Тихујем у Врту за тиховање –

у Светом гају Богова и Предака.

Глуво доба, у једној од последњих ноћи месеца цветња.

Ромиња киша, тихо, и све тише –

 као да шапуће крошњама дрвета.

Осећам како Дух Стварања прожима и обујима – све дрвеће, све воћке, све руже, све цветове, све травке.

Дух Стварања – Отац и Мајка!

Пурпурни и тмасти облаци, попут прамења паучине на дашку, развлаче се, расплињују и разгрћу, откривајући сазвежђа и звездана јата, над Вртом за тиховање –

над Светим гајем Богова и Предака.

Лепота и дивота минулих и будућих светова, слива се у овај тренутак вечности.

Тајинствена светлост исијава из биљака, из воћака, из дрвећа, док лаган и лепршав дашак певуши уз сетну вилинку овршја крошања.

Чујем како дише Прамајка Земља, кроз сваки листак што на лахору затитра и затрепери, кроз сваку влат траве, уз ромињаву кишу што, на тренутке, неосетно прелази у плах пролетњи пљусак.

А онда, изненада, све наједном утихне, у Врту за тиховање – у Светом гају Богова и Предака.

Осећам и знам, однекуд и осећам и знам, да ће Дух Стварања што све обујима, прожима и испуњава, исцелити и спасити сваку душу живу, која је усаображена и усаглашена са Језгром Живота Вечног, са Суштим Суштаством Створитеља.