Драгомир Анђелковић: (Гео)политички аспект приватизације Телекома


aa-andjelkovic-2222

Какве би могле да буду последице несмотрене приватизације Телекома Србије по српске националне интересе?

Србија већ дуже од једне деценије води економску и фискалну политику у духу опеваног „Мите Бекрије“. Не живи на основу реалних прихода, односно производње, већ преживљава распродајући „породично сребро“ и остало наслеђе. И уз то се још нада да ће јој на неки волшебан начин постати боље. У складу са таквом штеточинском праксом, сада када нам, можда и озбиљније него икада пре, пристиже цех за плиткоумно понашање из прошлости, те је у складу са тим буџет пред „пуцањем“ – неки су се сетили Телекома Србије. Та, вероватно једина наша преостала „златна кока“, може солидно да се прода и да се тако „зарађени“ новац крцка неко време. И шта после тога? Логично питање у вези са тим поставио је лидер СНС-а и потпредседник Владе, Александар Вучић, рекавши  да ако новцем од потенцијалне продаје Телекома „смиримо социјалне тензије, шта ћемо да радимо за годину дана, за две?“ Потрошићемо остатке остатака, а нећемо решити ниједан проблем, односно одложићемо их за скору будућност, када ћемо бити у горем положају него данас, пошто нећемо имати било какве озбиљне унутрашње изворе средстава за њихово продуктивно превазилажење.

НАЦИОНЛНА КАЛКУЛАЦИЈА

Телеком је једна од ретких великих успешних фирми у Србији, и то још у власништву наше (неуспешне) државе. Штавише, процене показују да уопште нису потребне ни велике нове инвестиције како би се одржала па и повећала профитабилност Телекома, што дугорочно води увећању његове вредности. Стога – како генерално, а тим пре у кризним временима када су и цене сличних компанија ниже него што су биле или што ће за коју годину бити – приватизација Телекома има смисла само ако би тако добијени новац инвестирали на начин који би држави донео још већу корист. Но, како је Вучић констатовао пре неки дан: „Проблем је што немамо пројекте у које бисмо те паре уложили“.

 

Да их бацимо у бунар потрошње – и то у условима прекомерне отворености нашег тржишта, усмерене ка увозним робама а не домаћим производима, те преко њих ка нашој националној производњи – било би тотално неодговорно. Са тим се потпуно слажем. Међутим, у вези са евентуалном приватизацијом Телекома – чак иако будемо имали економски профитабилне или национално плодотворне пројекте (као што би био, важнији од било чега другог, добро разрађен план демографске консолидације Србије) – постоји још један проблем од огромног значаја, који је потпуно занемарен. У питању је, засигурно најважнији, (гео)политички и државотворни аспект приватизације Телекома!

СРПСКЕ ТЕЛЕКОУНИКАЦИОНЕ СПОНЕ

У питању је српска државна компанија од великог регионалног значаја, и то на простору (гео)политички раскомаданих српских земаља. Уз Српску православну цркву, Телеком је једина наша, то слободно можемо да кажемо, национална институција, која обухвата огромну већину Срба на Балкану! Телеком Србије поседује слично предузеће у Републици Српској, односно већински је власник једне значајне телекомуникационе компаније у Црној Гори. Уз то, очекује се да наш Телеком, у контексту вишеслојног ценкања са Приштином, у предстојећем периоду добије лиценцу за мобилну телефонију на Косову и Метохији, после чега би несметано могао да послује на целокупној територији наше јужне покрајине, са значајем који то може да има и за опстанак (запошљавање) нашег народа и Јужно од Ибра.

Несумњиво из националних (а не превасходно економских разлога), уз озбиљну подршку државе, 2007. године Телеком Србије купио је Телеком Републике Српске за око 650 милиона евра (што је био износ једногодишњег буџета РС). Радило се о суми која је неоспорно превазилазила тржишну цену телекомуникационе компаније РС, а коју је тадашњи официјелни Београд намерно упумпао у западну српску државу. Тиме је знатно повећао њену економску виталност, и самим тиме способност званичне Бањалуке да се бори за интересе српског ентитета БиХ, што је поготово било важно у временима када је пред њим стајала одсудна битка за опстанак на дејтонским принципима.

Из ње је, умногоме и на основу поменуте финансијске помоћи из Србије, РС изашла као победник, што не значи да се притисци срачунати на централизацију БиХ неће поново активирати. А ефекти приватизације Телекома РС били би и комплекснији – односно одразили би се и на економске токове и тиме дугорочно јачање капацитета РС да се бори за своје место под (гео)политичким сунцем – да је новац од његове продаје паметније потрошен и да врх садашње власти у Бања Луци није тесно повезан са београдском жутом олигархијом, услед чега је из тамошњег огранка (све)српског телекомуникационог конзорцијума, како се основано тврди, донедавно огроман новац извлачен и на приватно-партијске рачуне пребациван, преко фирми повезаних са Д. Ђиласом.

ПРЕПРЕКА ДУКЉАНИЗАЦИЈИ

То је важан проблем који нам указује колико је патриотизам порозан ако није утемељен на ваљаним системским основама, те да и добре намере политичара могу да падну у воду због тога што их егоизам наводи да генеришу корупцију и криминал који нагризају па и паралишу државу. Но, да се сада тиме не бавимо опширније пошто нам је примарна тема геополитички значај Телекома, а не раскорак између патриотских намера и огрезлости у системске злоупотребе, које умногоме обесмишљавају прво. Уосталом, чак и уз велике злоупотребе нпр. у Телекому РС, не треба чак ни рећи да је много боље за српску ствар да је он повезан са Телекомом Србије, него да од њега буде одвојен.

