пише: Срба Марић

 

Изашао бих напоље и шетао…целу ноћ, поред Дунава. Уморан сам…. од свега….
Гледам се у огледалу…остарио сам, чини ми се одједном, преко ноћи… Није ми добро…баш сам…
Треба ми мало мира, природе, воде, живота.  Да осетим јутарњу росу, да се стресем од зиме, да осетим живот.
Прави мир, са зрикавцима, комарцима, са свиме што је живо и што се чује. Да чујем рибу како удара репом по површини Дунава. Хоћу да заспим у љуљашци везаној између две врбе, док њене капљице досадно падају по мени, проналазећи места која нису покривена, таман да ме помере из сна. Увек капне на чело, или иза врата, никада на одећу, невероватно, као да природа тражи додир са телом, са кожом, а не са мртвом тканином, живот воли да се сатави са живим.
Уморио ме овај бетон, струја, телефони, телевизија, радио Град ме уморио, осећам се као нека потрошена ствар. И људи су ме уморили, у ствари нељуди, све их је више… и ја њих вероватно…..мене је све мање…..

 

Београд 20. март 2013.