ПОГЛЕД КРОЗ ПРОЗОР

 Љиља Јовановић

            Пробудио се и погледавши кроз прозор схватио да је пред њим још један сив и суморан дан. Волео је када га зраци сунца заголицају по лицу и натерају да отвори очи. Та сунчана јутра су чинила да са много више оптимизма гледа на цео свет, а не само на онај делић који припада њему. Додуше, није више био сигуран ни да ли му ишта припада. Већ дуго се осећао депресивно, невољно да учини било шта. А сивило наступајућег дана само је појачавало такво стање.

            Опет мора да тражи посао. Колико се пута нашао у истој ситуацији за последње двадесет две године? Можда 14 или 15, несигурно се прерачунавао. Осврнуо се по стану неодлучан шта да учини. Да ли прво да скува кафу, да прочита огласе за посао, можда да се истушира, или да отвори пошту.

            Загледао се кроз прозор. Поглед је обухватао зид оронуле зграде преко пута, и у самом врху прозора, парченце неба. Пажњу му је привукао клима уређај чије су се елисе неравномерно окретале, час брже, час сасвим успорено. Житељи тог стана које, наравно, није познавао, загревали су свој дом. Ови први пролећни дани знају да преваре, човек се лако прехлади, можда би могао и сам да укључи грејалицу.

Као омађијан, поново се запиљио у завртели круг. Као да је та сила повукла и његове мисли, почеле су да се одмотавају у ритму клима уређаја. Ко је он уопште, и докле је стигао? Да ли је само сан оно што је живео пре? Да ли је могуће да су се њему дешавале све оне ствари које су му сада толико далеке, да их ни светлосне године не могу измерити.

            Премотавао је филм свога живота изнова тражећи тачку пресека космичких путева која чини да се све изокрене наопачке.

            Разведен је већ једанаест година. Син је ушао у пубертет. Није га видео готово деценију. Јесте, Александра је била за њега изазов, толико необична, из друге културе, потпуно га је очарала. Сваки делић ње разликовао се од девојака из његове домовине. О, како је радосно раширио једра на том ветру, који га је понео у нову, узбудљиву авантуру. Тада је једино осећао да је жив. Требало је знати управљати бродом на таквим таласима. Дочекао је да га жена остави после само три године брака, с образложењем да од живота мора да добије много, много више него што је изгубљени досељеник из неке, тамо, недођије. Одвела је и дечака да га отац не би заразио вирусом немања правца у животу.

            Да се врати кући? Питање које га је све чешће окупирало отресао је од себе брзо, знајући да ће се још више убедачити ако му се препусти. Где да се врати, коме? Како да се ушуња у свој град подвијеног репа, без породице, пара, без икакве афирмације? Па, од њега су сви тако много очекивали. Зар није био међу најбољим ђацима, па онда и студентима? Ниједну годину није изгубио. Зар није с лакоћом магистрирао? Зар није имао леп посао?

            Зурио је кроз прозор несвестан погледа. Пратио је своје мисли које су га водиле у сећање на родитеље. Касно су га добили. Њихове озбиљне године, биле су за његову нежну младост велики терет. Стално су нешто запиткивали, мешали се у његов живот, претерано бринули, без престанка саветовали… Није смео да доведе девојку у стан, као што су радили његови другари. Строга правила су подразумевала да кад с неком дође код родитеља, то значи само једно – женидбу. Није био спреман за тај чин, а чинило му се да је матор за шетње по парковима.

            Померила се ролетна на прозору преко пута. Ваљда су се комшије пробудиле. Стално су им спуштене ролетне и још увек не зна како ти људи изгледају, иако их дели само  неколико метара. Колико ли је широка уличица у којој се не могу мимоићи два аутомобила, плус два скромна тротоара… Сад би он рачунао колико их метара дели.  Шта је то с њим? Често му мисли крену тако негде, не зна ни сам куда, ни зашто. Да ли је то нека болест, или сигуран знак да стари? Још две године па ће напунити пола века. Звучи застрашујуће.

            Решио је да отвори пошту. Бацао је, немилосрдно гужвајући, гомилу реклама, одвајао на страну рачуне, а онда подиже десну обрву као сигуран знак да је изненађен. Држао је у рукама писмо послато из његове домовине, тачније из његовог града.

Адресе пошиљаоца нема, а штампана слова му ништа не говоре.

            Заинтересован питањем ко ли му то пише, реши да продужи, макар накратко, ишчекивање одговора, те пође у кухињу да прво скува себи кафу. Мирисна црна течност голицала је његове ноздрве, он удахну дубоко опојни мирис, сркну гутљај и енергично поцепа ужу страну коверте. Извади подебље писмо и брже боље окрену последњу страну да би сазнао ко му то пише. Срце му је стало за трен када је прочитао – Слађана. Па, откуд она да га се сети, та тиха патња његове младости?

