Драган Симовић: У Доба девичанства


dragan simovic

ЛИРСКИ ЗАПИС

 

Једна ме слика из ранога детињства прати све до дана-дањег.

Било је пролеће, и био је диван сунчан дан, и небо бејаше праискони плаво и бистро, без иједног облачка.

У то доба девичанства, небо уистини бејаше праискони плаво и бистро, јер тада још не бејаше летелица и самолета који шарају небом, остваљајући за собом прљаве и смрдљиве трагове.

Лежао сам на осунчаном пропланку око којега бејаше високо и зелено горје букових шума.

Сунце је било високо, јасно и сјајно, понад самог пропланка, и ја сам жмирећи кроз трепавице зурио у жарку, титрајућу и заслепљујућу Лопту.

У трену сам смотрио, а истовремено и чуо кликтаје, два велика орла сура, како смирено и величанствено описују кружну и завојиту путању око Сунца.

Не машући исполинским крилима, орлови су плесали и пловили, час кружно а час завојито, час се приближавајући Сунцу а час, опет, удаљавајући од Сунца, а њихов ми плес бејаше дивотан, величанствен и узвишен у плаветном и златном Кругу небесног свода.

Дуго сам тако зурио, и зурио, у два орла сура, дивећи се њиховом тајинственом и оностраном плесу, завидећи им на тајнама и моћима, завидећи им на лету без покрета крила, и жалећи, истовремено, што и сам нисам орао, што и сам немам тако моћна крила за летење.

У том размишљању, сањарењу и снатрењу, изненада сам утонуо у сан.

У сну сам видео себе како летим и плешем између два орла сура, и како одозго са висине посматрам врхове горја и осунчане пропланке, сеновите долине и котлине, бистре и хитре потоке и реке.

Не знам колико сам тако спавао и у сну сневао, али и дан-дањи још осећам радост и милину од тог сневања на пропланку ветрова.

Кад сам се пробудио, Сунце већ бејаше ниско понад горја, у висинама пиркаше плах горски дашак, негде у близини жубором жубораше поток, а на корак од моје главе, склупчана, спаваше змија шарка.

Да, бејаше то негда давно, у Доба девичанства, и у Праисконији, када један дечак од шест година живљаше у складу са Природом и у љубави са свим бићима Божанске Дивот-Мајке.

Advertisements

One comment

  1. Milica

    Живот је чаролија,који у себи носи тајну стварања.
    Кроз ту тајну стварања,дат је човек као тајна која хода.
    Човек као будна душа добија тајну знања,где кроз своје стварање даје семе живота и постаје чувар који чува живот да живи.
    Када примиш знање тада се у теби спушта семе живота,које треба да поделиш са другима,али када дође право време.Прво ти то семе треба добро да негујеш,да би пустило клицу у теби,тада ће твоје семе тако оснажено бити спремно да се дели.
    Твоје семе је у ствари тајна,која тражи право време и праву особу,ону која је спремна да прими семе живота.Када изговараш своју тајну тада један њен део предајеш другој особи која треба да удахне то семе светлости и да је прихвати.
    Тада та тајна добија још већу моћ чаролије.Кроз човекову реч тајна први пут сама себе чује.
    Све наше бајке,приче,песме,па и обични разговори носе семе стварања.
    Реч се треба записати,тада остављаш печат своје тајне,јер тако је сигурније.
    Ту твоју реч,прочитаће многа срца чисте душе и удахнуће јој живот светлости и тако ће наставити да живи.
    Живите живот,причајте приче,са драгим и правим особама,јер то је најлепша чаролија коју човек поседује и коју треба да живи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s