УБСКА ПОСЛАСТИЧАРНИЦА „КОД ЧОКАЛИЈЕ“


пише: Миша Матић

пише: Миша Матић

Налази се између три области, посавске, посаво-тамнавске и колубарске, на две реке Убу и Тамнави,  уз село Ба, једино насеље у Србији са два слова у називу. Нешто је ближи Ваљеву него Шапцу, као и Коцељеви него Владимирцима. Највероватније је постао у време словенског кнеза Коцеља, по коме је име понела оближња Коцељева, док је Уб према легенди име добио по Коцељевом брату Славољубу, од чијег имена су остала само последња два слова „уб“. Име града Уба се први пут помиње у време владавине деспота Стефана Лазаревића 1426. године у уговору  потписаном између деспота Стефана и угарског краља Жигмунда.

У време детињства мајора и четничког војводе Воје Танкосића, проведеног у Убу, а пре председавања српском владом убљанина Светомира Николајевића,  Уб крајем 19. века добија своју прву посластичарницу. Отварају је Сибиновићи, досељеници из Јужне Србије, коју данас зову Македонија. Тада је тај српски крај припадао Отоманској царевини. Многе породице из тог краја су бежале од Турака у ослобођену и независну Србију, налазећи у њој мир, посао и нови дом.

Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.  Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.

Дигитална копија Ђенералштабне карте Србије. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи. Карта је штампана у Београду 1894. године, у 94 секције, са топографским кључем и у размери 1:75.000. То је прва специјална војна карта Србије која је штампана у земљи.

Први призводи који су освојили Убљане били су кисело млеко и боза, које су браћа Цветан и Трајан Сибиновић разносили на леђима и продавали по вароши. Породица Сибиновић је у својој посластичарници „Код Чокалије“ производила ратлук, ораснице, рибице,суџук, алву, ливени шећер у разним облицима, претечу данашњих лизалица и остале слатке оријенталне производе, а највећи успех су постигли са производњом свилених бомбона. Цветанови синови Стојан и Петар наслеђују радњу у данашњој улици Краља  Петра 25, која је од 1934. носила име Витешког Краља Александра Ујединитеља, који је те године убјен у Мрсељу. Те исте године умире и Стојан Сибиновић од последица ране коју је задобио на пробоју Солунског фронта. Из тог рата вратио се окићен са две медаље за храброст. 16 година је Стојан живео са отвореном раном, носећи је као успомену на битке за ослобођење отаџбине, у којима су учествовала оба брата Сибиновића, Убљани, досељеници из Мађедоније, Чокалије…Срби. О Стојану Сибиновићу највише говори податак о  његовом погребу, коме су присуствовали сви учитељи, ђаци и послужитељи свих школа из Уба и свих села Убске општине. Са бројем присутних Убљана на једном погребу може се само упоредити сахрана председника општине из 70-их и 80-их година Мирослава Селаковића Фаље, који је 1983. умро под неразјашњеним околностима након посете Драгослава Драже Марковића Убу. Његовој сахрани присуствовало је око 3.000 грађана Уба и околине.

Зграда поште на Убу

Зграда поште на Убу

Није било вашара, панађура или каквог масовнијег догађаја у Србији да Сибиновићи нису имали своју тезгу за продају слаткиша. Између два светска рата, 1920. почели су и производњу сладоледа. После кафеџије Добросава Марјановића, чија кафана „Мајдан“ и даље постоји, отварају другу ледару на Убу. Уочи каквог сајма и вашара запошљавали су и по 30 радника у својој радњи и радионици. Посао се ширио, и после смрти Стојана, па је у Тврдојевачкој улици ( данас Првомајска ), на старој Великој пијаци на Убу, где се данас налази парк и трг, његов син Живорад Жика Сибиновић, рођен 1912. сазидао приземну зграду 40 метара дугачку и 5 метара широку. Кренула је и производња и продаја на велико. Уочи шабачког или тополског вашара радило се и дан и ноћ. Сибиновићи су постали виђенији грађани Уба. Иако је било и богатијих људи и већих газда, суграђани и мештани околних села радо су долазили на рад код ове породице. О квалитету производа посластичарнице „Код Чокалије“ најбољи показатељ је лиценца из 1956. године, коју је Живорад Сибиновић дао фабрици „Таково“ за производњу бомбона и ратлука који се и дан данас по њој производи.

