругова председник Додик је на време стварао лоби групе у САД, али је окосницу спољне политике пребацио на други терен. Он је добио подршку моћних кругова у Москви и Тел Авиву. Тако је комбинацијом јаких линкова у вашингтонским коридорима моћи са подршком Русије и Израела успевао до сада да неутралише притисак на Републику Српску.

Стога би и наша спољна политика морала да има за циљ да преко наше дијаспоре створи лобистичко упориште у Вашингтону, а са друге стране да ојача везе са Русијом и подигне ниво сарадње са Израелом. Ако ништа са Израелом (па и са Русијом) делимо ситуацију сукоба са муслиманским екстремизмом и тероризмом, па је то ваљда некаква основа за озбиљне разговоре који онда иду ка дефинисању заједничких интереса. Но на жалост наша спољна политика не иде у правцу формирања српског (па и заједно са Грцима ширег балканског) лобија у Вашингтону, а уместо стратешке оријентације ка унапређењу односа са државама попут Русије, Кине или Израела, ми идемо из грешке у грешку. Ми смо једна мала и сиромашна земља која је при томе притиснута да се одрекне Косова и не може да поднесе луксуз оваквих промашаја који нам наносе штету и срамоте. Спољна политика мора бити нешто друго, нешто сасвим друго.

 

Видовдан

Advertisements

One comment

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s