Драган Симовић: У ВРТУ ЗА ТИХОВАЊЕ
Тихујем у Врту за тиховање –
у Светом гају Богова и Предака.
Глуво доба, у једној од последњих ноћи месеца цветња.
Ромиња киша, тихо, и све тише –
као да шапуће крошњама дрвета.
Осећам како Дух Стварања прожима и обујима – све дрвеће, све воћке, све руже, све цветове, све травке.
Дух Стварања – Отац и Мајка!
Пурпурни и тмасти облаци, попут прамења паучине на дашку, развлаче се, расплињују и разгрћу, откривајући сазвежђа и звездана јата, над Вртом за тиховање –
над Светим гајем Богова и Предака.
Лепота и дивота минулих и будућих светова, слива се у овај тренутак вечности.
Тајинствена светлост исијава из биљака, из воћака, из дрвећа, док лаган и лепршав дашак певуши уз сетну вилинку овршја крошања.
Чујем како дише Прамајка Земља, кроз сваки листак што на лахору затитра и затрепери, кроз сваку влат траве, уз ромињаву кишу што, на тренутке, неосетно прелази у плах пролетњи пљусак.
А онда, изненада, све наједном утихне, у Врту за тиховање – у Светом гају Богова и Предака.
Осећам и знам, однекуд и осећам и знам, да ће Дух Стварања што све обујима, прожима и испуњава, исцелити и спасити сваку душу живу, која је усаображена и усаглашена са Језгром Живота Вечног, са Суштим Суштаством Створитеља.