(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)

 

01

Живо се присећам свих оних тренутака из детињства, када је мој Бог из мене сазерцавао свет.

И сада ми се догоди, у тренуцима дубоког тиховања, да мој Бог из мене сазерцава свет, свет управо онакав какав је и у детињству бивао.

Заиста, све време је из мене, и кроз мене, неко бесмратан и вечан, проматрао бића, проматрао и сазерцавао светове, ствари, збивања и догађања.

Као да се све у мени и око мене одвијало мимо мене!

Као да сам ја све време бивао прикривени посматрач и притајени сведок властитог животног пута и тока!

 

02

Тежак, тмуран и суморан јесењи дан.

Тмасто небо, и сива, пепељаста сумаглица што обавија жуте и румене крошње уснулих дрвета.

Ниоткуда зрачка сунчевог, ниоткуда трачка светлости.

Влага и мемљив задах бије из земље, из дрвећа, из кровова, из тмурнога неба.

Влага и мемла, што гуши, што притиска, што растаче  душу!

Тешка и болна и тоњаста јесен равничарска, јесен панонска!

У Панонији је највише самоубистава управо у ово доба године.

Најчешће, то су самобиства вешањем.

Онај ко није доживео позну јесен у неком селу банатском, негде између Вршца и Зрењанина, не може да појми и схвати како су тешки, суморни и разарајући ови дани, кад се спусте магле и крену ситне кише сипуље, у равници панонској.

 

03

Моје расположење, моја радост, моја орност, и моја унутарња дивота, зависи од сунчеве светлости.

Давно сам схватио, и освестио, зашто је за све древне народе – Сунце било Врховно Божанство.

За Древне Србе – то је Бог Сварог!

Колико је светлости око нас и у нама, толико је и живота око нас и у нама.

 

04

Без молитве, без молитвеног тиховања, без медитације и сазерцавања, без унутарњег пута и духовног стварања, заиста је немогуће обитавати и живети у свету.

Не знам како је то у других људи, али ја без тога нисам могао ни један једини дан!