На слици: Сцена из филма “Носталгија” Андреја Тарковског из 1983. године.
Фотографија: http://www.slobodanjovanovic.org

Плаших се тишине наших дана. Још оних дана када заћутасмо на трен, верујући наивно да смо спознали најузвишенију вредност. Плаших се јер не бејах равнодушан према понору најдубљих изопачености космоса којим се наша тишина разлегала…

На слици: Сцена из филма: “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: moji-tragovi.blogspot.com

Плаших се… Још оних ноћи када обневидесмо на час, верујући несмотрено да смо угледали коначно Откровење. Плаших се јер не бејах равнодушан према безграничности најподмуклије опсене хоризоната којима је наш поглед сезао.

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: http://www.unsungfilms.com

Тишине наших дана, још оних јутара када замукосмо на моменат, верујући гордо да смо последњу битку извојевали, плаших се.  Плаших се јер не бејах равнодушан према бездну најсировије пожуде чељусти  којој без речи подарисмо срце.

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: theoryandpractice.ru

Плаших се тишине наших дана. Још оних дана када умирисмо на трен дамар крвотока нашег пипајући туђе било. Плаших се јер не бејах равнодушан према најстуденијој студени која студеношћу својом ватру моју хладнокрвно студи.

На слици: Сцена из филма “Сталкер”, Андреја Тарковског;
Фотографија: mubi.com

Да, плаших се … Јер не бејах равнодушан…

Наших дана, од свега више, плашим се (нових) равнодушности.