Драган Симовић: ЖАЛ И СЕТА ЗА РОДНОМ ГРУДОМ


P1200813

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Јесен у Србији, и пролеће у Аустралији.

Сетих се, изненада, Милана Симића, дичног Србина, и племенитог Човека, који је, деведесетих година прошлога века, био принуђен да се, са породицом својом, исели из Србије.

Тако су се Симићи, неким чудом Божјим, обрели у далекој Аустралији.

Туђина увек и вазда остаје туђина!

Нама Србима, као и Русима, ниједна туђинска земља, ма како лепа и богата била, никада неће да замени Родину.

За Родном Грудом и Родином, Срби су и Руси, често, од туге боловали, а бивало је када су, од жала и сете за Родном Грудом, изненада, и напрасно, умирали.

Човек здрав, ништа му није, а вене и копни за Родином!

Такви смо ми Срби, и такви су наши Руси, и, по томе се види, да су Срби и Руси, уистини, један те исти Род.

 

02

Лако је свим иним народима да напусте Родну Груду, јер они нису Душом и Срцем везани за Земљу, али Србин и Рус, и у деветом колену својему, вазда и увек остају туђинци на земљи туђој!

Ко тврди другачије, очито је да не познаје Душу Срба и Руса!

 

03

Родна Груда – то није само Земља, то нису само предели и крајолици у Завичају; Родна Груда – то је нешто с ону страну видљивог и појавног, нешто што се не може ни испричати, ни насликати, ни Умом разјаснити.

То је Завет Крви, Завет Предака!

То је Светлосни Запис Тла, Светлосни Запис дубоко у Бићу Родне Груде, дубоко у Земљи – у Бићу Земље, у Срцу Земље, у Језгру Земље.

 

04

Сада је пролеће у Аустралији, и мој пријатељ Милан Симић (као да га видим унутарњим видом), обделава, у овај час, смерно, смирено и с љубављу, свој врт за тиховање, који га подсећа на Завичај, подсећа на Родну Груду, подсећа на Србију.

Тај дични Србин, и Човек племенити, припоможе ми онда када ми веома тешко биваше.

То се не заборавља; то не сме да се заборави!

 

05

У нашој Души све је записано.

У самом Језгру Душе наше.

У нашој Души и наш Пут је уцртан – од почетка до свршетка, иако нема ни почетка ни свршетка.

Каква нам је Душа – такви и ми бивамо!

Колико Душе имамо, толико и Љубави поклањамо.

Са Душе се радујемо, са Душе и болујемо.

Само онај ко има Душе, може и да болује од Душе.

Само онај ко има Срца, може и да умре од Срца.

Ко болује и умире од Срца?

Болују они којима имају Срца!

Оно што ти је најјаче, то ти је истовремено и наслабије.

Најрањивији си тамо –

где јеси,

где биваш,

где обитаваш!

 

06

Оно што не зна класична –

позитивистичка, материјалистичка,

илити званична медицина –

зна духовна медицина,

зна духовно исцелитељство:

од Срца болују они

 који имају Срца!

 

07

Срби и Руси најчешће болују, и умиру, од Срца.

Није то ни због овога, ни због онога, нити због нечег трећег, четвртог или петог (како тумачи класична позитивистичка и материјалистичка медицина), већ је то стога што и Срби и Руси мисле Срцем.

Да, заиста, Срби и Руси мисле Срцем!

То зна древна духовна медицина.

Постоје народи који мисле главом, народи који мисле стомаком, народи који мисле дебелим цревом, али, Срби и Руси –

мисле Срцем!

И то је Закон.

 

08

Тешко ми је, као што је и вама тешко, али се радујем Животу!

Када се не бих радовао Животу, онда не бих ни живео.

Не може се живети Живот без радости!

Кад умре радост, онда је све умрло.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s