На нашој књижевној позорници већ деценијама влада, Колриџовим речима речено, Киклоп са оком на потиљку.  Умножен у много примерака. Критичари, књижевни историчари и универзитетски професори књижевности даноноћно производе привиђења. Ако им се неко супротстави, чека га  хајка и позиву на линч. Истакнути српски песник и есејиста Небојша Васовић (од 1988. живи у Канади), након објављивања књиге Лажни цар Шћепан Киш (Београд, 2004, 2005) био је изложен бесомучним нападима у којима су, поред осталих, учествовали и хелсиншко-каубојска Соња Бисерко, демократа, колумниста листа Комунист Филип Давид и истинољубац Александар Јерков. Сада је пред читаоцима Васовићева књига Зар опет о Кишу? у којој аутор, мирно и аргументовано, осветљава лик и дело једног, по његовом суду, осредњег писца од кога су овдашњи и светски махери начинили генија, прецизније речено: кумира. Не треба сумњати у то да ће се хајкачи поново огласити. Но, Васовићева лековита критика сигурно ће наћи и праве читаоце и биће од помоћи онима који тек приспевају и могу бити збуњени неким кишолозима који своју празнину заодевају рухом науке.             

          Анализирајући Час анатомије, Васовић закључује да је овај спис „у својој основи једно комично штиво.“ Рекао бих да то важи безмало за све што је Киш написао. Кишологија је , сматра аутор,  свуда иста, страни кишолози нису бољи од наших, и њихови хвалоспеви Кишу врве бесмислицама. Тако Викторија Радич о Кишу пише „стално је брусио свој ум“, за Ж. В. Ришара Пешчаник је „ремек дело и по“, а за Ива Лaгласа Енциклопедија мртвих је „камен мудрости“ и „минерал са неке друге планете“.

Васовић је обилато цитирао Киша, гомила кумирових небулоза мора нас и насмејати, „језичке и логичке бесмислице нису некакви изузеци већ битна одлика Кишовог стила.“ Ево праве књиге о лажном дисиденту и лажном великану и киклопима без којих не би био могућ. Остали кумири (а много их је) још чекају свог Васовића.

Здравко Крстановић