Драган Симовић: О ПЕСНИЧКИМ СНОВИМА И ЈАСНОВИЂЕЊИМА


ДРАГАН СИМОВИЋ

 

 

У сновима, које будан сневам, разговарам са својим прецима, који ме походе из далеке звездане будућности.

Увек су ме преци походили из далеке звездане будућности, и одувек сам на јави, будан, сневао.

Снови које не сневам будан, за мене, и нису снови!

Људи, обично, причају о сновима спавајућим, о сновима које сањају у сну; само ја певам и приповедам о сновима као суштој стварности, о песничким и стваралачким сновима који су изнад и понад суште стварности.

Највиши ступањ стварности јесте свет будног сневања.

Свет без божанских снова и буднога сневања јесте свет без Љубави, Лепоте и Доброте.

У таквоме свету, све је бесмислено; зато што у таквоме свету човек није, нити може бити, божанско стваралачко биће!

У таквоме свету (у свету без божанских снова и буднога сневања), човек је само правасељенски случај, само космичка заблуда и грешка, само врећа меса и костију, само биологија, само физиологија, и само хемија без Душе и Духа.

Живот без божанских снова, без снова који се на јави сневају, јесте живот без сврхе и смисла.

Божански снови и божанске визије дају виши смисао животу у свакоме дану, у свакоме часу, у свакоме трену.

То је стварање Мита о божанском пореклу човека, то је творење Мита о Божанству у нама.

О вечном Божјем Присуству у човеку!

Јер Мит је увек Мит о Вечно Присутном Богу у бићу човечијем.

Песничке визије нису, нити могу бити, предмет теолошких расправа; зато што су изван сваке теологије, изван сваке религије.

Песничке визије бивају и јесу усаображене са унутарњом вером, са пра-вером, са вером Духа Стварања.

Наравно, ја овде говорим о вери, а не о религији!

О праисконој звезданој вери које нема ни у једној религији, ни у једној светој књизи, ни у једном теолошком или духовном учењу, ни у чему што је потекло од овога света.

У овоме свету све је само привид, варка и опсена.

Само омаја и илузија нечега или ничега, што, истовремено, и јесте и није у опсеној стварности, у стварности која нам вазда, у свакоме трену, измиче и замиче.

Моја поезија није наменска, и није разумљива нити религиозним нити образованим људима.

Не пишем зато да би ме разумели тобожњи интелектуалци; нити ми је, пак, стало до икакве славе овога света опсена и омаја.

Пишем за јуродиве и просјаке; за све оне који су попут мене ћакнути; за све оне који су искочили из свих оквира, колотечина и жабокречина овога света.

И, на концу, пишем за оне који не мисле галвом, већ срцем и душом!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s