Драган Симовић: Светлост у нама
(ЛИРСКИ ЗАПИСИ)
01
Живо се присећам свих оних тренутака из детињства, када је мој Бог из мене сазерцавао свет.
И сада ми се догоди, у тренуцима дубоког тиховања, да мој Бог из мене сазерцава свет, свет управо онакав какав је и у детињству бивао.
Заиста, све време је из мене, и кроз мене, неко бесмратан и вечан, проматрао бића, проматрао и сазерцавао светове, ствари, збивања и догађања.
Као да се све у мени и око мене одвијало мимо мене!
Као да сам ја све време бивао прикривени посматрач и притајени сведок властитог животног пута и тока!
02
Тежак, тмуран и суморан јесењи дан.
Тмасто небо, и сива, пепељаста сумаглица што обавија жуте и румене крошње уснулих дрвета.
Ниоткуда зрачка сунчевог, ниоткуда трачка светлости.
Влага и мемљив задах бије из земље, из дрвећа, из кровова, из тмурнога неба.
Влага и мемла, што гуши, што притиска, што растаче душу!
Тешка и болна и тоњаста јесен равничарска, јесен панонска!
У Панонији је највише самоубистава управо у ово доба године.
Најчешће, то су самобиства вешањем.
Онај ко није доживео позну јесен у неком селу банатском, негде између Вршца и Зрењанина, не може да појми и схвати како су тешки, суморни и разарајући ови дани, кад се спусте магле и крену ситне кише сипуље, у равници панонској.
03
Моје расположење, моја радост, моја орност, и моја унутарња дивота, зависи од сунчеве светлости.
Давно сам схватио, и освестио, зашто је за све древне народе – Сунце било Врховно Божанство.
За Древне Србе – то је Бог Сварог!
Колико је светлости око нас и у нама, толико је и живота око нас и у нама.
04
Без молитве, без молитвеног тиховања, без медитације и сазерцавања, без унутарњег пута и духовног стварања, заиста је немогуће обитавати и живети у свету.
Не знам како је то у других људи, али ја без тога нисам могао ни један једини дан!