Драган Симовић: ЗВЕЗДА РАЗЈАСНА
Од праискони ме прати
једна звезда разјасна,
на свим путима мојим.
Чини ми се, да сам ту звезду разјасну први пут угледао још у наручју мајчином, док је мајка, певушећи неку умилно-сетну и дивотну песму, у једно румено зимско вече, мене успављивала.
Зурио сам кроз прозор у звезду разјасну, и слушао завијање вукова понад вилин-горја, док су букови пањеви пуцкетали на огњишту, у кући нашој од камена и брвана.
У кући нашој од камена и брвана, негде у високим горама под снегом, у једном времену чистоте и девичанства, када су мајке певушиле успаванке својој деци, и када човек и вук бејаху били
верни пријатељи.
Од праискони ме прати
једна звезда разјасна,
на свим путима мојим.
И тугује и радује се са мном; и буди ме и успављује; и целива и исцељује душу моју.
Прати ме једна звезда разјасна још од пре рођења мојега, и знам да ће ме пратити и после смрти моје, преводећи ме преко многих река заборава и водеана снова у једно рођење будуће.
Од праискони ме прати
једна звезда разјасна,
на свим путима мојим.
Прати ме једна звезда разјасна –
из живота у живот,
из сазвежђа у сазвежђе,
из века у век.