С вечери, у сутон, излазим

 у тајинствену тишину од века утонуло поље,

под снегом белим и плаветним,

и руменим од неба румена, нада мном.

Трепери Вечерњача,

и срп младога Месеца,

тако танушан и лаган

попут пера голубијег,

благо се нише на студеном дашку,

што, понад Реке широке,

лепрша и мрешка се у зрцалу лучезарном.

Небо румено вечерње,

али и плавозелено и зеленоплаво

између пурпурних облака.

Девичански дивотна и топла снежна белина, доле,

и мили преливи вагри и светлости, горе, у висинама,

где жуборе и кликћу ждралови,

као негда давно, у прамалеће света

и далеких звезданих јата.