Кафана Љубљана


Пише: Радомир Вученовић

Почетком тридесетих година прошлог века будући власник кафане „Љубљана“ Момчило-Мома дошао је у Београд да започне бизнис. Мома је дошао из западне Србије, а обичај је био да се кафанама дају имена градова из кога долази власник. Како је дошло да његова кафана добије име Љубљана испричао је мом оцу, а ја желим сада Вама да се не заборави.

Купио је Мома локал са дивном сеновитом баштом у Небојшиној улици преко пута Карађорђевог парка између улица Хаџи Мелентијеве и Краљевића Томислава (данас Интер. бригада). Мислио је газда Мома да спрема јела и пића, као што су се спремала више мање и у другим београдским кафанама. Случај ће га натерати да прошири  прошири асортиман. Када је сређивао документацију за отварање, требао је уписати име кафане.Испоставило се да су сва имена градова из западне Србије заузета, па је Мома упитао службеника са друге стране  шалтера:“Има ли неки град да није заузет“? Има   Љубљана, био је одговор. Разговор је завршен, кафана је добила име.

korosec

Антон Корошец

Два дана по отварању  у шетњи Небојшином улицом пролазио је министар и председник Словенске Људске странке Антон Корошец и угледавши ћирилични натпис „кафана Љубљана“ одмах ушао у њу. Очекивао је неког Словенца, који је дошао да Београђанима спрема словеначке специјалитете. Газда Мома му је испричао како је кафана добила име, рекаши том приликом да никад није био у Љубљани. Разговор се  завршио тако да је Министар постао први сталан гост, а Мома је обећао да ће набављати Словеначка вина. Касније и други Словенци са службом у Београду следили су свог лидера и долазили „код Моме у Љубљану“. Претпостављам да је касније поред Српски било и Словеначких јела.

Желео бих да опишем догађај, којем сам лично присуствовао и који добро памтим, иако сам тада имао непуних пет година. Априла месеца 1944.год. на православни васкрс савезници су бомбардовали Београд. Згада изнад кафане на углу Небојшине улице и данашње Интер. Бригада била је срушена.Кафана Љубљана и породична кућа породице Анђелковић у Хаџи Мелентијевој 3 биле су делимично срушене, у деловима дубоко у дворишту, где су се приближавале једна другој. У ове две зграде нико није погинуо, али један кафански гост запомагао из подрума у којем је био тоалет и из којег није могао да изађе.У току васкршњег  поподнева немачки војници и грађани отрпали су јадног човека . Моја породица становала је у дворишту сусене зграде број 5, и ја сам баш непосредно пред извлачење ушао у суседно двориште, видео и запамтио  моменат када је извучен исцрпљен и уплашен. Човек је добио столицу да се одмори у дворишту куће Анђелковић. Тада девојка Дуда (данас пензионисани доктор ветерине Дубравка Тадић) прскала га је водом и повраћала у живот. Госпођа Дуда и ја повремено се подсетимо на то време.

April1944Kicevska

Бомбардовање савезника 1944. Кичевска улица, на Врачару.

После рата кафана је постојала десетак година. Из газда Моминих прешла је у државне па у друштвене руке, да би негде крајем педесетих била срушена. После одузимања кафане газда Момчило живео је врло кратко, умро је од инфаркта.

Београд, 7. децембар 2013.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s