Драган Симовић: О србском усуду


Лирски записи

 P1210272

01

Без самосвести, нема живота са смислом.

Што важи за појединца, за личност, то важи и за народ, за нацију.

Срби, и понаособ а и као народ, као нација, као раса, нису развијали самосвест.

Самосвест је свест и свесност о себи.

Мораш знати ко си, мораш знати чији си (ко су ти преци), мораш знати одакле си пошао и, на концу, мораш знати куда или камо идеш.

Ако не знаш то, ти све друго можеш знати, али са свим тим другим знањима, без овога знања, ти никада нећеш бити потпун, ти никада нећеш бити заокружен и испуњен, ти никада нећеш бити личност.

 

02

Срби се, једноставно, стиде да развијају самосвест.

Срби се плаше да развијају самосвесност и самосвојност, стиде се и плаше да буду самосвесни и самобитни Срби.

Откуда тај стид и страх у Срба да буду Срби?

Да будем искрен – не знам!

Некад бих рекао да знам, али сада кажем, да не знам!

Не могу да знам, зато што то није у мојој природи, није у мојему бићу.

Ја сам од оних ретких Срба који се не стиде и не плаше својега србског порекла, те зато и не могу да разумем оне друге Србе који се тога и стиде и плаше.

Ја, заиста, нисам типичан Србин.

Нисам типичан Србин у том смислу што је у мене све обрнуто, све посве другачије него у већине Срба.

Ја сам још од раног детињства Србство доживљавао као изузетност, као самобитност, као самосвојност, као непоновљивост.

Никада се у присуству туђинаца нисам осећао инфериорним, никада се нисам осећао мање вредним – напротив! чешће сам се потајно осећао супериорним, чешће сам, можда, на један племенит и култивисан начин, желео да покажем србску духовну надмоћ.

Зато и кажем, да ја нисам типичан Србин.

 

03

Срби су народ у одступници.

Војнички речено, Срби су народ у непрестаној дефанзиви.

Вазда узмичу, вазда се повлаче пред туђинцима.

На бојном пољу, у рату, још се некако и носе, али у миру, они су вазда у одступници.

Срби се стиде своје културе, стиде се своје уметности, стиде се своје духовности, стиде се своје повеснице, стиде се својега језика, стиде се својега писма.

Не могу да разумем, не могу да схватим, ма колико се год упињао да разумем и схватим, зашто се Срби свега својега стиде!

 

04

Има тренутака, кад ми се чини, да је свако моје писање о Србству и Србима бесмислено, те да нема ни сврхе ни смисла писати више о томе.

Зашто ово кажем?

Зато што сам због својих лирских записа, због својих песничких писанија о Србству и Србима, доживео многе увреде, многе клевете, многе нападе, многе ниске ударце.

И то, превасходно, од оних који имају србска имена и србска презимена.

Зато сам и престао да пишем за друге сајтове и блогове, зато своје радове у последње време објављујем само на овом сајту.

На сваког једног Србина који се диви мојим лирским записима, долази десет оних других Срба који по мени оспу паљбу из свих оруђа и оружја.

Тешко ми је да се носим с њима, зато што сам усамљен, и зато што сам све самљи.

И не само што ме нападају, већ сам видео и схватио да ме мрзе.

Та мржња је ужасна, та мржња је страшна.

Мржња убија сваку лепоту, дивоту и доброту; мржња све живо убија.

 

05

Најчешћи издајници Србства јесу такозвани школовани и образовани Срби.

Школовани и образовани Срби не служе Србству, већ непријатељима Србства.

То сам видео још у раној младости.

А како је онда било, тако је и данас.

2 comments

  1. hajduk1942

    Пријатељу мој, опрости им, другачије не могу. Страх их је смождио. Ако се не узправе, биће кажњени. Знају они то док пузе. За њих је узправан човек горостас. Зато те мрзе… наши су, и њима треба помоћи.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s