Како су Латини говорили: „Злоупотреба не укида употребу“. Треба реформисати Телеком Србије, односно његове огранке, тако да буду како ефикаснији, тако и на друге начине у већој мери у националној функцији, али никако не смемо да ризикујемо распарчавање те (све)српске компаније. А у светлу сагледавања њене државотворне и националне улоге, треба рећи и то да је исте 2007. године, Телеком Србије у партнерству са једном холандском фирмом, основала огранак у Црној Гори, који је у наредном периоду додатно повећао свој значај тако што је из почетне сфере мобилне телефоније ушао и у област пружања услуга из домена фиксне телефоније и интернета.

У тим већ комплексним оквирима, оно што је за нас посебно битно да нагласимо, то је да је компанија о којој се ради, тј. „М:тел Црна Гора“, једна од ретких фирми у некадашњој „српској Спарти“ у којој Срби могу да добију солидно плаћено радно место. С обзиром да се у Црној Гори од 1945. године, са кулминацијом тог процеса пре десетак година, фазно ствара вештачка нација, тзв. етничко црогорство нужно има социјални карактер. Засновано је на једном специфичном виду моралне корупције, као што је некада било тзв. „турчење“. Другим речима, ко се изјасни да је по националности оно што и сам зна да није, добија разне привилегије. Ко остане оно што су му били преци, тај се суочава са подметањем разних клипова. „М:тел Црна Гора“ је једина релативно велика и престижна фирма која донекле ремети такве антисрпске комбинације.

ЗЛОУПОТРЕБА ЕКОНОМИЈЕ

О свему што је речено о Телекому Србије и његовим фирмама – ћеркама у РС и Црној Гори, морамо да водимо рачуна када чак и само помишљамо на приватизацију те компаније. Неки нови, разуме се страни власници, из економских или (гео)политичких разлога, реално би могли да раскомадају Телеком Србије, односно да продају или чак и без тога одвоје од Београда његове огранке у западној, као и брдско-приморској тј. југозападној српској земљи. Штавише, да ствари буду и горе, ни то не морају да ураде. Довољно је да у Црној Гори контролу над тамошњом српском телекомуникационом фирмом потпуно повере горљивим заговорницима политике Мила Ђукановића, а да у РС на чело Телекома поставе оне који би на разне начине радили у прилог извесне централизације БиХ.

Нажалост, све то би у некој блажој форми могло да се деси и без (или пре) приватизације, ако официјелни Београд не схвати (гео)политички значај Телекома, па подлегне страним притисцима који у интересу Сарајева и Подгорице могу да буду фокусирани и на ту, једину озбиљну, (све)српску компанију у власништву државе Србије. Верујем да се то неће десити, али се искрено плашим какве, по наш народ, могу да буду посредне последице приватизације Телекома Србије. Јер, нека се нико не заварава, прича о независности бизниса од политике на Западу, обична је бајка! Тамошње компаније ће радити и већ раде шта им њихове владе наложе, а њима свакако није циљ да Србија има било какве полуге моћи којима већ сада може да се бори против ерозије Српства, односно да на основу њих много радикалније делује када околности за то и у нашем окружењу буду погодније.

ПРАВО ВЕТА

Из свега реченог произлази да Телеком Србије – и да није у питању успешна и перспективна компанија, и да уистину имамо коњуктурне пројекте у које бисмо могли да уложимо новац – не бисмо смели да чисто комерцијално продамо компанијама из земаља које немају по нас повољне (гео)политичке визије Балкана. Уосталом, и да било коме другом продамо Телеком Србије, никада се не зна у чије руке ће доћи у следећој фази. Чак и руски капитал, остављен сам себи, руководи се профитним (укључујући и оне шпекулативне) а не геополитичким мотивима. Стога, ако из неког разлога приватизација Телекома и реално дође на дневни ред, држава Србије не само да треба већ и мора да задржи већински пакет у тој компанији или – што је реалније ако дође до приватизације, пошто је несумњиво да ће потенцијални инвеститори инсистирати на куповини 51% акција – бар себи обезбеди право вета у вези са неким прецизно дефинисаним питањима од националног значаја.

Такво питање је свакако могућност продаје огранка Телекома Србије у РС и Црној Гори. Са економског становишта тако нешто не би требало ни да се постави пошто се ради о профитабилним фирмама (које додатно могу да буду унапређене умањивањем простора за разне видове злоупотреба), али политичка је чесно изнад економије. Отуда, уз задржавање извесног (нужно респектабилног) дела акција и уз одговарајућу правну страну могућег приватизационог аранжмана – да не би дочекали по нас неповољно комадање Телекома или антисрпске злоупотребе његових фирми у РС и Црној Гори – Србија мора да задржи неспорно право да блокира покушаје њихове продаје или именовања неподобног менаџмента. Но, и да би то имало смисла, Београд мора много активније да се бави српским питањем у региону а не да се догоди да га ради европских интеграција или сарадње са суседима, мало по мало, занемари.

Србија је, и по Уставу, и по својој (свакако маргинализованој) историјској мисији, матична држава српског народа, те је дужна да у складу са тим поступа. Њен национални интерес је и интерес Српства у целини! Ко се тиме не руководи, није му стало ни до саме Србије. Толико о могућој приватизацији Телекома Србије за коју се – осим ако на основу ње не би био створен нпр. „Фонд демографског спаса“ или нешто од, ако је то уопште могуће, готово исто толико важног националног интереса – надам да неће бити реализована!

 

Извор: Печат

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s