Милован Балабан: Да ли ће се у Војводини опет „догодити народ“?


milovan-balaban 11

Бојан Пајтић је пре неколико дана иницирао доношење Декларације о заштити уставних и законских права Војводине. Декларација је била најављена за 10. април, дан када је 1941. установљена усташка НДХ у којој су Срби доживели незапамћени погром. Исто тако тајминг у ком је Пајтић покренуо иницијативу је више него споран. Наиме иницијатива је покренута у тренутку када се држава Србија суочавала са ултимаматумом ЕУ, од чијег прихватања или одбијања у многоме зависи судбина косовских Срба.

 

На притисак јавности расправа о предложеној декларацији је одложена док су невладине, студентске и синдикалне организације најавиле протест у петак у Новом Саду, на којем ће се затражити расписивање ванредних избора у Војводини. Прикључивање протесту су најавили и представници опозиционих странака у скупштини Војводине, и то СНС, ДСС, СПС, СДПС, ПУПС, али и неке мађарске странке. Дакле можемо констатовати да је најављена Декларација узбуркала јавно мњење у Војводини те да је, перцепирана као сепаратистичка, произвела масовну мобилизацију огромног дела грађана покрајине.

Подржављење југословенских република и српских покрајина

Пајтићу је осим саме декларације замерено што је њено иницирање мотивисано између осталог и намером да се у тешком тренутку додатно ослаби држва. То говори тренутак у ком је она покренута, баш када се Србија бори на косовском фронту. Иако покрајински руководиоци одричу такве намере, чак и непристрасни посматрач се не може отети таквом утиску. Штавише поступци Пајтића и покрајинског руководства (овоме можемо да додамо недавну најаву „војвођанског пролећа“ од стране Чанка) стварају и утисак координираности са преговорима које држава води око питања јужне покрајине. Са једне стране слабе преговарачку позицију око Косова, док са друге, у агресивнијем облику него до сада, отварају ново жариште на северу.

Иако војвођански функционери, као што рекох, одричу могућност сепаратизма који је координисан са иницијативом Америке, ЕУ и Тачија да Косово добије независност, и минимално подсећање на прошлост и деловање покрајинског аутономашко-сепаратистичког руководстава (чије политике је Пајтић континуитет) – како у садејству са републичким у оквиру Југославије тако и у заједници са косовским у оквиру Србије – увериће нас без проблема у супротно. Наиме заједнички сепаратистички фронт против Југославије (суштински против Србије), у који су се укључиле и њене покрајине (с тим што је сепаратизам у Војводини био прикривенији), датира још од послератног компоновања федералне Југославије, у којој је само Србија била „награђена“ стварањем аутономних покрајина.

АВНОЈ-евски концепт, односно стари аустријско-британски модел егзистирања државе, који подразумева слабу Србију а јаку Југославију, је у времену после другог светског рата константно учвршћиван, чиме су републике, али и покрајине бивале све удаљеније од центра у Београду. Разградња српског етничког простора текла је паралелно на југословенском и републичком нивоу. На југословенском нивоу у том процесу републике су добијале све веће ингеренције што их је поступно претварало у државе, док су покрајине у саставу Србије, по овлашћењима која су добијале, све више личиле на републике. Процес је финализован Уставом из 1974., када је држава практично конфедерализована, а покрајине добиле овлашћења која су их произвеле у републике у републици Србији.

Од тада републике теже све више издвајању из састава савезне државе, док се у покрајинама учвршћују руководства са сличним, или истим намерама, које су присутне у федералним (или конфедералним) деловима државе. Тај процес добија на снази после смрти Тита, који је после поменутог Устава из 1974. остао као једини интегративни фактор државе коју је сам уставно развалио. Подржављење Војводине је створило покрајинску елиту која је почела да гура, некад мање а некад више прикривено, сепаратистичке пројекте.

Специфичност Војводине

Крајем осамдесетих година, када је држава била у заначајно поодмаклој фази дезинтеграције и када се већ могао назрети њен распад, војвођанско покрајинско руководства је деловало антисрпски, чиме је било део заједничког фронта усмереног против Србије и Југославије. Та делатност се најупечатљивије исказала када покрајински функционери нису хтели да искажу солидарност са тада већ животно угроженим Србима на Косову. Штавише Срби који су тада дошли у Нови Сад нису ни били примљени од војвођанских главешина, те се нису боље провели у Војводини него рецимо у Словенији, или да су евентуално отишли у Хрватску.

Подршка Шиптарима тада је била опште место у републикама СФРЈ, али је она у Војводини за разлику од република произвела, уз друге факторе, потпуно супротан ефекат. Оно што је северну покрајину разликовало од република и јужне покрајине је то што је српски народ био већински на њеном простору и чврст у намери да јача однос са централном Србијом. То је био кључни фактор разлаза „аутономашког“ руководства и народа те је, отворено или прикривено сепаратистичка политика, била осуђена на неуспех.

Народни бунт у такозваној јогурт револуцији је био народни одговор на антисрпску политику покрајинског руководства, као и на најаву могућности кретања Војводине у смеру сепаратизма, или лабављења односа са Србијом. Тај талас народног незадовољства, како Срба на Косову, тако и Срба у Војводини Милошевић је боље схватио од осталих комунистичких апаратчика, те се на њему уздигао као неприкосновени вођ Срба крајем прошлог века.

