СИЦИЛИЗАМ ЈУСЕ ИЗ БРОВИЋА


Пише: Миша Матић    

     Бровић, тамнавско село, налази се на путу од Обреновца ка Убу, кад се прође Пироман,где престаје Посавина, а настаје област  Тамнаве.  На речици Јелави, а у близини места где се Уб улива у Тамнаву. Као раселица суседног Пиромана, село добија име по породици Бровић, која је село и оформила пре око 300 година. Од свог формирања, као и у већини српских села, развија се облик Задруге. Да није реч о неуспелој измишљотини коју су по угледу на совјетске колхозе увели комунисти у Србији, назвавши га СЗР ( сељачка радна задруга ) , већ о традиционалном начину живота у српским селима, најбоље описује Љубомир Љуба Павловић у својој књизи:  „Антропогеографија ваљевске Тамнаве“, издање 1912. годин.:  „Задружни живот је у овој области на великој цени. Јединштина је последица породичних недаћа и она не мора да представља сироманштину. Иноконштина је последица деобе и материјалног упропашћавања куће и породице од стране рђавих старешина и представника. Нема дома у селу, који није био, или који није задужен или који се не спрема да буде задужен. За задружни живот везано је и благостање дома, за јединштину оскудица у радној снази, за иконоштину крајња немаштина. Па и данас ова област истиче се са највећим бројем становника на једну кућу у Краљевини. Задруга има с особинама и без особина, и уопште уређених, као што су задруге горњих ваљевских области.“tamnava

Породичних заруга у Србији више нема. Нестале су са настанком поретка који је успостављен после октобра 1944. Тада су настале такозване сељачке радне задруге, у које су, више силом, а мање милом удруживани другови сељаци како би прехранили другове раднике. И те задруге су нестале када је од глади поцркала кулачка стока којом су другови сељаци обрађивали кулачку земљу,  кулацима одузели храну,  а стоку  нису хранили. И стока је била кулачка. Морала је бити кажњена исто као и њене газде. Вођство непостојећрг пролетаријата, у српским селима тога доба, није имало свест о томе да стока, иако је кулачка, да би радила у СЗР мора да једе задружну храну. Како другде, тако и у Бровићу, газде и све газдинско било је осуђено на нестанак.  Како је то могло да се деси у селу, са тако дугом задружном традицијом, са патријахалним назорима, селу у коме ни у доба другог светског рата није било ни регуларне, а камо ли не регуларне војске? Ко је могао да буде вођа те борбе против реакције? Нестало је и презимена по коме село носи име. Славили су Јовањдан.  Опет су дивљи терали питоме.
Уђоше ослободиоци у Бровић и не затекоше никога, до простог народа. Ни немаца, ни четника, чак ни недићевих жадндарма. Рат Бровићани нису монго осетили до тад. Причају ослободиоци сељацима о револуцији,
o свом команданту кога зову Тита, и питају ко је на њиховој страни. Рекоше им:

Lenin - lived. Lenin - lives. Lenin will live!-Јуса се бори против газда. Никад није волео да ради, а волео је да украде газдинско прасе или јагње, шта ће… Био је и на робији, пре рата, па побего с робије кад се заратило, није све одлежао. Покрао газде, а кад су га џандари уапсили, он отме пушку од џандара и убије једног, млађег,  старији, официр, му побегне. После се одметнуо у ајдуке, ал су га уватили и судили на 12 година робије. `41. побегне из Пожаревца, и од тад је ту, поваздан мучи газде и пљачка, а рат је и нико му ништа не може…. 

-Такав нам треба, рече комесар. Овде народ још увек није полтички свестан, сем тог Јусе.

     Нађоше Јусу. Рече да се он одувек бори против газда. И његов брат се борио против истог класног непријатеља заједно са њим.

      Шта год замерали Јуси, храбост му се морала признати. Никога се није плашио. Крупне телесне грађе, осион и бахат, спреман да умлати било кога, он је изазивао страх код других. Једино се плашио сопствене жене.  Постао је власт, секретар месног одбора. Газде које нису завршиле под његовом руком или батином, послао је у Ваљево, да скончају на 5. Пуку  у масовној гробници, већој него што су Турци икад направили у Ваљевској нахији.

       Направио је и Јуса, као и сви секретари одбора, своју СЗР, организовао принудни откуп, хапсио житаре…. и држао говоре. И томе се научио. Сваки говор завршавао је реченицом: Другови, наш сицилизам ће да траје вечито! Као да је са Сицилије….а био је из Бровића.

Беград, 20. јун 2013.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s