            Ишли су у исту школу, мада у различите разреде. Мрзео је све дечаке из њеног одељења јер су могли да је гледају по шест пута четрдесет пет минута, плус одмори. Њему су остајали одмори и то не сви. Често му се чинило да ће да умре од велике љубави коју је осећао према Слађани, али и од стида због којег јој никада није рекао, ни показао колико му значи. Био јој је веран пријатељ. Она је своју улогу с лакоћом играла, док је он често имао нападе претераног знојења, малаксавања, црвенила, па чак и замуцкивања. Студирали су различите науке али су се, с времена на време, виђали. Она је увек имала момка, и увек га је радо упознавала са свим својим младићима, а он је пуцао од љубоморе и зависти што су такви, никакви, с правом пребацивали своје одвратне руке преко њених нежних рамена, или јој стиском око тананог струка давали сигнале да је време да иду својим путем, што је њега искључивало из њене близине.

Да ли је тада био усамљенији него сад? Није могао да одреди.

            Долио је још кафе и поче да чита писмо. Добила је његову адресу од заједничког пријатеља, кога је срела на тридесетој годишњици матуре, ни сама не верујући да је толико прошло. Отишла је у познати хотел на ту, свечану вечеру, надајући се да ће њега видети, али је уместо тога чула да је он већ двадесет година негде далеко, у белом свету, и да уопште није долазио кући. Онда је решила да му пише. Два пута је разведена, имала је једну ванбрачну заједницу и сада већ одраслу кћерку, која ће се удати на јесен, и вероватно живети далеко од ње, на другом континенту. Послове је често мењала, немајући храбрости да призна колико јој је недостајало то, што није завршила факултет. Није се предавала, одувек је била борац, али јој сада понестаје снаге да се бије с ветрењачама. Читала је своје дневнике и схватила колико је он увек био нежан, одан, фин према њој. Не, не сме да се нада да је и он усамљен, да и он чезне за сродном душом, али рачунајући на давне емоције, жели макар искрен одговор. Каже, биће срећна ако размене понеко писмо, јер се с рачунарима не сналази најбоље. Никада није била нешто нарочито опредељена за технику. Много га поздравља, наравно, и жели му све најбоље. Још једном молба да јој обавезно пише.

            Погледао је кроз прозор и учинило му се да се дан мало разведрио. Можда ће се сунце ипак пробити, помисли с неком тананом радошћу. С новим еланом отвори новине у којима се нуде радна места за незапослене и поче да чита. Читао је све, а не као до сада, прескачући поједине рубрике. Читао је сваки оглас са оловком у руци спреман да заокружи и онај где постоји најмања шанса да га запосле. Осећао је да то мора да учини, да мора да ради, да толико дугује старој љубави.

            Испио је кафу, онда се истуширао и обријао. Гледао је кроз прозор мислећи како је стварно дошло време да промени стан, да нађе и нешто мање, само да му поглед полети као птица пуштена из кавеза. Као да је и сам био у кавезу чија се врата полако отварају. Сео је за сто решен да пише Слађани. Писаће полако, ако треба и данима. Испричаће јој све. Од тога како није успео ни на једном пољу, до тога да му срце и сад заигра кад се ње сети. Написаће да не сме да се нада, чак ни у најлуђим сновима, да они буду заједно, макар само месец дана и то кроз двадесет година. Све ће јој то написати. Рећи ће јој да се одлично сналази с рачунарима,  да зна да пише електронска писма, али да их не воли, и да ово узбуђење које оловка и папир доносе не може да замени светлећи екран.

            Никада није ишао у цркву, никада није празновао црвено слово, није био верујући, али се сада, у овом тренутку сетио Бога. Прекрстио се и помислио да би Бог једини могао да му помогне.

            Погледа у крајичак сивог неба. Елиса клима уређаја и даље се окретала неравномерном брзином, а он је пустио своје мисли да се врте заједно с њом, да се врте као на неком шареном рингишпилу.

            Послаће јој писмо каквом се сигурно није надала. Послаће јој роман о свом животу, о свим неодсањаним сновима, о вери која му је одједном напунила груди па му се чини да му је кошуља преуска. Ако Бог да, она ће одговорити. Он ће јој писати опет, они ће се дописивати, и ако постоји сила која би га могла одвести кући, онда би то могла да буде чежња. Слађанина чежња за њим, таквим, какав је. А ако га Бог доведе у Слађанин загрљај, он ће опет знати да је жив, више никада неће бити депресиван, радиће све певајући. Учинило му се као да прави неку врсту погодбе. Ако му Бог све то испуни, он ће се, већ некако, Њему захвалити. Како би он могао Богу да се захвали, то још није знао, али ће то сигурно да учини. Можда Слађа зна нешто о томе, па ће му помоћи. Он ће њој дати подршку да заврши факултет, онако из штоса, да је осоколи. Ма, они ће се дивно слагати, разумети, они ће се волети много, много, био је сваким часом све сигурнији у то.

            Само да ми стигне њен одговор, помисли, навлачећи завесу на прозор.