Сибир –

СрбИр, СрбИрија, СрбЕрија, СтриБорија!

То је ПраРодина, ПраДомаја ВедСрба.

Бела Земља на Беломе Северу, где су Богови обитавали у Роду и ПоРоду мед Словесним НаРодом својим.

Наши Богови са нашим Словесним Прецима!

Богови и људи бејаху Једна Душа, Један Дух, Једно Суштаство и Један Род.

Људи су учили од Богова, подражавали Богове, словили и зборили са Боговима, угледали се на Богове и огледали се у Боговима.

Наши су Богови били наши водичи и наши чувари.

Напросто, Они су били и остали – наши!

Они су наши, али ми нисмо више своји!

Имали смо своје Богове, и били смо своји.

И све док смо се држали својих Богова, бејасмо свуда своји на својему.

А када се одрекосмо својих Богова, и призвасмо у Биће своје туђинске и пустињске богове, престасмо бити своји на својему, престасмо бити Божански НаРод.

Сада смо Племе расејано и распршено по земаљском шару, Племе скитница и беззавичајаца, Племе тужних, уцвељених и понижених, Племе без Дома и без Домаје.

И тако престадосмо бити НаРод, и постадосмо никоји и ничији ИзРод!

НаРод који постане ИзРод, не само што се одрекао Прошлости и Будућности, већ се и из Садашњости намах исписао.

Имали смо Све, и били смо Све!

Били смо!

Али, више нисмо!

А пошто смо се одрекли својих Богова, гле, у трену постадосмо Нико и у часу добисмо Ништа!

И ево нас, где клечимо на пустој земљи, на земљи туђинској а својој, и молимо вековне душмане своје, да се смилују на нас никоје и ничије, да нам као псинама добаце мрвице са богате трпезе своје.

Не, то више није живот, и то више нисмо ми, и нас одвећ нема мед живима!

И ево где постадосмо –

и брука и стид и срам,

како Предака

тако и Потомака

својих!

Онако нам је, како смо желели да нам буде.

И ако поново пожелимо да будемо оно што смо били, што у Бићу својему јесмо – бићемо!

Али, морамо истински да желимо, и морамо да се одрекнемо свега туђинског!