САН О АМЕРИЦИ…


САН О АМЕРИЦИ

Љиљана Јовановић

AMERIKA

Драгољуб је рођен мало после Другог светског рата. Растао је на периферији града, у немаштини. Цела породица, њих шесторо, живела је у соби и кухињи, нису имали купатило, већ чесму и ве-це у дворишту. Као већина његових вршњака, читав дан је проводио напољу, на улици. Одећа им је била са закрпама, а гозбу су чинили хлеб и маст са алевом паприком. Слушао је радио са кога је долазила нова музика, неке песме, чије речи није разумевао. Понекад су ишли у биоскоп и као опчињени гледали покретне слике које су значиле да постоји бољи и лепши свет. То се, бар за Драгољуба, увек односило на Америку. Чинило му се да би се поново родио када би научио тај језик и отишао у Сједињене Државе. Сва маштања је почињао и завршавао замишљеним путовањем бродом. Да, увек је бродом путовао, иако је десетак година касније чуо да постоји авионска линија, и да у Америку може да се стигне за 12 сати. Не, њему је брод омогућавао да се слади замишљајући какве ће га све красоте у новом свету дочекати. Желео је обавезно да сретне бер неколико каубоја, јер је њихова храброст чинила окосницу кодекса одрастања у њиховом крају, нарочито пошто су им дозлогрдили Немци и партизани.
Школа му није ишла најбоље, али је занат савладао до савршенства. Оженио се Драгољуб сасвим млад, није ни двадесету напунио. Морао је више да запне, радио је по цео дан, изнајмио је стан за своју породицу. Добио је сина, чије је рођење прослављао не трезнећи се, пуна три дана. Требало је радити и стварати још више. Поред транзистора, купио је телевизор, па је често могао, изваљен на каучу, да замишља како ипак плови у Америку. Та кутија му је и даље подгревала илузију да обећана земља чека само да он преплови преко океана. Родио се и други син. Пијанка је трајала краће, а његове обавезе су се само увећавале. Америка је била све даље и даље…
Када је старији син, Михаило, пошао у први гимназије, а млађи, Стеван кренуо у седми основне, разболела му се жена. Више од две године жестоко се борила, али ју је опака болест савладала. Да би лакше подносио своју тугу, драгољуб је почео много да чита о условима за школовање у Америци. Желећи да макар мало надокнади губитак синовима, решио је да их пошаље на најбоље место на планети, за њега недостижну а толико вољену државу. Његов сан нека сањају његова деца. Та мисао му је уливала радост и уносила мир у срце. Знао је да ће бити тешко да скупи толико пара, али решио је да подигне кредит, ако треба. И онако, када остане сам, у својој чамотињи и неће имати шта друго, него да ради дан и ноћ, само да добије разгледницу с печатом „УСА“ и то од својих наследника. Када се они ишколују, запосле, среде, можда ће и он моћи да оде да их посети. Да ли још иду они велики бродови, мислио је, или су се сви преоријентисали на авионе. Не, не, он би бродом, па макар теретним. Ех, још је у стању да машта.

 

Отишао је Михаило, завршио тамо гимназију, пријавио се на два факултета, за сваки случај. Примили га на оба, из прве, могао је да бира где ће. Дошао је да среди папире, да припреми оца на чињеницу да се неће видети дуже време и да објасни брату на шта да обрати пажњу када крене тамо у школу.
После две године, испратио је и Стевана.
Усамљенички живот га није сломио. Одлазио је на гробље кад су задушнице и понекад, кад му дође тешко. Носио би цвеће уснулој жени и читао јој гласно писма која је добијао од деце. Сада је мислио о покојници с много више нежности, него што јој је икад за живота показао. Често је замишљао како она седи с њим и причају о срећи њихових синова, о испуњењу његовог сна.
Михаило је у року завршио факултет, радио је успут, и уписао је магистратуру. Нашао је девојку, Американку, можда ће се оженити. Неће, ваљда, да то прође без њега, оца, падало би му на памет, али онда би се сваки пут стресао, одбацујући неприкладне помисли и шапатом изговарао:
– Ма, нека, нек су само живи и здрави. Видећу једном и снају.
А Стеван? Стеван га брине. Пише да ће доћи кући у јуну и да се неће враћати. То га секира ових дана, не може да спава. Шта је то с малим, шта му фали? Никако није разумевао објашњења да њему нема живота у Америци. Како у Америци неко не може да живи? Па, тај мора да је луд. И то још његов рођени син. Има две године да заврши факултет, ваљда ће га убедити да макар то изгура. Само не може да троши паре на телефон, причаће му потанко када се виде.
И Стеван је дуго у глави водио различите разговоре с оцем. Знао је да ће га својом одлуком повредити, па је хтео некако то да ублажи. Када је стигао кући, топло су се поздравили и сели за кухињски сто, уз чашицу ракије и кафу. После уобичајених реченица о новостима, дошло је време да се каже и нешто о плановима.
– Тата, ја не идем више тамо – почео је Стеван. Нестрпљиво, отац га прекиде:
– Ма, шта ти, дете, у ствари хоћеш?
– Видиш, тата, свашта хоћу, само једно нећу, нећу да живим ниједан дан више у Америци. Хоћу прво да одем на мамин гроб, хоћу да се одморим неколико дана, хоћу да живимо заједно, да бринемо један о другом, а онда хоћу да почнем да радим с тобом, у нашој радионици.
– Како да радиш са мном? Па нисам те ја школовао да се мучиш као ја, да будеш вазда прљав, да те људи мање цене него што заслужујеш. Баш ако нећеш, како кажеш, да се враћаш, а ти да завршиш овде неке школе, да видим да си господин човек.
– Ма, шта је теби, тата? Господин је од Господа. Свако ко има добро и племенито срце, тај је господин, а школа ти није нека гаранција ни за господство, ни за добар живот. Нагледао сам се ја тамо трчања за материјалним, схватио сам да су Амери ограничени, да не кажем глупи. Имају своје божанство, „мистер долар“ им је све, пред њим се клањају и због њега су спремни да чине свакаве гадости. Ја сам, тата, православац, хоћу с тобом да радим и живим овде, где су ми живели и деда и прадеда, хоћу да славим нашу славу, светог Илију, хоћу да се оженим Српкињом и да децу васпитам да нема лепше, да нема боље, од ове наше, једине отаџбине коју имамо.
Драгољубу је кнедла добро притегла грло. Устао је и пошао из куће. Није желео да син види сузе које су као бујица јурнуле из очију. Наслонио се на зид не схватајући како је та, добро чувана брана, наједном попустила. Стајао је иза куће и плакао, плакао, ридајући. Није могао да се сабере, није ни чуо сина када му је пришао и чврсто га загрлио.
Делија мој, колико ме је само прерастао, мислио је Драгољуб док је спуштао остарелу главу на Стеванове груди. Јецаји су га још потресали, а он вишр није ни знао зашто плаче. Што му млађи син није издржао у Америци, што онај други јесте, што се један вратио кући, или што други неће, вероватно, никада. Можда плаче и зато што му један син није испунио сан, а можда и зато што то дете мисли онако, како му је малочас рекао. А можда су ове сузе покуљале када је схватио да неће остарити сасвим усамљен. Није ни важно. Свако бира свој пут. Док је огрубелом руком брисао образе, питао се гласно:
– Како је могуће да су два детета, од истог оца и исте мајке, толико различита? А знам да смо их исто васпитавали, и да сам подједнако, у обојцу, уткао своје амбиције, свој сан о Америци.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s