Од праискони ме прати

једна звезда разјасна,

на свим путима мојим.

Чини ми се, да сам ту звезду разјасну први пут угледао још у наручју мајчином, док је мајка, певушећи неку умилно-сетну и дивотну песму, у једно румено зимско вече, мене успављивала.

Зурио сам кроз прозор у звезду разјасну, и слушао завијање вукова понад вилин-горја, док су букови пањеви пуцкетали на огњишту, у кући нашој од камена и брвана.

У кући нашој од камена и брвана, негде у високим горама под снегом, у једном времену чистоте и девичанства, када су мајке певушиле успаванке својој деци, и када човек и вук бејаху били

 верни пријатељи.

Од праискони ме прати

 једна звезда разјасна,

на свим путима мојим.

И тугује и радује се са мном; и буди ме и успављује; и целива и исцељује душу моју.

Прати ме једна звезда разјасна још од пре рођења мојега, и знам да ће ме пратити и после смрти моје, преводећи ме преко многих река заборава и водеана снова у једно рођење будуће.

Од праискони ме прати

 једна звезда разјасна,

 на свим путима мојим.

Прати ме једна звезда разјасна –

из живота у живот,

из сазвежђа у сазвежђе,

из века у век.