Вера и нада у доброту

Недавно сам сазнала да у селу Сушићи, у општини Штрпце, живи многодетна породица Станојевић. Мој млађани пријатељ, петнаестогодишњи Ненад, написао ми је неколико реченица о тегобном животу који се одвија подно Брезовице, на Косову и Метохији. Његова је жеља да о њима и њиховој судбини, чује што више људи. Рачуна овај отресит тинејџер, да би се међу многима можда могао наћи и понеко, ко осим добре воље има и могућности, да им мало олакша свакодневне муке. А, оне су бројне. Ненад би желео да допринесе решавању животних проблема и да на неки начин помогне мајци, која је, иначе, моја имењакиња.

Љиљана још нема пуних четрдесет година, а живот ју је истрошио као да је двоструко дуже живела. Родила је четрнаесторо деце, али је двоје умрло. Тежак губитак оставио је две дубоке ране на срцу, иако је остала чеда сваког дана нечим обрадују. Љиљани живот никада није био лак, али је од пре неколико година постао знатно тежи, од када је њен муж задобио озбиљну повреду главе, радећи у шуми. Од тада се читаво домаћинство свалило на њу и најстаријег сина, Јовицу, који је постао пунолетан прошле године, и који је завршио школу за угоститеље, али посао не може да нађе. Лакше би било када би он радио, али у Сушићу, који броји око 150 становника, то је немогуће.

Ова пожртвована мајка је две кћери, Аницу и Зорицу, удала, а са осталих десеторо деце и мужем живи у кући од 30 метара квадратних. У скученом простору једва има места да сви легну, по више њих у кревету, а почасно место сасвим сигурно заузима компјутер, поклон монаха из манастира Дечани. Та справа је буквално прозор у свет старијој деци, јер се путем интернета сусрећу са бројним пријатељима из целог света. Тако успевају да сазнају за многе догађаје, да се информишу, али и образују. Наравно да се на њему и играју, јер су они ипак само дечица, мада су их услови живота учинили старијим од њихових вршњака.

Љиљана би много волела да скромна социјална помоћ, од десет хиљада динара, као и дечји додатак, упола мањи, стижу редовно. То би значило какву-такву сигурност, а највећа жеља њене деце је да имају своје собе. Поред Јовице, ту су и школарци: Ненад (8 разред), Андреја (7 разред), Андријана (5 разред), Наталија (4 разред), Дарко (2 разред) и Југ Богдан (1 разред). Сви они иду до, седам километара удаљене школе „Стаја Марковић“, а у школи је укупно четрнаесторо ђака.

Код куће су, уз маму и тату, Анђелија којој је пет година, Катарина са мање од две, и најмлађи Јован, који нема ни годину. Катарина је често болесна, бронхитис се упорно враћа, па је стално воде код лекара. Ненад наводи да је то, вероватно, последица њеног превременог рођења, као и чињенице да је имала брата близанца који је одмах умро, али, шта год да је, за њене лекове мора да се нађе новац, макар одвајали сви од уста. Желео је да то ставим у текст, па му ето, испуњавам жељу.

———————–

За све оне, који прочитају овај текст, а чије срце није отврдло од спознаје да постоји безброј разних случајева којима треба помоћ, објављујемо број телефона породице Станојевић, +37745648627 као и рачун код Комерцијалне банке 205-9001005976099-13. Такође, пакет се може послати аутобусом, који свакодневно, у 13,15 полази са перона осам, са главне станице у Београду.

Они ће бити срећни ако им покажете да нису препуштени сами себи, да могу да се надају бољем сутра и да верују да ће их обасјати љубав и доброта.

Љиљана Јовановић