Дошао је рат. Сибиновићи нису били ни на једној страни, гледали су да извуку живу главу. Комунисти 1941. убијају једног Немца, што је главом платило 100 Убљана, а нешто касније су Немци на пијаци обесили комунисте Светислава  Поповића и Добросава Симића, а 1942. на територији Уба ухваћени су надалеко чувени комунистички зликовци Штефан Борота и Јозеф Мајер, који су пре тога у Дивцима претестерисали председника општине Велисава Петровића.  Власт у Убу се смењивала између немачких и љотићевских снага, док је град у два наврата нападнут од стране јединица ЈВуО, ђенерала Драже Михаиловића. Тамнавским корпусом ЈВуО, са седиштем у Убу, командовао је мајор Владимир Лале Комарчевић, док је у непосредним акцијама око Уба главну реч водио поручник Будимир Буда Босиљчић.

Масовно страдање грађанске класе и домаћина и газда из околине Уба  почело је од септембра 1944. Прогон грађанске класе у Убу почео је убиством жене трговца Ћираковића. Он је тог дана побего из куће, налазећи уточиште негде у Војводини, али је страдала његова жена .Њу је на кревету заклао партизан Станко звани Фрез, док се њено двоје деце крило под креветом на коме је она испустила душу под камом нових ослободилаца. Према речима старих Убљана, уз Фреза, у ликвидацијама су предњачили браћа Предраг и Берислав Тешић, Зоран звани Баца и Боца Танасијевић

Жику Сибиновића су са осталим грађанима Уба мобилисали и упутили на Сремски фронт, а Жика се у Уб враћа и као ослободилац Београда и припадник 1. пролетерске бригаде.. Није прихватио, да се активира у јединицама КНОЈ-а, јер му нису дозволили да слави крсну славу. То му је био довољан разлог за непридруживање војним формацијама нових властодржаца. Од 45. комунисти формирају цивилну власт, а на челу општине Уб постављају Крстивоја Џајића из Памбуковице, који се са женом Видосавом и сином Драгољубом усељава у кућу Сибиновића у Краља Петра 25. У тој кући му је рођен и млађи син. После се одселио у стамбену зграду преко пута Убаче, која је изграђене на месту где се налазио биоскоп, изграђен још 1920. године.

Сибиновићима је конфискована имовина, али је радња остављена у поседу. Означени су као противници нове власти и њихове идеологије. Прво им је отета кућа коју су Сибиновићи дали у закуп трговцу Раји Лазићу, оглашеном за народног непријатеља и ту се отвара државна апотека, а после 1965. та кућа прелази у имовину предузећа Тамнава у чијем је поседу и данас. Милошу Селаковићу, оцу потоњег председника општине Мирослава, званог Фаља, отет је рудник глине у оближњој Слатини. Уследиле су уцене, ситне отимачине, пљачке и изругивања. Ипак радња у Краља Петра и локали у  Тврдојевачкој улици су радили и могли да одхране Живорада и његова три сина. Тако је било све до 1948.  Летњег дана у време кад се појавио нови непријатељ Броза и његових следбеника, тзв. ибеовци, пред зграду са 6 локала Жике Сибиновића дошао је председник Крстивоје уз пратњу већ поменуте браће Тешић, Баце и Боце, који су му намтнути, иако није делио њихов револуцијонарни карактер . Ту је затекао Жику у послу. Прекидајући га, каже му показујући на објекат од 200 квадрата:

–         Овога до сутра увече има да нема!

Не схватајући речи човека који му је на силу усељен у кућу, Жика упита:

–    Крстивоје, чега да нема?

Крстивојев одговор је био језив:

–   Ове зграде и ничег твога овде! Ако не срушиш, знаш шта ти следује.

–   Знам….

Оде Жика до куће, да позове пријатеље, да му се нађу у помоћи. Дошло је 12 кола са 12 пари волова и толико рабаџија, Жикиних пријатеља и сарадника, које је он задужио у претходном времену. Нису му заборавили. Још двадесетчетворица су дошла да раде, носе и руше Жикину зграду. Са Жикиним алатом. Како је наредио председник општине Крстивоје Џајић, тако је и било. Целе ноћи су преносили иметак Сибиновића, а  сутра дан рушили. До сутра у пет поподне није више било ни камена на камену. Ништа не оста од оног што је стварано у четири генерације Сибиновића. Све је стало у 12 воловских кола. Не постоји ни један документ о наредби рушења, само усмено сведочанство које није нестало ни после смрти Живорада Сибиновића 1992. године.

Београд. 28. март 2013.

Advertisements

One comment

  1. Bad

    Autor ne poznaje istoriju Kolubarskog regiona. Ko su Štefan Borota i Jozef Majer. Očigledno da je pobrkao lončiće. Možda je mislio na Stevana Borotu Srbina i Josifa Majera Jevrejina ali oni kao što vidite imaju druga imena. Pre nego što napište nešto prvo proverite činjenice. Ko je video da su njih dvojica pretesterisali Velisava Petrovića.‚Gde su svedoci.Jer ste to čuli od nekoga po ubskim selima ili ste citali u knjigama Borivoja Karapandzića.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s