Драган Симовић: Спрам знања нашега и чињење наше!


P1210272

(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Сваки човек, у дубини свога унутарњег бића, скрива нешто чега се срами и стиди.

Скрива неко недолично дело своје из неког времена, најчешће из детињства, или из ране младости, мада то недолично дело може бити учињено и у зрелом добу.

Нико не зна за то, нико није видео то, али човек осећа стид и срам пред самим собом, пред Створитељем, пред свим бићима знаним и незнаним.

Целог свог животног пута повремено се присети тог недоличног дела, и сваки пут, кад се присети тога, осети дубок праискони стид и срам, осети тугу и сету, осети боли у души и срцу.

И сваки пут доживи покајање, кајање и раскајање, но, свеједно, тај стид и срам и даље остаје, и никада се посве избрисати и поништити неће.

Он тим својим недоличним делом, можда, никоме није нанео патњу и боли, можда, никога позледио ни повредио није, али то недолично дело властите беде и слабости остаје пред тим човеком, остаје дубоко у унутарњем бићу тог човека, као опомена, као претња, као стид, као кајање и покајање.

И шта све не би дао тај човек, да се то недолично дело никада догодило није!

Али, ето, догодило се, и човек је принуђен да се вазда и увек носи с тим, и да живи с тим.

Да се није догодило то недолично дело, вероватно да би човек, у гордости својој, учинио још многа и грознија дела, а овако је свагда, из својега унутарњег бића, бивао подсећан и опомињан, да се клони таквих недоличних дела.

 

02

Сваки човек, у дубини својега унутарњег бића, скрива некакав праискони страх којега свеколиког свог живота покушава да се ослободи, покушава да премости, надрасте и савлада, али, најчешће, целог живота својега, осећа присуство (кад јаче, а кад слабије) тога страха који се у његово биће увукао ко зна где, када, како и зашто!

Нико у окружењу његову не примећује, не опажа и не запажа тај његов унутарњи страх, али, свеједно, он га осећа, он га бива свестан и, то га, тим још јаче, тишти и мучи, због тога се стиди и срами кад год се нађе у осами, кад год остане сам са собом.

 

03

Кад човек дође у неке године, у неко животно доба, и када сагледа (као да гледа филм о себи) свој животни пут, од најранијег детињства до дана дањег, схвати да је много грешака починио, да је много грешио према ближњима, а највише према себи, према души својој!

И каже тај човек самоме себи: Када бих се поново родио, трудио бих се свом снагом својом, да такве грешке не поновим!

Али, то је варка, јер би се све те грешке, заиста, поновиле, а, можда, и још веће и теже починиле.

Поновиле би се, зато што смо ми бића паду и грешкама склона, зато што смо ми бића која живе у тами незнања.

Спрам знања нашега и чињење наше!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s