Војвођанско руководства је тада, крајем осамдесетих, смењено чиме је пред драматична ратна збивања и растурање заједничке државе уз помоћ страног фактора, спречен још један антисрпски фронт, који би готово је извесно заступало старо покрајинско руководство. Покрајини су одузета овлашћења која су је обликовала као државолику творевину, с тим да је аутономија сачувана. Иако је током деведесетих аутономашки-сепаратистичка опција преживела, оличена најпре у Ненаду Чанку, она никада није била значајан фактор у покрајини.

Пајтићев повратак на аутономашко-сепаратистички пут

Услови за њен повратак су се стекли у шароликој ДОС-овској коалицији. Дакле, не вољом народа, они су инсталирани у покрајини после петооктобарске револуције. Те године су обележене поступним, али стратегијски јасним, захтевима да се Војводини постепено враћају овлашћења која је имала Уставом из 1974. Перјаница војвођанског наводног аутономаштва, а стварног сепаратизма, био је Ненад Чанак и екстремистичка ЛСВ. Но како је ова странка имала незнатно упориште у народу пројекат удаљавања покрајине од Србије, уколико се желео успех, морала је да преузме масовнија странка, уз то добро прикривена наводним продржавним и демократским ставом и опредељењем.

Услови за значајније иницијативе удаљавања покрајине од центра у Београду су се стекли апсолутним преузимањем власти ДС, како у држави тако и у Војводини. Политика коју су спроводили Тадић и његова странка ишла је за тим да испуњава све веће захтеве, како дела међународне заједнице и самоотцепљених наводних институција у Приштини тако и новог војвођанског руководства оличеног у Пајтићу. Оно је замаскирано наводним легитимитетом припадности странци, која делује на простору читаве Србије, за разлику од Чанкове ЛСВ, све нескривеније клизило ка сепаратизму, који је у првој фази имао за циљ све снажније изграђивање институција покрајине и лабављење односа са државом.

Тако је паралелно са потезима који су све више удаљавали Косово од Србије (као што су довођење ЕУЛЕКС-а и дустајање од статусних питања у СБ УН), реализоване иницијативе које су северну покрајину све више осамостаљивале те протеривале институције државе са њеног простора. Донет је 2009. и противуставни статут, док је истовремено демократско крило ДС-а све више деловало као засебна фирма, одвојена од своје баоградске централе, као што је и покрајина деловала све независније од државе.

Све то време сепаратистичке намере се прикриване познатом реториком која је позивала на угрожена права војвођана, док је у економској сфери све снажније осамостаљивање покрајине праћено већ отрцаним паролама о наводној пљачки Војводине, иако је она опљачкана управо од оних који по принципу „држте лопова“ покушавају одговорност да свале на Београд.

Пајтићева декларација позив на мобилизацију грађана

И ко зна како би се процес лаганог слабљења веза покрајине и државе завршио да ДС није прошле године пао са власти. Иако је Пајтић захваљујући комбинованом изборном систему освојио готово апсолутну већину у покрајинском парламенту, свргавањем Тадића и ДС-а на државном нивоу је имало за последицу делегитимизацију читаве једне политике, чије су конструкције створене у време његове владавине. Тиме су створени услови да се цепање државе прекине, а излажење захтевима за антидржавним пројектима заустави.

Природно је да је у таквим условима дошло до неке врсте конфронтације новог државног врха са покрајинским руководством, које је почело грозничаво да брани своју политику, али и привилегије, уплашено могућношћу отварања мнгобројних истрага које би показале његову криминалну делатност. Још је природније да је народ схватио да су се стекли услови да раскрсти са таквим руководством, јер је вековна жеља већинског становништва у Војводини јачања веза са Србијом и интеграција у структуре српске државе.

Пајтић и екипа као да ово нису схватили, као да нису схватили да су изгубили легитимитет (мада им локални избори могу нешто рећи о томе, нарочито последњи у Ковину где су добили само 9% гласова) те су наставили да иритирају грађана покрајине својим радикализовањем наводних аутономашких, а суштински сепаратистичких захтева.

Најављена декларација је само кулминација бахатости политички анахроног и криминализованог покрајинског руководства. Са друге стране протести најављени од стране разних организација и политичких странака, који ће каналисати незадовољство највећег дела становника Војводине, су одговор на саму Декларацију, али и дугогодишњу делатност војвођанских „феудалаца“. Својом политиком протеривања институција Србије из покрајине они су изазвали најављене протесте, баш као што су и „аутономаши“ крајем осамдесетих испровоцирали „догађање народа“.

„Јогурт револуција“ је имала за последицу промену руководства у оквиру тадашњег једнопартијског система, док најављени протест има за циљ расписивање избора у Војводини. Ово је за актуелно покрајинско руководство исто као збацивање са власти, с обзиром да му је легитимитет нарушен, те да у промењеним политичким околностима не може да рачуна на подршку коју му је грађанство, разним стегама спутано, давало у предходном периоду.

Догађање народа крајем осамдесетих је била опомена свим политичарима који крену путем тадашњег руководства, а никако великосрпски пројекат Милошевићевог режима, како се то уобичаило да тумачи у војвођанским аутономашко-сепаратистичким круговима. Једноставна је чињеница да већински народ у Војводини неће пристати на на лабављење, а камоли прекид веза са Србијом, што је актуелно руководство у покрајини константно чинило последњиг тринаест година. Тиме је оно показало да није научило посве јасну историјску лекцију коју им је народ очитао пре више од двадесет година.

 

 

Видовдан

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s